Lazanski o padu helikoptera – odbrana neodbranjivog ili anatomija jednog tragičnog spinovanja

Ukoliko su tekstovi i posebno televizijski nastupi gospodina Miroslava Lazanskog u proteklih dvadesetak dana, povodom tragičnog pada helikoptera Vojske Srbije Mi-17, izazivali određeno čuđenje i nevericu zbog stavova koje je iznosio, poslednje „eksluzivno“ obraćanje u listu Politika pod nazivom „Anatomija jedne tragedije“ (kao i gostovanje u emisiji „Teška reč“ iste noći) školski je primer, sada više nema nikakve dileme, kako se za potrebe (po nalogu, molbi ili usled deplasirane lojalnosti, svejedno) državne vlasti staje u odbranu neodbranjivog, nevešto spinuje i ciljano obmanjuje javnost. I pritom demonstrira neznanje. Jer, da bi neko postao (ili bar mislio da je) vojni strateg, potrebne su ozbiljne vojne škole. I decenije učenja. Ali ne samo iz vojnih časopisa, almanaha i brošura. I, naravno, vojnički (oficirski) život, ali, iznutra a ne spolja, „preko ograde“

Da pođemo od onoga što pri kraju teksta Lazanski tvrdi: „Pitanje procedure nije uzrok tragedije helikoptera Mi-17, njegove posade i putnika.“

Upravo je pitanje procedure glavni i vrlo ozbiljan problem zbog koga je došlo do tragedije. Procedura nije samo ono što stoji na papiru, već je to pre svega skup mera, propisanih ovlašćenja, načina postupanja, naređivanja, izveštavanja i niza drugih pitanja, od početka do izvršenja zadatka. Da su procedure poštovane helikopter ne bi ni poleteo, iz više razloga, ali, oni najvažniji su meteorološki i noćni uslovi za letenje. Je li to nevažno?

U vezi sa tim, u nalazu komisije RV i PVO stoji i ovo: „Standardna operativna procedura (SOP) za angažovanje helikoptera TiS, za zadatke 3.misije nije ispoštovana, jer je komandant 204.vbr, na osnovu usmenog naređenja ministra odbrane, izdao naređenje direktno posadi bez prethodnog upoznavanja sa zadatkom OC SMO i ODT RV i PVO.“

Šta je ovo ako nije drastično i brutalno kršenje procedure i narušavanja vojničkog poretka koje direktno ugrožava bezbednost letenja i samu posadu? I svršeni čin već na početku drame.

I ko to u ovom slučaju naređuje i odmah pristupa realizaciji zadatka u najvažnijoj fazi, što je u nadležnosti Operativnog centra Sistema odbrane i posebno Operativnog dežurnog tima RV i PVO, čime ih dovodi u bezizlaznu situaciju, u kojoj ne mogu ništa drugo da odluče?

Naređuje komandant vazduhoplovne brigade koji se u tom trenutku nalazi na godišnjem odmoru, a po hijerarhiji je, inače, ispod navednih operativno-komandnih nivoa. Dakle, nikada nije bilo niti će biti, da komandant brigade može bilo šta naređivati Operativnom dežurnom timu pretpostavljene komande, odnosno, samovoljno preuzimati njihove obaveze i ovlašćenja, upošljavati ih i regulisati tako važna pitanja. Sve mora biti potpuno obrnuto. Bez obzira na čin i položaj.

Zašto su procedure važne?

Zato što su njima precizno regulisani ne samo postupci u izvršavanju zadataka, mesto i uloga izvršioca, sredstva koja se koriste, odgovornost, već pre svega (i najčešće) timsko angažovanje pripadnika Vojske. To i jeste osnovni smisao. Narodski rečeno – više ljudi više zna. Odnosno, kod pripreme i izvršenja vojničkih zadataka obaveza je da, prema tačno utvrđenim pravilima, pre nego se krene u donošenje operativnog naređenja (direktive, odluke, zapovesti…), obavezno vrši procena situacije i to od više organa. U ovom slučaju baš je to izostalo, i to je ono najvažnije.

