Mediji između čekića i nakovnja dok po njima tuku i jedan i drugi

Dugogodišnji novinar RTS-a i urednik emisije „Tako stoje stvari“, Zoran Stanojević, za kratko vreme je osvojio simpatije publike, upravo zbog karakterističnog stila i načina kojim počinje, vodi i završava treći Dnevnik javnog servisa Srbije, iza kojeg se takođe potpisuje kao urednik

Postavlja se pitanje kako u zemlji Srbiji, u kojoj se iz dana u dan smenjuju erupcije događaja i vesti, nažalost sve manje je lepih, izmučenom i isfrustriranom gledaocu servirati još jedan blok informacija u vreme kada se on sprema na počinak. Stanojević je sa svojom ekipom našao odgovor i pravu meru za to. Uređivanjem trećeg Dnevnika vratio je šarm sataroj gospođi RTS, možda dovoljno da malčice „poljulja“ tradicionalno veliki rejting Dnevniku u pola osam.

Sa Stanojevićem smo razgovarali u Gračanici, posle akcije „Srce za decu“, koju je organizovala „Blic Fondacija“, uz medijsku podršku RTS-a, tokom koje je našem porodilištu poklonjen apratar za dijagnostikovanje ranog opštećenja sluha kod beba.

Pitali smo ga o stanju, uticajima i pritiscima na medije, razgovarali o odgovornosti koju sa sobom nosi novinarska profesija, ali i o tome koliko je kao potpredsednik UNS-a upućen u rad medija na Kosovu i Metohiji…

Danas nije lako biti ni sportski novinar, kamoli raditi na Kosovu i Metohiji

Zoran Stanojević: Pošto sam i potpredsednik UNS-a, upućen sam u vaš rad jer ovde, mislim u Beograd, dolaze kolege sa Kosova i Metohije i imam priliku da čujem. Uglavnom, retko dolaze da se hvale uslovima u kojima rade. Mogu da se pohvale pričama koje naprave, ali obično su uslovi loši. Nigde u Srbiji uslovi za rad medija nisu baš sjajni, ali na Kosovu i Metohiji je to baš dosta izraženo. Ono što generalno medijima ide na ruku, jeste to što sada tehnologija nije više tako skupa i nedostižna, kao što je nekada bilo i moguće je da se sa relativno malim sredstvima napravi ozbiljna stvar. Naravno, uvek postoji pitanje kako će živeti taj čovek, koji je najveći trošak i najveća vrednost u novinarstvu. To je uvek problem u svakom poslu u Srbiji danas, a u novinarstvu posebno. Kada je novinarstvo u pitanju, očekivanja su različita sa raznih strana, i od vlasti i od opozicije. Mi smo se tu negde našli između čekića i nakovanja i sada i nakovanj tuče po nama, ne samo čekić, tako da nije lako raditi, ja mislim, ni sportsko novinarstvo, a kamoli ovde na Kosovu i Metohiji izveštavati o problemima koje ljudi imaju.

Ako je nebezbeno uzeti izjavu, mi smo kao profesija u problemu

GračanicaOnlajn: Šta mislite o bezbednosti novinara, kako na Kosovu, tako i širom centralne Srbije?

Zoran Stanojević: Mislim da je na Kosovu to posebno pitanje i mislim da na Kosovu bezbednost ima jedan drugačiji nivo. Setimo se samo da svake godine obeležavamo i postavljamo spomenik za otete kolege koji nekada ne potraje ni jedan dan. To vam govori ne samo o bezbednosti novinara, već uopšte o bezbednosti. Kako da opstanu ljudi i novinari, ako ne može da opstane ni znak da su ti novinari nekada radili i živeli ovde?!

