Mediji u službi vlasti: Razvijene tehnike „molersko-farbarskih“ radova tokom kampanje

Kako veštiji mediji prikrivaju da su u službi vlasti i manipulišu iznošenjem – istine? Kako se izveštaji o rejtingu stranaka pretvaraju u plakat jedne partije? Zašto prilog u Politici, sa stanovišta izborne propagandne koristi, vredi bar koliko tri broja Informera zajedno?

Mediji građane mogu navoditi na pogrešne političke procene lažima i podmetanjem, ali i veštim korišćenjem, bolje reći raspoređivanjem, u osnovi istinitih vesti. Dok je „reciklaža đubreta“ poverena odanim tabloidima, drugim prepredenijim i zbog toga ne uvek na prvi pogled prepoznatljivim uslugama bave se mediji „van svake sumnje“ koji sebe prikazuju kao „tradicionalna građanska glasila“.

Za razliku od prvih, koji su postali obična propagandna oruđa, drugi se još uvek upinju da se predstave kao „nepristrasni“. Da bi sačuvali takvu predstavu o sebi koriste se visokorazvijenom tehnikom manipulacije kojom – mora se priznati – vešto prikrivaju da su umesto „u službi svih građana“ više u službi vlasti.

Iako se pomenuta tehnika služi različitim metodima, neki od njih se izdvajaju postojanošću i učestalošću. Izveštaji o ispitivanju javnog mnjenja se, tako, maltene svakodnevno objavljuju. Šta je čudno u tome, pitaćete. Nije li prirodno da se građani interesuju za koga se potencijalni birači izjašnjavaju?

Naravno da je prirodno, ali ako se ta istraživanja objavljuju gotovo svakodnevno, maltene kao vremenska prognoza, tada njihova učestalost nema za cilj da građane obavesti o izgledima pojedinih partija, već da im utisne u svest – kao čekićem – koja je od njih u premoći.

Jednim hicem – dva krokodila

Takvi izveštaji, drugim rečima, postaju izborni plakat u službi samo jedne partije, u toj meri da čoveku dođe da zavapi: u redu je, razumeli smo ko je najjači. Poštedite nas, za boga miloga, toga da nam to svakoga dana dokazujete.

Da je učestalost metod kojem i štampa (ne samo tabloidna) i televizijske mreže rado pribegavaju svedoči i način kojim prate premijera. To praktično znači da budno motre na svaki njegov korak i beleže svaku izgovorenu reč. Kao u emisiji „Ostavština za budućnost“.

Ma koliko se tobože građanska glasila hvalisala da – za razliku od tabloida – objavljuju samo istinite vesti, način njihovog odabiranja i raspoređivanja svedoči da – samo drugim sredstvima – podjednako revnosno obavljaju naručene „molersko-farbarske“ radove

Takva – može se slobodno reći – enciklopedijska sveobuhvatnost viđena je poslednji put u Ugandi kada se tamošnja televizija u celodnevnom programu bavila isključivo aktivnostima feldmaršala Idi Amina Dade. Ustaljenu redovnu hroniku u to vreme mogla je da naruši jedino udarna vest o tome da je vođa nacije, recimo, jednim hicem ubio dva krokodila.

Možemo se naravno zapitati nije li obaveza medija da prate državničke aktivnosti. Naravno da jeste pod uslovom da se – naročito pred izbore – razdvoje od onih partijskih. Da to nije moguće uverili smo se ovih dana kada su gosti iz Mađarske otvoreno pozivali birače da glasaju za njihovog domaćina. Da li su tobože nepristrasni mediji primetili ili, ne daj bože, osudili takvo – najblaže rečeno – neuobičajeno ponašanje koje u suštini predstavlja mešanje u unutrašnje poslove druge države? Naravno da nisu. Pa oni, zaboga, samo beleže zvanične aktivnosti.

Dolazimo tako do drugog, takođe omiljenog metoda u tehnici manipulacije. Do selektivnosti, odnosno odabira, što bi morao da bude posao urednika. Ako se oni umesto da procenjuju šta je važno a šta nije, šta je sa stanovišta političke pristojnosti podobno a šta nije, kada je o premijeru reč ponašaju kao protočni bojler, tada se ne može govoriti o selektivnosti, već o njenoj odsutnosti. Zbog čega bi, da nije tako, za medije bilo važnije šta premijer misli o školskim toaletima od debate (izostale) o sudbini poljoprivrednog kombinata u Pančevačkom ritu, na primer.

Čak i da se zanemari izbor teme, vapijuće je odsustvo srazmere jer se – u odnosu na vladajuću partiju – opozicija u medijima pojavljuje samo kao uzorak, takoreći jedva vidljiv pabirak dokaza da ona ipak postoji. Koliko i njeno odsustvo, pada u oči izostanak pravih pitanja koja su toliko retka da se od strane „pravovernih“ medija redovno doživljavaju kao skandal.

Sve veštine stare dame srpskog novinarstva

Ma koliko se, otuda, tobože građanska glasila hvalisala da – za razliku od tabloida – objavljuju samo istinite vesti, način njihovog odabiranja i raspoređivanja svedoči da – samo drugim sredstvima – podjednako revnosno obavljaju naručene „molersko-farbarske“ radove.

Gosti iz Mađarske otvoreno su pozivali birače da glasaju za njihovog domaćina. Da li su tobože nepristrasni mediji primetili ili, ne daj bože, osudili takvo – najblaže rečeno – neuobičajeno ponašanje koje u suštini predstavlja mešanje u unutrašnje poslove druge države? Naravno da nisu. Pa oni, zaboga, samo beleže zvanične aktivnosti

U tome se posebno izveštila stara dama srpskog novinarstva Politika koja je u subotnjem broju, samo nedelju dana uoči izbora, pola stranice izdvojila za tekst američkog portala Politico pod naslovom „Politiko: Vučić pomogao da se održi mir na Balkanu“ i podnaslovom „Priznajući Vučićeve nedostatke, naročito njegovu osetljivost na kritiku, zvaničnici EU kažu ne vide održivu alternativu“.

Ako se u tekstu još prenosi procena istog portala da je Vučić „uspeo da osvoji poverenje ključnih lidera u SAD i Evropi“, tada prilog u Politici, sa stanovišta izborne propagandne koristi, vredi bar koliko tri broja Informera zajedno.

Da li pomenuti prilog sadrži neistine? Da li su procene američkog portala lažno prenete? Taman posla! Šta je tada sporno? Sporno je to što je, kako je već rečeno, uredništvo Politike samo nedelju dana uoči izbora izabralo da na pola strane (druga polovina je ispunjena oglasom SNS) pljusne poruku da birači „nemaju alternativu“. Da im je Vučić jedini izbor.

Da je, otuda, kontroverzni italijanski pisac i novinar Kurcio Malaparte, koji se proslavio esejom o „tehnici državnog udara“, živ, verovatno bi ga više interesovala „tehnika manipulacije“, na šta se, u suštini, danas svodi veština uređivanja novina i umešnost vladanja. Nije, drugim rečima, više važno kakve vrednosti ima neki političar i još manje kakve rezultate ostvaruje. Ono što jeste važno to je kakvu sliku o njemu emituju mediji.

 Foto: Kamarades