Mediji i pravosuđe: partneri ili suparnici

Foto: thebureauinvestigates.com

U odnosu medija i pravosuđa u Srbiji ogledaju se ne samo slabosti medijske scene i krhkost pravosudnog sistema već i čitav niz drugih društvenih i političkih devijacija. U Srbiji od 10. septembra traje štrajk advokata, odnosno advokatskih komora zbog drastičnog uvećanja paušalnog poreza, ali i Zakona o javnom beležništvu koji je, prema komorama, neustavan i ozbiljno ugrožava položaj advokata. Ni posle mesec i po ministar pravosuđa Nikola Selaković nije uspeo da nađe zajednički jezik sa štrajkačima, pa je upotrebio stari recept za rešavanje problema – medijsku kampanju. U pitanju je skoro klasična pokazna vežba medijskog obračuna sa nezavisnim institucijama kakve su advokatske komore, uz veoma žestoke optužbe da advokati zapravo blokiraju pravosuđe kako tajkun Miroslav Mišković ne bi bio osuđen. Mediji pod kontrolom vlasti su se hitro uključili u ovu hajku protiv advokatskih komora, a jedna od udarnih pesnica – TV Pink – postavlja advokatima pitanje da li je tačno da su bili na večeri u Miškovićevom hotelu. U pitanju je još jedna zabrinjavajuća pojava u nizu, u dugoj već seriji medijskih obračuna vlasti sa neistomišljenicima koja govori da je ona, da bi sebe zaštitila, spremna da uruši i one krhke autonomije pojedinih od izvršne vlasti formalno nezavisnih segmenata društva. Nekoliko dana ranije svedočili smo i medijskoj kampanji protiv jednog sudije, koji je doneo – stručnjaci kažu, na zakonu utemeljenu – odluku da se vrate pasoši Miroslavu Miškoviću i njegovom sinu. Mišković je ime na kojem je sadašnja vlast izgradila svoju popularnost, a cilj ovih kampanja je, osim obračuna sa neposlušnim advokatima, verovatno i – zaštita kapitalizovanih političkih poena u sada već pomalo zaboravljenoj estradnoj borbi protiv korupcije.

Zajedničko medijima i pravosuđu jeste to što oni mogu biti ključni korektiv, to jeste prepreka zloupotrebi vlasti. Zloupotrebljeni međutim, mogu da predstavljaju jednu od najznačajanijih poluga za nekontrolisanu vladavinu.

Medijima i pravosuđu u Srbiji zajedničko je njihovo skoro ravnopravno i redovno pojavljivanje u svim relevantnim dokumentima koji procenjuju stanje ljudskih prava u Srbiji ili pak napredak u procesu evropskih integracija. Problemi u medijskoj sferi i problemi u pravosuđu nalaze se na veoma istaknutim mestima ovih nalaza i prepoznaju se kao značajno sputavajući element u unapređivanju društvenih, političkih i ekonomskih prilika u zemlji. Po svemu sudeći, ovim će se temama i građansko društvo u Srbiji, ali i međunarodne institucije, baviti još dugo vremena, pošto će borba za nezavisno sudstvo i profesionalne medije potrajati, sa neizvesnim ishodom dakako. Zajedničko medijima i pravosuđu jeste to što oni mogu biti ključni korektiv, to jeste prepreka zloupotrebi vlasti. Zloupotrebljeni međutim, mogu da predstavljaju jednu od najznačajanijih poluga za nekontrolisanu vladavinu.

Zajedničko medijima i pravosuđu je i česta, paušalna procena građana da su upravo oni uzroci ili pretežni krivci za društvene i političke turbulencije. Mediji i pravosuđe međutim teško mogu da budu bolji od društva u kojem bivstvuju, a problemi u njima jesu vidljivi po definiciji. Negativna percepcija građana, kada je pravosuđe u pitanju, odgovara predstavnicima izvršne vlasti jer se time smanjuje mogućnost oporavka ove značajne institucije. Treba imati u vidu da zabrinjavajući nalazi koji govore da danas čak 71 odsto građana ne veruje u sudove, a 70 građana ne veruje tužilaštvu – dok najviše poverenja imaju u policiju (46 odsto građana) i Vladu Srbije (44 odsto) – jesu posledica i delovanja medija koji su pod kontrolom vlasti. Događaji sa početka teksta, kada se kombinuju sa nivoom poverenja građana u institucije, moguće je da ukazuju na to da će vlast svoj sada već jasan neuspeh u borbi protiv korupcije pokušati da pripiše pravosuđu, a da će to iskoristiti da još u većoj meri ovu instituciju stavi pod svoju kontrolu.

Odnos medija i pravosuđa mnogo je kompleksniji od problema izveštavanja o raznim aspektima suskih procesa i presudama, kako se to obično tumači.