Ako spomen obeležje predstavlja problem, šta je onda sa živima koji žele da svedoče o nečemu što se ovde na Kosovu dešava? Kada govorimo o bezbednosti, barem meni koji dolazi iz drugog dela Srbije se tako čini, izgleda da ljudi koji žive i rade ovde, imaju dodatan faktor, u smislu da njihova bezbednost zavisi od toga gde su pošli, zbog čega, šta žele da rade i ko može da bude neprijateljski raspoložen prema njima, samo iz razloga što su Srbi. To je teško razumeti i mene to uvek vrati na neko ratno vreme, kada sam često boravio ovde na Kosovu i podseti me na to koliko je to tada bilo neprijatno i strašno. Nadam se da je to sada daleko od toga, ali mi se ne sviđa ideja da novinar mora da razmišlja o tome da li mu je bezbedno da negde ode, a da pri tom, to nije skakanje iz padobrana, na primer. Mislim, da li baš novinar mora da proba sve ili da ode samo da uzme izjavu?! Ako je nebezbedno uzeti izjavu, mi smo onda kao profesija u velikom problemu. Ja sam se nadao da nikada takva stvar u Srbiji neće da se dogodi, ali eto, gotovo već dvadeset godina, mi smo u nekom takvom režimu.

Današnja tehnologija zahteva da svi u medijima moramo da znamo i radimo sve

Gračanica Onlajn: Bezbednost i loša materijalna situacija novinara su veliki problemi, ali se meni čini da postoji i treći problem, koji je kod nas ovde posebno izražen, a to je edukacija novinara. Šta bismo mogli u tom pogledu da uradimo, mi ovde, ali i vi iz velikih medijskih kuća?

Zoran Stanojević: To je problem koji postoji i u drugim delovima Srbije, koji ima dva nivoa. Jedan je taj što je u neke profesije, pa i u novinarstvo, a mogu da kažem da je to verovatno i kod taksista, ušlo mnogo ljudi, ne zbog toga što imaju potrebu i želju i što vole time da se bave, nego im se to učinilo kao jedina prilika da nekako nešto i zarade.

Prvo, u profesiji ima dosta ljudi koji nisu tu zbog toga što su osetili potrebu da se time bave, nego zbog nekih sopstvenih interesa, neki, na primer, zbog plate koja im se ukazala. To je obično loš motiv, mada, ne mora to da znači baš uvek.

Ponekad, neko ko je tako ušao, nešto otkrije i zaljubi se u profesiju. S druge strane, ta priučenost vlada svuda. Ono što mi možemo da uradimo, dakle, ono što je najvažnije, jeste to da ljudi najbolje uče na dobrim primerima. Dakle, prva stvar je da uzori budu dobri, da mi koji radimo u velikim medijima, koji imaju nacionalnu pokrivenost, dajemo dobar primer. Ako mi dajemo loš primer i ako mlade kolege budu učile na lošem primeru, nikada ništa neće naučiti. Dakle, to je jedna stvar. Druga stvar je da postoji malo više razmene i da postoji prilika i za mlade, pogotovu novinare odavde, mada ja ne bih ni pravio razliku, jer od svakog novinara, pa i od početnika čovek može nešto da nauči, jer je on možda imao neko iskustvo koje ja nisam. Današnja tehnologija zahteva od novinara da bude novinar i u štampanom i u elektronskom i u onlajn mediju. Više nema razlike. Idemo ka tome da ćemo svi morati da radimo sve, od televizijskog intervjua, do teksta za neki portal, a pitanje je šta će biti sa štampanim medijima…

Novinar ne sme da pravi kompromis sa svojim moralom

GračanicaOnlajn: Ovde na Kosovu i Metohiji imamo više faktora uticaja na medije: predstavnike institucija koje rade po sistemu Republike Srbije, Srbe u kosovskim institucijama, kosovske institucije, odnosno Albance, međunarodnu zajednicu. Kako da jedan profesionalac i jedan profesionalni medij izbegne sve te uticaje, a da pritom ne ugrozi opstanak sopstvenog medija, ali i samu novinarsku profesiju?

