Mali problem ‘Velikog Brata’

Što je više prljavštine, vulgarnosti, nasilja i prijetnji… što je više fizičkih obračuna… to je rijaliti program uspješniji i radije gledan

Za one neodlučne, za one koji i bi i ne bi, za one sa velikim ambicijama ali bez hrabrosti da “zagrizu” i uhvate se u koštac sa problemom, naš narod ima vrlo efektnu izreku „hoće da se… a da…“.

Lascivnost ove narodne mudrosti savršeno odgovara temi mog bloga.

Da li ste čuli da je „Veliki Brat“ završen?

O, da. Veliko finale „Velikog Brata“ održano je protekle subote.

Da li ste čuli ko je pobednik? A ko je bio u finalu? A ko je učestvovao? A u kom se terminu emitovao? Ma hajde, napregnite vijuge, sigurno ste čuli za bar neki skandal vezan za ovu sezonu „Velikog Brata“. Niste? Pa šta ste čuli? Slogan? Bravo, tu smo. Dakle, ipak ima nešto. Kako ono beše… „Toliko veliki da mora da ide na dve televizije.“

Da, ali nekako smo i taj slogan brzo zaboravili, jer em „Veliki Brat“, kako se ispostavilo, i nije bio Bog zna kako veliki (više je nekako bio „Mali i Davno Zaboravljeni Dalji Rođak Koga i Ako Bismo Sreli Na Ulici Verovatno Ga Ne Bismo Ni Prepoznali“, nego „Veliki Brat“), em i nije išao na dve televizije, već samo na jednoj.

Veliko ništa

Ono, jeste on spektakularno krenuo na dve, ali vrlo brzo je valjda svima bilo jasno da je i jedna televizija više nego dovoljna za ono što „Veliki Brat“ ima da ponudi.

A to je jedno veliko (valjda je u „Velikog Brata“ sve veliko) ništa.

Najveći dobitak i za televiziju i za gledaoce televizije na kojoj se ovo emitovalo jeste što je konačno završeno.

Ali, šta je pisac, pardon bloger, hteo reći onom narodnom „hoće da se…“?

Kao pažljivi pratilac medija, ali i dugogodišnji TV profesionalac, uočio sam jednu pravilnost vezanu za rijaliti programe. Što je grđe – to je bolje! Naravno, ukoliko „bolje“ u sferi medija podrazumeva veće rejtinge i šerove, a nažalost, upravo je tako. Dakle, što je više prljavštine, vulgarnosti, nasilja i pretnji, što je više učesnika sa graničnih područja razuma, morala, časti i inteligencije, što je više fizičkih obračuna, šamara, davljenja, masnica i krvi… pogotovu krvi – to je rijaliti program uspešniji i radije gledan.

Čudi li se iko dobitnom receptu televizije koja mesecima (da li već i godinama) emituje „Parove“, „Maldive“, pa opet „Parove“, i tako bez kraja i početka?

Bez mjere

Čak je i tradicionalno ogavna „Farma“ pala u zapećak u odnosu na savršenu meru primitivizma i gluposti koja se svakodnevno može videti u „Parovima“.

A savršena mera koja odgovara današnjem gledaocu upravo je da nema mere.

Medijski moćnici čije TV stanice emituju rijaliti programe su pred maltene hamletovskom dilemom – biti (brutalan) ili ne biti. Čak nam ih je pomalo i žao kada pročitamo da se sastaju sa kolegom medijskim moćnikom sa TV stanice koja emituje „Parove“, a koji čovek očigledno nema dilemu te vrste. Pa mu kažu: „Evo ukini ti tvoj rijaliti, pa ćemo i mi ove naše.“ A kolega kaže: „Radite vi sa vašim šta vam je volja, ali ja ovaj moj planiram da emitujem do juna 2026. Ako nam se posreći sa onim poglavljima, možda od jeseni iste godine uvedemo i ‘Evroparove'“.

I onda se medijski moćnici pokunjeno vrate svojim medijima, rijaliti programi uredno nastave da se emituju, a odgovora na gore navedenu hamletovsku dilemu niotkuda.

Kako bi parirali brutalnom rijalitiju brutalnog kolege, oni prosto moraju da imaju rijaliti, ali nedovoljna brutalnost njihovog rijalitija čini da on u odnosu na onaj dibidus rijaliti deluje neubedljivo, nezanimljivo i nepotrebno.

Dilema moćnika

I tako, medijski moćnici sa hamletovskom dilemom imaju dva izbora.