Ako na trenutak izađemo iz tih mračnih slutnji i vratimo se teorijskom okviru, jasno je da mediji i pravosuđe jesu prirodni partneri u borbi protiv kriminala, korupcije, zloupotrebe vlasti… Jasno je da je uloga medija u borbi protiv korupcije i kriminala svake vrste značajna i da se ostvaruje pre svega kroz istraživačko novinarstvo uz poštovanje profesionalnih i etičkih standarda. Ali, tu se stvar naravno ne iscrpljuje… Mediji, osim toga, mogu vršiti konstantni pritisak na izvršnu i zakonodavnu vlast da kroz donošenje sistemskih zakona unaprede rad i profesionalizaciju pravosudnih institucija i jačaju njihovu nezavisnost. Mediji pritom mogu da edukuju građane o sudskim procesima i drugim bitnim elementima koje se tiču funkcionisanja pravosuđa na korist i samih građana, ali i pravosuđa. Mediji takođe mogu i prethoditi pravosudnim organima, delujući preventivno, stvarajući okruženje i sistem vrednosti u kojem kriminal i korupcija neće biti društveno poželjni, što će naravno olakšati rad tužilaštva i sudova. Dakle, odnos medija i pravosuđa mnogo je kompleksniji od problema izveštavanja o raznim aspektima suskih procesa i presudama, kako se to obično tumači. Naravno, nikada ne treba smetnuti s uma – a to ljudi iz pravosuđa moraju uvek da imaju u vidu – pravda ne samo da mora biti ostvarena nego se mora i videti kako se ona ostvaruje. Tek tada ona ispunjava u potpunosti svoju društvenu funkciju.

Ukazali smo na neke probleme medija u Srbiji, koji su proizvod činjenice da se nalaze u jakom zagrljaju političkih i ekonomskih moćnika, bivajući tek alatka u njihovim rukama. Jasno je da mediji ne mogu da se bore protiv korupcije i klijentelizma ako se i sami nalaze u tom lancu. A budimo iskreni, veliki broj medija u Srbiji momentalno bi prestao da postoji kada bi iz tog kruga izašli. Nažalost, medijska samoregulacija nije dala značajne rezultate, pa je drastično kršenje etičkih standarda postalo pravilo, posebno nepoštovanje pravila pretpostavke nevinosti u štampanim medijima. Ne treba međutim zanemariti ni činjenicu da je značajan broj novinara, čak i onih koji redovno izveštavaju iz sudova, nedovoljno edukovan za rad pravosuđa, pa često prave ozbiljne greške i ako nemaju nameru da to čine. To je naravno posledica dugogodišnje devastacije novinarske profesije. Činjenica je i to da mnogi mediji jednostavno nemaju kapaciteta da profesionalno izveštavaju o sudskim procesima i događajima u pravosuđu, odnosno da bukvalno nemaju novinara.

Ne treba zaboraviti da su neki mediji samo formalno mediji, a da ostvaruju sasvim druge, upravo obrnute namere i ciljeve od onih koji bi mediji trebalo da imaju. Predsednik Srbije Tomislav Nikolić je u emisiji „Intervju“ na RTS-u 29. januara ove godine rekao da pojedini tabloidi „rade na komercijalnoj osnovi“ i napadaju političare i javne ličnosti sa konačnim ciljem da uzmu novac od njih. Nikolić je rekao i kako to u praksi izgleda, parafraziramo: kada neki „tabloid“ napiše tekst protiv tebe, ti pozoveš „nekoga“ ko je blizak sa vlasnicima i urednicima tog lista i nagodiš se koliko je potrebno da se plati da više ne bi negativno pisali o tebi. Ako se plati, tabloidi prestaju kampanju. Nezavisno društvo novinara Vojvodine je tada reagovalo smatrajući da predsednik Srbije Tomislav Nikolić ima saznanja o ozbiljnim krivičnim delima koje vrše pojedini vlasnici i urednici tzv. tabloida, i da je neophodno da o tim saznanjima detaljno informiše javnost. Ovo udruženje je tražilo od nadležnih organa da, na osnovu izjave Nikolića u emisiji, po službenoj dužnosti pokrenu istražni postupak, saslušaju predsednika Nikolića i utvrde da li je on u pravu kada tvrdi da pojedini mediji vrše ozbiljna krivična dela iznude i ucene. Takvi mediji o kojima Nikolić govori svakako nisu i ne mogu biti partneri pravosuđu, osim eventualno onim njegovim delovima koji su takođe samo formalno pravosudni organi, a koji se zapravo bave sasvim drugim biznisom. Nažalost, u pitanju je bila neostvarena šansa da pravosuđe pomogne novinarskim udruženjima i medijima da skinu ljagu sa sebe i ograde se od onih praktično kriminalnih organizacija koji se predstavljaju medijima.

Javnost rada sudova nije samo njihova zakonska obaveza već i najbolji način zaštite samog pravosuđa. Nažalost, pravosuđe se češće brani od medija nego što im izlazi u susret.