Zoran Stanojević: Teško. Čovek mora prvo da bude svestan da mnoge istine koje želi da istera, neće moći da istera, pogotovu jer će mu za mnoge stvari biti potrebno puno vremena, puno truda i puno živaca, da bi se to uopšte čulo i videlo. Jedina bitna stvar je da ne pravi kompromis sa sopstvenim moralom, dakle da razmišlja kada radi neki posao: „Da li ću ja moći, ako se okolnosti promene da pogledam u oči svojoj deci?“ To je više metafora, ali da li ću moći da pogledam u oči prijateljima, komšijama i svim ljudima i da im kažem: „Možda niste bili presrećni sa onim što sam radio, ali ja se ne sramotim, odnosno ne stidim se bilo čega što sam uradio. Ima stvari koje sam radio i nije mi bilo prijatno, radio sam stvari koje mi se možda ne sviđaju, ali se ne stidim.” Mislim da taj stid treba da bude granica koja se ne prelazi. Sve drugo može da se preživi, ali to osećanje da sam uradio nešto nemoralno, to je nešto što ostaje da živi zauvek. Ja bih rekao, ako čovek ne može sebi da postavi druge granice, tu granicu mora da poštuje. Nije dobro da novinar ikada u životu kaže da se stidi nečega što je uradio. Znači, može da kaže: „Uradio sam nešto što mi se nije dopadalo, uradio sam nešto što nije bilo moje mišljenje i nije bio moj stav, ali nisam prešao tu granicu nemoralnosti“. Ko je radio u novinarstvu u vreme jednopartijskog sistema, taj zna da su tada takođe ograničenja bila žestoka, ali i tada novinari, bez obzira što nisu smeli da govore o partiji i vojsci nikako, a o Titu samo u superlativima, nisu ni tada morali da rade nešto čega bi se stideli. Nije baš da je ovo za nas nešto novo. Ja se ne sećam perioda dužeg od par meseci, a to je ono kada se vlast menja, u kome je postojala neka onako baš novinarska sloboda, kada ste mogli sve uraditi, sve reći. Mi smo uglavnom živeli u dugim periodima strašnih pritisaka, koji su uvek bili materijalni. Uvek je bilo pitanje, hoće li mi neko platiti? Ništa drugo. Znači, svi drugi pritisci su podnošljivi, ali taj egzestencijalni pritisak je prosto nepodnošljiv. Činjenica je, ako ste ucenjeni platom, nebitno da li ste novinar, opštinski službenik, lekar ili radnik u nekoj stranoj fabrici, ako vam egzistencija zavisi od te plate, vi ćete se pognuti daleko niže nego što biste to voleli. Ali kažem, granica stida je ono što čovek sebi mora da uspostavi i da ne ide preko toga. Sve drugo će proći, ali taj nemoral koji se povremeno javlja u našoj profesiji, nešto je što ostaje zauvek. To je ono što mi između ostalog pamtimo.

Bez dovoljno novca budućnost medija će nam biti kao i sadašnjost

Gračanica onlajn: Kako vidite budućnost medija kod nas. Vidimo da ima velikih problema svuda, i u velikim medijima, na primer, u Večernjim novostima, u Politici, do duše problema različitih vrsta. Kako vidite budućnost medija u Srbiji, uključujući tu naravno i Kosovo?

Zoran Stanojević: Dok ljudi u Srbiji ne budu imali novca da kupuju novine, da plaćaju pretplate i dok firme ne budu imale para da plaćaju reklame, budućnost će biti kao što je i sadašnjost. Dakle, neće se mnogo promeniti, možda čak bude još i gore. Potrebno je da imamo publiku koja u materijalnom smislu vredi, pošto ona sada vredi u svakom drugom smislu, osim u materijalnom, jer oni koji plaćaju obaveze nisko cene one koji nas slušaju, čitaju ili gledaju. Dakle, kada to bude promenjeno i kada u medijima bude više novca zarađeno od novinarskog posla, onda će i taj posao biti bolje vrednovan i više cenjen. Do toga trenutka, mi možemo samo da održavamo neki mali plamen u nadi da će on nekada raspaliti mnogo veću vatru. Nije dobro da se taj plamen ugasi zbog toga što će neko da kaže: „Ne treba nam vala ni mali plamen, ako ne možemo svi na njemu da se ogrejemo.“ Ja mislim da će bez tog plamena biti jako teško pokrenuti slobodne medije, ukoliko ni žižak te slobode negde nije ostao.