Jedan je da ponude TV sadržaje koji neće na prvu loptu biti sveopšte prihvaćeni (što znači da neće biti „krv i znoj“), ali će na duže staze moći da obezbede poštovanje publike, poverenje oglašivača, pa, na kraju, i gledanost.

Njihova borba protiv bezobrazluka bila bi borba kulturom.

Protiv gluposti bi se borili inteligencijom, protiv ispraznosti sadržinom, protiv banalnosti humorom…

OK, znam… dosadna opcija. Nema ni krvi, ni zadnjica. Ko će to da gleda?

Ali, evo, drugi izbor je da uđu u otvoreni fajt „rijalitijem na rijaliti“ i da pokušaju da nadmaše beskrupuloznost „Parova“. Ako govorimo o „trijumfalno“ završenom „Velikom Bratu“ – zadatak bi bio nadmašiti i ogavnost „Farme“.

Čemu uopšte ovakav „ni tamo ni vamo“ „Veliki Brat“?

Ukoliko si se već odlučio za uđeš u okršaj, pa valjda znaš koja su oružja rijaliti programa. I umesto da nahuškaš učesnike jedne na druge, da ubaciš probisveta, uličarku, sumanutog, šizofrenog, da ih držiš gladne nedelju dana, pa ubaciš kosku i gledaš šta će da bude, ti se odlučuješ za „finu varijantu“ nečega što je već samo po sebi gadost.

Hoćeš rijaliti, a da… Pa, ne biva.

Poznajući medijske prilike i ukus najšire publike (iste one koja čini i biračko telo), ne verujem da će iko od medijskih moćnika imati hrabrosti da preseče ovo rijaliti ludilo i uđe u vrlo rizičnu igru „probajmo da gledaocu ponudimo nešto drugo“.

Brutalnost

I zato predlažem budućim kreatorima rijaliti gluposti sledeće:

Na brutalnost odgovoriti još većom brutalnošću!

Svađa? Viđeno. Zaljubljivanje? Viđeno. Tuča? Viđeno. Seks? Viđeno.

Pa šta je još preostalo što možemo da prikažemo gledaocima a da ih zanima?

Šta privlači pažnju, šta ćete obavezno pročitati u novinama ili internetu, čak i ako vam se ne mili?

Šta će vas uzbuditi i uplašiti, od čega će vam srce jače zakucati?

Pa, naravno: smrt.

Šta nas sprečava da u studio ubacimo nekoliko baš matorih bračnih parova, par teških bolesnika, ponekog heroinskog ovisnika, suprotstavljene vođe navijača, konkurentske lidere krimi klanova i dve-tri samoubice?

I oružje. Puno oružja!

Šta nas sprečava da ovaj program nazovemo, recimo, „Ko prvi mre?“

Šta nas sprečava da mu nadenemo i od nedavno tako popularnu skraćenicu KPM, pogodnu za hashtag na društvenim mrežama?

Klinci vole skraćenice. I Fejsbuk.

Šta ili ko nas sprečava da baš to sledeće ne uradimo?

U najgorem slučaju, neka regulatorno telo oštro upozori i zapreti da se takav program nikako ne sme emitovati pre ponoći, jer ubistvo uživo u TV programu može loše delovati na maloletne osobe. Ukoliko ga vide pre ponoći.

Subota u 21

Zašto gledaoce lišiti privlačne mogućnosti da putem SMS poruka glasaju za svog favorita u jednom takvom programu.

Opcija 001: Napušta nas deda Sava – šlog.

Opcija 002: Napušta nas Peca džanki – overdouz.

Opcija 003: Napušta nas Cica samoubica – konopče.

Opcija 004: Napušta nas Miki triper – triper.

Sumnja li iko u masovnu osudu ovakvog sadržaja?

Naravno da ne. Normalno smo društvo i normalno je da se svi zgrozimo nad ovim.

Ali, još važnije, pogotovu medijskim moćnicima, sumnja li iko u rekordnu gledanost ovakvog programa?

Apsolutno ne.

Ima neke privlačnosti u posmatranju umirućeg u rijaliti programu.

Misao koja se javlja gledaocu dok to posmatra ohrabrujuća je: „Kako je ovima, ja i nisam loše. Ako ništa drugo, bar sam još živ.“

I, na kraju, u zapisnik ovog bloga neka uđe i to da je finale „Velikog Brata“ emitovano ove subote u 21 čas.

Navodim to tek tako, bez nekog posebnog razloga.