Zamislimo, hipotetički, da se u medicini, prilikom hirurške intervencije u operativnoj sali ne poštuju procedure, odnosno, da se one primenjuju kako ko hoće. Recimo, hirurg koji treba da operiše, nalazi se van operacione sale (ili na godišnjem odmoru), poziva trećeg lekara iz ekipe i daje mu zadatke da počne sa operacijom, a ignoriše onog prvog i drugog lekara. Ili se ne osvrće na upozorenja anesteziologa i glavne medicinske sestre, koji saopštavaju da na operacionom stolu nisu spremni svi potrebni instrumenti i aparati.

Kako je to izgledalo u slučaju pada helikoptera, evo još jednog primera iz izveštaja komisije RV i PVO koji je nesporan: „U komunikaciji između RODT i komandanta 204.vbr doneta je odluka za organizaciju prihvata životno ugroženog deteta na a.“Nikola Tesla“, a na osnovu informacije da se meteo situacija na Banjičkom visu usložnjava i da tamo nema uslova za sletanje, koju je dao komandant 204.vbr na osnovu ličnog uvida. Posada se sa ovom informacijom upoznaje u povratnom letu nakon ponovnog uspostavljanja veze sa Prilaznom Beograd, ali insistira da se instrumentalni prilaz izvrši na matični aerodrom. Argumentacija kojom je posada ubeđena da izvrši sletanje na a. „Nikola Tesla“ je uslovljena činjenicom da se ekipa za prihvat deteta, nalazi na tom aerodromu. Na ovaj način izbor mesta sletanja nije bio uslovljen meteo situacijom nego organizacijom medicinskog prihvata životno ugroženog deteta“.

Šta nam ovo govori, pored toga što ukazuje da je Bandić dejstvovao van sistema (sa sve ministrom odbrane) i da je odokativno, onako u prolazu, odredio on lično da je na Banjičkom visu meteo situacija lošija nego u Surčinu?

Da za izvršenje ovog zadatka nisu postojala osnovna operativna dokumenta (bar ih ne vidimo iz priloga izveštaja koji su objavljeni), a to su pisana naređenja. Jer, da su naređenja urađena onako kako je to pravilski predviđeno i to pre pokretanja letilice, ne bi se dogodilo da se tako lako, odnosno, ne bi se dogodilo nikako, da komandant brigade, koji je u ovom slučaju potpuno nenadležno i amaterski na svoju ruku sprovodio akciju (kao lice na godišnjem odmoru), ta ista naređenja krši ili menja u hodu. I to ne bi smeo da čini niko u lancu izvršenja zadatka.

Kako je moralo da bude u praksi?

Nakon usmenog naređenja ministra odbrane (a posle saglasnosti ili bar upoznavanja predsednika Republike), koje je moglo da bude upućeno samo načelniku Generalštaba ili njegovom zameniku, i nikome drugome (a pogotovu ne trećem nivou u subordinaciji), morao je da usledi pisani trag. S obzirom da se postupak dešavao u noćnim satima i da u Kabinetu ministra odbrane teško da su u to doba funkcionisale umne snage, načelnik Generalštaba bi bio dužan da, u ime ministra (kao i iz svoje nadležnosti), zadatak prenese Operativnom centru Sistema odbrane i da ih ovlasti da u njegovo ime napišu naređenje o angažovanju helikoptera. I to tako što bi im apostrofirao da se pre realizacije zadatka prikupe svi relevantni podaci o situaciji i mogućnostima angažovanja. Upravo preko organa RV i PVO, dakle, u hijerarhiji potčinjenog opertivno-dežurnog tima. I sve bi u startu bilo uvezano baš kako treba. I ne bi bilo žurbe i amaterizma.

Napred navedenu potrebu, odnosno postupanje u skladu sa pravilima, nedvosmileno potvrđuje i general-major, Ranko Živak, komandant RV i PVO, u svojoj pisanoj izjavi, u kojoj između ostalog ističe: „Konstatovao sam da se ponovo izdaju zadaci suprotno važećim procedurama i da bi bilo bolje da su se preko Kabineta MO obratili GŠ i da su dostavili sve raspoložive podatke jer nas na ovaj način dovode u nezgodnu situaciju. Takođe, obzirom da se radi o noćnim uslovima, konstatovano je da nema uslova i da nije bezbedno da se sleće negde na nepripremljene terene pored puta bez noćnog starta. Konstatovali smo da nema mogućnosti upotrebe NVG obzirom da posada TiS nije završila obuku za navedeni uređaj…. Razmenili smo još par informacija o hitnosti situacije, uslovima, ostvarenoj komunikaciji, o stanju na terenu i drugom, pri čemu mi je bg Bandić rekao da ima izričito naređenje ministra odbrane za navedeni zadatak. Rekao sam mu da bi bilo dobro, ako se ponovno bude čuo sa ministrom ili licima iz njegove pratnje, da pošalju zahtev preko Kabineta MO u OC SO, sa raspoloživim podacima sa terena radi pripreme.“

