Ljilja, Noam i Pengo

Velikani slobodarske misli, Noam Čomski i Ljilja Smajlovićka – sitnije ribe da i ne pominjem – ovih su dana prionuli na posao poistovećivanja zločina u redakciji Šarli ebdoa i (ništa manjeg) zločina u kome je – prilikom bombardovanja RTS-a, izginulo šesnaest osoba, nedužnijih – ako se tako sme reći kad se govori o mrtvima – od Šarlijevih karikaturista.

Na prvi pogled krajnje bogougodno od strane Čomskog i Smajlovićke, ali ima tu jedno vrlo zaguljeno „ali“. Pariski, naime, teroristi nisu unapred obavestili francusku vladu i generalitet o svojim namerama, a garantujem da francuska vlada i generalitet – u apsurdnom slučaju da su obavešteni – ubilačku nameru terorista sasvim sigurno ne bi iskoristili u propagandne svrhe. Francuska bi u najmanju ruku evakuisala redakciju, a ubice poapsila ili im smrsila konce. U tome leži dvostruka monstruoznost pogibije zaposlenika RTS-a. Ti su potpuno nedužni ljudi u izvesnom smislu dvaput ubijeni. NATO jeste povukao obarač i jeste odigrao ulogu neplaćenog ubice, ali pravi naručioci ubistva su sedeli u Beogradu. Mnogi od njih tu još uvek sede. A tu sedi i Smajlovićka i posipa li posipa nepočinstva šećernim prahom.

NATO jeste povukao obarač i jeste odigrao ulogu neplaćenog ubice, ali pravi naručioci ubistva su sedeli u Beogradu. Mnogi od njih tu još uvek sede. A tu sedi i Smajlovićka i posipa li posipa nepočinstva šećernim prahom.

Već smo ovde govorili o tome da je u ratu neprijatelju – u datom slučaju NATO paktu – razaranje i ubijanje u opisu radnog mesta i da se nad tom zlokobnom činjenicom ovog guravog sveta ibrete samo naivčine i pokvarenjaci. Ali je isto tako u opisu radnog mesta napadnute države – u ovom slučaju Srbije – da svoje građane zaštiti kako zna i ume. Kako li je poslovično pronicljivoj Smajlovićki promaklo da država Srbija ne samo da nije zaštitila RTS-ove zaposlenike, nego ih je svesno gurnula u smrt ne bi li – pazi sad ovo! – još jednim zločinom popravila svoj zločinački imidž koji sada, kako vidimo, naknadno popravljaju Ljilja i Noam.

Za razliku od Smajlovićke, Čomskom ništa ne zameram. On, čovek em nije odavde, em radi svoj posao, uočava globalne nepravilnosti, i serucka uokolo o pošastima imperijalizma, to mnogi visoko cene, ja, pak, držim da je doprinos Noamovih jeremijada smanjenju globalnog zla – da se izrazim grubo, ali primereno – ravan Pengovim mudima. Sve u svemu, od Čomskog nikakva korist, ali nikakva ni šteta.

Ali je bezbeli šteta što Ljilja – „Marcipan“- Smajlovićka u „najstarijem dnevnom listu na Balkanu“ tendenciozno zabašuruje nepočinstva jednog ubilačkog režima koji je Srbiji naneo (i još uvek nanosi) više zla od spoljašnjih srpskih dušmana i koji nije prezao da tokom bombardovanja liši života i Slavka Ćuruviju, Smajlovićkinog kolegu (i poslodavca), kome Ljilja, kao predsednica UNS-a, uredno polaže svoje zašećerene vence. U neku ruku je prirodno da „najstariji dnevni list na Balkanu“ i njegova urednica pate od staračke demencije. Ali da li je to prirodno i za Srbiju? Ne znam. Pitajte Čomskog. Ili bolje – Penga.