Gračanica Onlajn: Postoji priča da je devedesitih bilo najgore. Neko kaže da je danas najgore. Kada je, po Vašem mišljenju, kod nas bilo najviše cenzure, odnosno kakva je situacija u medijima i ima li slobode medija uopšte?

Zoran Stanojević: Ja bih rekao da je preterano reći da je danas situacija uporediva sa situacijom devedesetih, a pogotovu sa situacijom pre devedesetih. Pre devedesetih vi niste mogli nigde da napišete nešto protiv države, a da ne budete uhapšeni. Tada nije postojao internet, a ni na šapirografu niste mogli tako nešto da napišete. Mi smo to malo zaboravili, a i tada nije bilo baš toliko novinara i nije bilo toliko medija. Devedesetih je takođe ta kritika ostala na jednom marginalnom delu medija. Mi sada imamo veći pritisak na neke tradicionalne medije, ali imamo i dobar deo medija koji imaju slobodu da mogu da napišu šta god hoće. Imamo internet, na kome je sloboda mnogo veća. Naravno da su pritisci strašni, ali postoji prostor. Onaj ko želi da se informiše, danas može da sazna realno šta se dešava, a onaj ko ne želi da se informiše, njemu nema pomoći. Dakle, ja ne bih rekao da je najgore vreme ovo u kome sada živimo, kada su u pitanju medijske slobode. Ljudima se uvek čini da je sada gore nego što je nekada bilo. Za pet godina, daj bože da se ništa ne promeni, a ja se bojim da ću reći da ni te 2016. godine nije bilo tako strašno kao što će da bude, na primer, 2025. Ja se stvarno nadam da ćemo to da promenimo, a to sam mislio i 2000. i ne mislim da je sada najgore. Kolika god da mi je plata, danas mi je najmanja, jer mi danas najviše treba. Prema tome, ne bih se usudio da kažem, prosto ne mogu da kažem tako, jer ćemo jednog dana to da merimo i da gledamo ko je, šta i kada izjavljivao.

Gračanica onlajn: Šta UNS, pa RTS, na kome radite, mogu da pomognu manjim medijima i kolegama, na primer na Kosovu i Metohiji?

Zoran Stanojević: UNS će imati mnogo više obuka za novinare. UNS ima i programe i mogućnosti za to i UNS se široko bavi novinarima, pogotovu novinarima iz lokalnih medija, koji nemaju toliko prilike da se uključe u razne obuke koje se nude, recimo u Beogradu. Što se RTS-a tiče, RTS se trudi da formira sopstveni centar, da oformi neku vrstu RTS-ove škole novinarstava i načina na koji se radi. Ukoliko to bude imalo nekog odjeka, možda bi to mogli da prime i neki ljudi sa strane. Mi smo do pre pet ili šest godina imali čvrstu saradnju u obukama sa britanskim BBC-jem i mnogo je novinara i snimatelja koji su prošli kroz to. Dakle, mi idemo sada ka tome da to malo podignemo unutar kuće na viši nivo. Prosto, mora da postoji to kruženje ljudi, da oni koji su radili u RTS – u, tu naučili i stekli neka znanja, odu negde drugde, a neko drugi dođe u RTS. Znači, nedostaje nam to kruženje ljudi koje bi podizalo kvalitet. Kod nas je situacija takva, da čovek ako se negde nađe, ako može da odatle ne mrda…

Ja očekujem da će, pre svega, UNS imati više obuka i stvarno mislim da svi mi koji smo u tome, svi mi koji smo u medijima, treba da učestvujemo i na jednoj i na drugoj strani, i kao polaznici i kao predavači. Tome se stvarno nadam, uključen sam u neke UNS-ove projekte, učestvovao sam i učestvovaću u nekim obukama i to me uvek raduje.

 Foto: Gracanicaonline.info