Što se tiče pravosuđa i pravosudnih organa i njihovog odnosa prema medijima, jasno je da javnost rada sudova nije samo njihova zakonska obaveza već i najbolji način zaštite samog pravosuđa. Nažalost, pravosuđe se češće brani od medija nego što im izlazi u susret. Javnost rada ne sme da bude pasivna već proaktivna. To znači da samo pravosuđe treba da insistira i neprestano traži od medija (ali i da koristi druge kanale komunikacije sa građanima) saradnju, da otvara i pokreće javne rasprave, izlazi u susret očekivanjima javnosti i predupređuje probleme i na taj način unapred sprečava dezinformacije i zapaljivu retoriku.

Potrebno je i da portparoli sami reaguju i predvide slučajeve koji će biti zanimljivi i atraktivni za javnost i osmisle strategiju za pristup. Naravno da je ovo sve lako izgovoriti, a teško sprovesti, ali u pitanju su aksiomi koje je potrebno često ponavljati. Koliko god neki novinari bili nedovoljno kompetentni da izveštavaju o pravosuđu, toliko i sami predstavnici tužilaštva i sudova, ili portparoli, počesto nisu spremni da razviju jasne i efikasne strategije odnosa sa medijima.

Kompleksni sudski procesi, kompleksna zakonska rešenja i sudska praksa, mnoge procesne dileme, suptilnosti i nedoumice u prikupljanju podataka i tumačenju zakona – teško mogu da se svedu na nekoliko rečenica koji su mediji i njihovi konzumenti spremni da saslušaju, ali upravo se u tome krije moć dobrog odnosa sa javnošću. Kako sažeti kompleksnu stvar u nekoliko razumljivih rečenica, a ne banalizovati je i promeniti smisao, a sa druge strane – kako zainteresovati medije i javnost da saslušaju kompletniju informaciju. Dobar odnos sa medijima znači i poznavanje rutina i problema sa kojima se oni svakodnevno susreću, pa i nekompetentnosti, odnosno nedostatka specijalizovanih novinara za praćenje pravosuđa. Ta činjenica se takođe mora uzeti u obzir kada se kreira poruka koja se želi poslati u javnost. Postoji veliki broj drugih kanala komunikacije i sa medijima i novinarima, ali i građanima, pre svega su to internetske platforme koje treba maksimalno koristiti, naravno u skladu sa kompleksnošću pravosudnog sistema.

Mediji mogu biti ili jesu alatka u rukama vlasti, a ona služi između ostalog i za obračun sa pravosuđem. Ali, isto tako i sudovi mogu biti alatka za borbu protiv nepodobnih medija i medijskih sloboda. Primera je mnogo, a svakako je najrečitiji onaj s kraja devedesetih godina i primena drakonskog Zakona o javnom informisanju koji je neke medije doveo na rub opstanka, a neke bogami i ugasio. Da li se može desiti da se sličan scenario na neki način ponovo dogodi? Koliko je dobro to što su zarad veće stručnosti sudija medijski procesi prebačeni u beogradski Viši sud, toliko to može biti opasnost ukoliko postoji – zla namera.

Nedavna presuda Evropskog suda za ljudska prava poklopila se sa praksom koju imaju i sudovi u Srbiji, a po kojoj su portali odgovorni za sadržaj komentara posetilaca, dakle oni se smatraju delom uređivačkog sadržaja medija.

Na kraju, treba spomenuti još jednu konkretnu, aktuelnu stvar, a koja se tiče odnosa medija i pravosuđa. Radi se o komentarima na informativnim portalima, to jest internetskim javnim glasilima. Nedavna presuda Evropskog suda za ljudska prava poklopila se sa praksom koju imaju i sudovi u Srbiji, a po kojoj su portali odgovorni za sadržaj komentara posetilaca, dakle oni se smatraju delom uređivačkog sadržaja medija. Ovo pitanje je važno ne samo zbog toga što se na ovaj način, prema rečima eksperata, ugrožavaju internetske slobode, jer onda privatne kompanije mogu i moraju da odluče šta će od ovih sadržaja biti objavljeno, a šta ne. Ovo pitanje je važno i zbog toga što će mnogi internetski mediji u Srbiji zbog ovakve prakse, a istovremeno zbog nedovoljnog broja zaposlenih i nemogućnosti da redovno moderiraju komentare koji mogu da budu brojni i da se pojavljuju visokom frekventnošću, ukinu uopšte ovakvu mogućnost ili je učine potpuno nefunkcionalnom i besmislenom. Na taj način će se ukinuti prednosti interneta kao platforme u snažnom zamahu i ukinuti interaktivnost.

S obzirom da su komentatori u velikom broju slučajeva anonimne osobe, postoji i značajna mogućnost zloupotrebe. U ovom slučaju, postavlja se pitanje i same svrsishodnosti, jer građani svakog trenutka mogu da pristupe forumima, komentarima i drugim medijskim sadržajima na internetu, koji se nalaze recimo na sajtovima hostovanim u SAD-u i drugim državama, gde se na svim jezicima sveta koristi govor mržnje, vređa i kleveće. I gde oni sami mogu da to čine. Ovo pitanje, koje je veoma aktuelno i u Evropi danas, mora da bude predmet pažnje i pravnih i medijskih eksperata. Pojedini sajtovi mogli bi da budu meta progona upravo zbog komentara koje oni nisu kreirali.