I kada se sve napred navedeno pročita, onda se lako može rastumačiti glavna spinovana tačka gospodina Lazanskog, koju je sročio negde na sredini teksta, a evo i kako: „Ministar naređuje da se, zbog hitnosti, krene, a da se procedura obavi što pre. General Bandić o letu i zadatku obaveštava Operativni centar RV i PVO, kao i komandanta RV i PVO generala Ranka Živaka, koji traži da se strogo vodi računa o meteo-situaciji.“

E, pa, uvaženom novinaru, demanti – nije bilo ni blizu tako, već sasvim obrnuto, kao što se jasno vidi iz dokumenata. Pogotovu se „procedura ne može obaviti što pre“, zato što procedura nije jedan potez, jedan korak, jedan papir, već složeni skup brojnih radnji – od pisanja zahteva preko procene, donošenja odluke, a zatim, jednog, pa drugog naređenja, sve do poslednjeg praktičnog postupka tokom leta od strane svih izvršioca zadataka. Nakon čega nema proizvoljnosti ni po jednom pitanju, a pogotovu ne u delu koji se odnosi na promenu maršrute leta i posebno oko mesta sletanja. Dakle, procedura traje koliko i zadatak.

Zato je još neuverljivije i neistinito, sledeće: „Alternativna mesta sletanja su aerodromi Lađevci, Batajnica i Surčin.“ Pitanje – a gde je to pisalo koja su mesta sletanja alternativna? U kom dokumentu? Da podsetimo – alternativu je u hodu saopštavao lično Bandić, onako, usput, na osnovu lične procene i dogovora sa licima koja nisu bila nadležna za letenje.

„U 20.20 Operativni centar sistema odbrane još ima vremena da zaustavi let helikoptera Mi-17 zbog eventualnog lošeg vremena.“ Da li se ovo Lazanski šali sa čitaocima ili je ubeđen da je Vojska institucija u kojoj se igraju žmurke i pitalice hoću-neću?

I, apropo takve nedostojne opcije, vrlo neprimereno i neutemeljeno poentira: „On (Operativni centar) to ne čini, jer je zamenik komandant Združene operativne komande, general Janićijević, u tom trenutku bio na kupanju, na bazenu Vojne akademije, pa o svemu nije na vreme obavestio načelnika Generalštaba, generala Ljubišu Dikovića.“

Ukoliko nije neznanje (a biće ipak da jeste) maliciozno je i nekorektno prema zameniku komandanta Združene operativne komande, generalu Janićijeviću, iznositi ovakve neistine. Jer, kada bi Lazanski znao (i shvatao) organizaciju Vojske Srbije, ne bi ovako izletao, već bi proverio neke činjenice. Znao bi da Operativni centar nije isto što i Združena operativna komanda kako decidno navodi, zatim, da je OC potčinjen načelniku Generalštaba (i ministru odbrane) i da je samostalan u izvršavanju zadataka u onoj meri koja mu je propisana uputstvima. Nije posao zamenika komandanta Združene operativne komande da izveštava načelnika Generalštaba u ovakvim hitnim situacijama jer to je i nemoguće (naravno da mu nije zabranjeno), već je to obaveza rukovodećeg starešine Operativnog dežurnog tima OC SO. Zamenik komandanta ZOK ima svoje radno vreme i nije deo dežurnog tima. Pojavljuje se na poziv (kao i sve ostale starešine) onda kada navedena Komanda dobije konkretan zadatak iz nadležnosti. I to čini u realnom vremenu. U vezi sa tim, potencirati slobodno vreme generala Janićijevića na tako bizaran način, zaista je nekorektno i nepošteno.

