Maršal Laza

Nameračih se preksinoć da na prvom programu RTS-a pogledam prigodnu emisiju o Draganu Nikoliću, pa budući da mi je televizor, poslednji put kad sam ga gledao, ostao naštelovan na National Geographic, a da je do početka emisije bilo „lufta“ od nekih desetak minuta, odlučih da – koristeći takozvani daljinac – prošetam od NG-ja do RTS-a, čisto da vidim šta čudesni TV svet radi i šta mu se događa

Tokom tog kanalskog – umal ne rekoh kanalizacionog – surfovanja ustanovih da mi je dobronamerni provajder, IPTV, ne povećavajući cenu, dodao nekoliko mukte kanala za koje ranije nisam znao, nekakvu „Žensku televiziju“ meždu pročim.

Tokom potucanja po nacionalnim i inim frekvencijama put me nanese i do TV Pink na kome ugledah – koga – Nenada Čanka, da bih odmah potom – kada se kadar „raširio“ – ugledao još dva draga lika iz srpske zaumne mitologije – Dragana J. Vučićevića – koji je svoju teleproseravaonicu „Teška reč“ preimenovao u „Izborna reč“ – ali i poslaničkog kandidata SNS-a, Miroslava Lazanskog, koji će, po svemu sudeći, od sad pa do proglašenja rezultata izbora stanovati u televizoru.

Odmah mi je bilo jasno da je to – dok ne počne emisija o Gagi Nikoliću – takozvani must see. I – šta kažem? Kakvi su mi utisci? Eh, kakvi. Čanak je, ka i vazda, bio lucidan, duhovit i prozapadan, kakvim ga je Bog sazdao, a Lazanski je – predvidivo – bio žestoko dosadan, bučan i dibidus proruski nastrojen, kakvim ga je Bog takođe sazdao.

Eh – pomislih u jednom momentu – da je militarni Miroslav, kada je ono pod okriljem noći zbrisao iz Zagreba, umesto u Beogradu osvanuo u Moskvi, od toga bi i Rusija i Srbija videli grdne vajde. Uopšte mi nije jasno zašto nije tako postupio. Bolje bi prošao u životu. Čovek – osim što ne zna da svira balalajku i što nije sklon percovki – ima sve druge uslove za Rusa, a u Rusiji bi – zahvaljujući prezimenskom nastavku „ski“ – najverovatnije dogurao do maršala. Kad su mogli Rokosovski i Malinovski, zašto ne bi mogao i Lazanski.

No dobro, dosta je bilo ćeranja komendije! Jesam li tokom (predugih) desetak minuta u Vučićevićevoj političkoj emisiji čuo nešto politički novo, ili bar nešto novo u širem smislu reči. Jok! Čankova priča jeste bila začinjena vrcavošću i duhovitostima, jeste ta priča vrlo racionalna, ali učinilo mi se da ta stara priča neće imati nikakve šanse u nadmetanju sa maršalovom zaumnom, još starijom pričom. Učinilo mi se takođe da će – kao i mnogo puta pre – i ovoga puta glavni toposi predizborne kampanje biti: ko je više poginuo tokom NATO bombardovanja i koja vlast više ništa nije uradila na prevenciji poplava. Iz čega sam izvukao zaključak da će život u Srbiji i dalje ostati bljutavo međuvreme između nekog bombardovanja i neke poplave.

 Foto: Saša Živić