„Laki“ pisci „teških“ projekata

Baš svašta se moglo pročitati u pojedinim projektima i drugim dokumentima kojima su, naročito portali, konkurisali za sufinansiranje iz budžeta lokalnih samouprava

Na neke konkurse pristizali su ko jaje jajetu slični projekti, ali je komisijama bilo teško da ukapiraju ko je od koga prepisivao, ali su se ipak odlučivale za podršku onima koji imaju više kadrovskih i tehničkih kapaciteta da zaista i realizuju „resavski“ projekat. Da li su neki vešti pisci projekata iz NVO čak i naplaćivali svoje usluge medijima? I da li je među medijima bilo razmene po sistemu ja tebi iz Niša, ti meni iz Subotice, na primer, i ko će onda u konkursnim komisijama moći da zna šta je „kopi-pejst“, a šta nije?

U ovoj prvoj godini praktične primene zakonskih odredbi o konkursnom sufinansiranju medijskih projekata, bilo je to i novo i prvo iskustvo ne samo za medije, nego i za predstavnike Koalicije novinarskih i medijskih udruženja koji su u komisijama odlučivali o raspodeli sredstava. I čini se da ta vrsta „početničke nevinosti“ i za jedne i za druge daje pravo na moguće greške, koje na narednim konkursima svakako treba izbeći. Para je inače uvek bilo mnogo manje od „apetita“ iskazivanih u prispelim projektima, a u nekim opštinama kao u Aleksincu na primer (560.000 dinara) gotovo da je članovima komisije bilo neprijatno što su morali da bilo kome i po kakvom god projektu i kriterijumu dele crkavicu kojom će mediji tek moći da pokriju PTT troškove za slanje dokumentacije na konkurs i eventualno da im ostane za struju i vodu za jedan mesec u godini.

Osnivač jednog portala, želeći da ostane anoniman, ispričao je potpisniku ovih redova da mu se desio dvostruki peh. Prvo je čoveku iz jedne ugledne NVO platio da mu smisli i napiše dobar projekat kojim je konkurisao, ali onda nije dobio ni dinara jer je komisija ocenila da njegov portal u kojem je on i osnivač i direktor i urednik i novinar…nema kapacitet kojim bi mogao da realizuje projekat kojim konkuriše. Jeftinija varijanta od ovog primera bila je ako nađeš dobrog insajdera u konkurentskom mediju i od njih mazneš kompletan tekst projekta. Onda se namerno ne trudiš da bilo šta promeniš u tekstu projekta, već ga pošalješ na konkurs pa neka komisija trlja glavu ko je od koga prepisao?!

U predkonkursnim snalaženjima neki izvori ukazuju da je među medijima bilo „trgovine“ čije je konce bilo teško pohvatati. Jer, koja će to komisija moći da primeti da je projekat, u Nišu, Leskovcu ili bilo gde u jugu Srbije, koji je pred njima, identičan projektu nekog medija iz Subotice, Sombora, Pančeva, Užica, Šapca, itd?

Da li je bilo pritisaka na članove komisija? Bilo bi smelo tvrditi da ih nije bilo. I ne samo „drugarskih“ i kolegijalnih i raznih drugih pritisaka, nego i mogućih keš-ponuda ili nuđenja procenta od visine dobijene na konkursu. Znam da će biti kolega koji će skočiti na ovakve insinuacije nazivajući ih neosnovanim, ali ipak tvrdeći da samo za sebe mogu garantovati da su „čista obraza“. Zato mi se čini dobrim praksa većine komisija da sve odluke donose jednoglasno, makar i uz višesatno analiziranje svakog projekta?!

Naravno, neki malo jači medijski moćnici uspevali su da preko lokalnih čelnika koji potpisuju rešenja o osnivanju komisija, ubace svoje i sigurne, a izbace one pojedince za koje znaju da se na njih ne može nikako uticati, čak ni pretnjama ili kovertama!

A portala je na konkursima bilo kao pleve. Gotovo da nema novinara dopisnika beogradskih medija koji nemaju svoj portal. A onda su kao pečurke posle kiše počeli da niču portali koji su u novinarstvu bili totalni anonimusi, koji bolje kuvaju pasulj, nego što pišu vesti (prepisivanje je nešto drugo), ili koji su osnovani tek po raspisivanju lokalnih konkursa za sufinansiranje, pa onda čak napisali i nekakav projekat, konkurisali, pa ako upali, upali, ako ne nije smak sveta. Ta i takva boranija od portala ipak je, štrp po štrp, uspela da na konkursima otme po neku paru koju inače više zaslužuju oni najpoznatiji, zna se koji i zna se kakvi baš, baš portali.

Inače, uz neobavezno ćaskanje uz kaficu pred početak rada komisija, pojedini gradonačelnici žalili su se da su ih godinama portali prosto rečeno reketirali, pa „ako im ne daš pare, svakodnevno ti listaju i pretresaju privatnu i poslovnu biografiju do detalja koji prelaze liniju pristojnosti. Ako platiš, ne iz svog džepa nego iz budžetskih izvora, onda te neko vreme ne diraju“.

 Foto: Erin Nekervis / Flickr