I sve ovo da bi izneo sledeći biser (ponovo u neznanju, ili ga je neko pogrešno brifovao): „Posle je on (Janićijević) imenovan u komisiju za ispitivanje uzroka tragedije kao zamenik šefa komisije… Šef komisije je general Jovica Draganić, zamenik načelnika Generalštaba.“

Lazanski je verovatno želeo da, onako, novinarski napiše i protumači, kako je to, valjda, sukob interesa, šta li. Međutim, da bi o tome pisao, potrebno je da poznaje funkcionisanje vojne organizacije i posebno Pravilo o vojnoj disciplini. Takav postupak je obavezan. U vojsci neposredno pretpostavljene starešine upravo raspravljaju o propustima potčinjenih, a ne neko levo ili desno. Komisije u oružanim snagama i sprovođenje disciplinskih postupaka, nije isto što i anketni skupštinski odbori ili partijske komisije. Šta to znači – da je u ovom postupku i Diković u nekakvom sukobu, jer je OC SO primarno njemu potčinjen? Biće da su baš svi sumnjivi, osim, ministra odbrane i generala Bandića.

Zato je rečenica uvaženog novinara „je li general Diković bio obavešten pola sata ranije, ili kasnije, nema veze sa tragedijom“, upravo u koliziji sa onim što je pre toga tvrdio u vezi navodne neodgovornosti i „kupanja“ generala Janićijevića, koji ga, eto, zbog rekreacije nije stigao da izvesti. Još jednom da naglasimo – presudno je bilo to što Diković nije obavešten o zadatku, ali ne od Janićijevića, već od strane ministra odbrane, Bratislava Gašića, koji ga je iz nepoznatih razloga zaobišao. Jer da nije, smem da tvrdim, poznajući Dikovića preko dvadeset godina, ovakve brljotine u angažovanju helikoptera ne bi bile moguće.

U poslednjoj rečenici Lazanski konstatuje: „Sve ostalo su spekulacije i besprizorna politizacija jedne nesreće, glad za tiražima, senzacijama…“

Da vidimo da li je i ovo spekulacija ili dokaz svega napred navedenog oko nepoštovanja procedura i eksperimentisanja sa promenom mesta sletanja, a to je onaj deo koji se tiče upornog ubeđivanja Mehića da odustane od Banjičkog visa i aerodroma Batajnica, koji poznaje kao svoj džep, te da helikopter preusmeri na Surčin i prepotčini se civilnim kontrolorima:

„U zadnjih dva minuta došlo je do grešaka i nesporazuma koji su bili ključni za krajnji ishod leta:

– posada javlja visinu od 140 metara misleći na visinu iznad piste na šta kontrolor letenja ne reaguje jer očekuje da pilot govori o nadmorskoj visini što je standardna procedura za civilne vazduhoplove. S obzirom da ne zna da pilot govori o stvarnoj visini KL ga ne upozorava da sa te visine i ne može da vidi pistu zbog niže baze oblaka. Kontrolor i posada nemaju isti način razmišljanja i nisu naviknuti na zajednički rad.“

Usput, i pored dobre volje, zaista ne mogu da se setim kada je to vojni helikopter poslednjih nekoliko decenija sletao na aerodrom u Surčinu ili neki drugi civilni aerodrom, a posebno ne u nekakvoj iznudici ili haosu. Ne znam da li piloti potajno, makar u sebi, priznaju da je nedostojno pilotskog poziva da ih civilne kontrole letenja navode na sletanje, ali pouzdano znam da je tim činom ozbiljno prekršen plan leta (i nepostojeće pisano naređenje) te noći.

Sve ostalo što je Lazanski napisao u tekstu jesu prave, izvorne spekulacije. Ali njegove. Spinovi za udžbenike i izvrtanje istine. Kao ona hipotetička paralela (i sramota) o bebi iz muslimanske sredine, naspram neke imaginarne srpske bebe.

*****

I na samom kraju, da ne bude kako nekome solim pamet, onako, knjiški. U dugogodišnjoj vojničkoj karijeri imao sam prilike da stotine puta učestvujem lično u izradi naređenja za angažovanje helikoptera i budem sastavni deo timova koji su postupali po procedurama. Posebno je tako bilo u Metohiji 1998.godine, a onda i u Kabinetu načelnika Generalštaba od 2000. do 2005.godine. Spašavali smo mnoge ranjene, bolesne, prevozili borbeno ljudstvo, opremu, naoružanje, izvodili medicinsko zbrinjavanje civila i mnogo toga drugo, i nikada nismo zatajili. Ne zato što smo mi tada bili pametniji i sposobniji, već zato što smo se držali pravila. I trudili se da budemo odgovorni.