Medijski kanibalizam: Otpuštanje ličnosti sa integritetom efikasnije od cenzure

Zbog čega bi se urednici zamajavali čitajući svaki nepodoban tekst, kada im je jednostavnije da odstrane novinare koji ih pišu? Uz pomoć poslovodstva će ih otpustiti a da nijednom rečju ne pomenu stvarne razloge za to. Medijski kanibalizam je postao legitiman način uređivanja novina, efikasniji od svih oblika cenzure

Cenzura u Srbiji ne samo da ne postoji već je i izlišna. Da li je moguć takav samo naizgled paradoksalan zaključak?

Moguć je ako se cenzura – kako je to učinjeno u Vujaklijinom Rečniku stranih reči – svede na „zvaničan prethodni pregled stvari za objavljivanje radi odobrenja ili zabrane štampanja ili puštanja u javnost (knjiga, novina i časopisa, pozorišnih dela, filmova i sličnih tvorevina)“.

Ako se pak pojam cenzure proširi na sijaset ograničenja i samoograničenja koja uveliko prevazilaze zakonske zabrane – tada je ona suvišna. Nema potrebe da se zakonski sputava sloboda izražavanja kada postoji mnoštvo mehanizama kojima se to na delotvorniji način postiže.

Ućutkati politički nepodobne

Novinarstvo nije dokoličarska zabava, već je to posao od koga se živi, nešto, dakle, i doslovno egzistencijalno. Takvo njegovo svojstvo je, naravno, bogomdano za pritiske i ucene o kojima se obično staraju dobro (pot)plaćena poslovodstva i uredništva.

U njihovoj su nadležnosti praktično neograničene mogućnosti da kritički opredeljene i politički nepodobne novinare ućutkaju ili odstrane sa posla a da nijednom rečju ne pomenu stvarne razloge za to.

Videli smo to nedavno, u slučaju Petričića. Njemu je, u zvaničnom saopštenju uredništva Politike, zamereno da je „kasnio sa rokovima“ i da je „skup“, ali ne i da je prečesto na nepoželjan način crtao Vučića.

Za one koji naivno veruju da im izostanak zvanične cenzure daje pravo da svoja uverenja slobodno izražavaju bez obaveze da ugađaju vlastima  predviđena su i delotvornija sredstva. Kao u paganska vremena, oni se prinose kao žrtva tabloidima, koji njihove pokidane iznutrice podastiru vlastima

Nije uopšte neophodno da urednici za takva obrazloženja dobijaju izričita uputstva, jer su putem antena koje su im usađene u glavu kao kod nekih futurističkih bića dobro upućeni u to šta je za vlasti poželjno, a šta ne.

Koliko se daleko u tome odmaklo svedoči već pomenuti primer Petričića, koji je odstranjen uprkos tome što su njegove karikature bile od koristi i za ugled i za tiraž lista. Ako je urednik prenebregao pomenutu, lako dokazivu činjenicu, ne preostaje drugo već da se zaključi kako mu je od interesa lista koji mu je poveren važnije da ugodi vlastima.

Zaposleni će iz tog slučaja izvući neizbežnu pouku: ako list može da se liši karikaturiste svetskog ugleda, može i njih. Šta drugo, najzad, da zaključe iz izostanka bilo kakve institucionalne zaštite i gotovo potpunog odsustva solidarnosti među novinarima?

Postoje, doduše, i „pobunjenici savesti“ koji ne prihvataju takvu uređivačku politiku, ali se svi zajedno mogu izbrojati na prste jedne ruke. Ako se, uz to, ima u vidu da skučeno medijsko tržište ne nudi mogućnost za novo zaposlenje, egzistencijalna strepnja ovde nije filozofska, već je vrlo praktična kategorija.

Koristeći svoja neograničena ovlašćenja urednici su se dosetili da sebi olakšaju posao tako što će umesto tekstova cenzurisati i (bolje reći) ukidati ličnosti.

Zbog čega bi se zamajavali čitajući svaki nepodobni tekst, kada im je jednostavnije da odstrane novinare koji ih pišu?

Uostalom, dovoljno je da pogledate ko je sve otišao iz Blica ili sa B92, a ko je došao, pa da se uverite da je medijski kanibalizam kod nas postao legitiman način uređivanja novina.

Nema, dakle, potrebe da se na uređivačku politiku utiče izričitim nalozima. Za nedvosmisleno jasnu poruku dovoljan je i nagoveštaj da važni oglašivači neće više biti mušterije neposlušnih medija.

Pagansko prinošenje žrtve tabloidima

Za one koji naivno veruju da im izostanak zvanične cenzure daje pravo da svoja uverenja slobodno izražavaju bez obaveze da ugađaju vlastima predviđena su i delotvornija sredstva.

Kao u paganska vremena, oni se prinose kao žrtva tabloidima, koji njihove pokidane iznutrice podastiru opštinskim vlastima i odbornicima vladajuće stranke da ih do kraja dokusure.

Nema potrebe da se na uređivačku politiku utiče izričitim nalozima. Za nedvosmisleno jasnu poruku dovoljan je i nagoveštaj da važni oglašivači neće više biti mušterije neposlušnih medija

Pogledajte, uostalom, kakvom su sve progonu, da ne kažemo linču, izloženi novinari u Smederevu, Leskovcu, Kragujevcu, Kuli i mnogim drugim mestima. Ne samo da ih onemogućavaju da obavljaju svoj posao već im se i rugaju, nipodaštavaju ih i snimaju, što se u uređenim državama doživljava kao pretnja.

Jedan od gradonačelnika je čak sebi dao za pravo da daje izjave samo „diplomiranim“ novinarima. Pa kada mu je već toliko stalo do formalnog obrazovanja, što verodostojnu diplomu ne traži od svog predsednika?

To već liči na cirkus, ali onaj gladijatorski, iz rimskih vremena, od koga se ovaj sadašnji razlikuje samo odsustvom otmenosti.

Šta će, prema tome, Srbiji cenzura ako se uz blagoslov vlasti stvara društvena klima da su – ne samo u novinarstvu – ličnosti koje kritički misle nepoželjne.

Nema potrebe da se zakonski ograničava sloboda govora kada – i bez toga – svako može da zaključi da li je bez štete po sebe može upražnjavati.