Medijski paradoksi

Na iznenađenje mnogih, medij u koji građani Evrope imaju najviše poverenja je – radio

Osim u nekoliko sporadičnih vesti, relativno nezapaženo su u našim medijima prošla dva globalna izveštaja o poverenju i upotrebi medija u 2016. godini. Posebno je zanimljiv izveštaj koji je objavila Evropska radiodifuzna unija (The European Broadcasting Union – EBU), po čijim je nalazima medij u koji građani Evrope imaju najviše poverenja, na iznenađenje mnogih – radio. Korisnu dopunu ovom izveštaju predstavlja izveštaj o ulozi digitalnog informisanja koji je sačinio Rojtersov institut za studije novinarstva (Reuters Institute for the Study of Journalism). Rojtersov izveštaj je važan zato što nam daje produbljenu sliku upotrebe onlajn medija kao izvora informisanja, a ovaj uvid je više nego potreban u paradoksalnoj situaciji rastućeg informisanja kroz ove medije, uz istovremeno nisko poverenje u njih.

Dakle, šta su najvažniji nalazi ova dva izveštaja? Medij kojem, po izveštaju EBU, veruje najveći procenat građana EU (55 odsto) jeste radio, dok se ubedljivo na poslednjem mestu nalaze internet (35 odsto) i onlajn društvene mreže (20 odsto). Televizija zadržava visoko drugo mesto (48 odsto), dok štampi veruje 43 odsto ispitanika. Naravno, kad se globalna slika „razmota” po regionima i državama dobija se malo drugačiji uvid. Ukratko, kod istočnoevropskih država, posebno na Balkanu, situacija je zapravo obrnuta u odnosu na generalnu sliku. Drugim rečima, u istočnoevropskim zemljama je najniži nivo poverenja u tradicionalne medije i srazmerno viši u onlajn medije. Konkretno, kada je reč o Srbiji, najviši indeks poverenja ima internet (četiri odsto više pozitivnih ocena nego negativnih), nešto niži radio (15 odsto više negativnih odgovora), zatim sledi TV (18 odsto više negativnih) i onlajn društvene mreže (21 odsto), dok se najmanje veruje štampi (39 odsto više negativnih ocena). Zanimljivo je da kad je o štampi reč Srbija drži drugo mesto, odmah posle Britanaca (51 odsto više negativnih ocena), po nepoverenju u štampane medije. Budući da naši tabloidi upravo u britanskim vide svoje uzore, nije ni čudo što su im se po svojim štetnim efektima pridružili.

​Zanimljivo je da Srbija drži drugo mesto, odmah posle Britanaca (51 odsto više negativnih ocena), po nepoverenju u štampane medije

Drugi važan nalaz ovog istraživanja jeste da u većini evropskih zemalja gde postoji nepoverenje u tradicionalne medije istovremeno raste poverenje u internet i onlajn društvene mreže, što nas dovodi do Rojtersovog istraživanja. U ovom istraživanju (nažalost Srbija nije bila obuhvaćena), koje je sprovedeno i van Evrope, jedan od ključnih nalaza jeste da polovina građana koristi onlajn medije kao izvor informisanja, ali za većinu to nije osnovni izvor informisanja. Takođe, zanimljivo je da građani daleko više žele da konzumiraju onlajn vesti putem teksta (78 odsto), a ne putem video-priloga, zato što im je tako lakše i brže, uz veću verovatnoću izbegavanja reklama. Međutim, za čitaoca na internetu veoma je bitno i to koja medijska kuća stoji iza određene vesti, a najviše kredibiliteta uživaju mediji s dugom tradicijom. Sam brend je čak važniji od toga ko je urednik ili autor nekog priloga.

Generalno, može se zaključiti da televizija i dalje ostaje najdominantniji medij, ali njen uticaj sve više opada kod mlađih ljudi i u zemljama koje nemaju razvijenu regulatornu politiku i transparentno vlasništvo medija. Možemo pretpostaviti da percepcija da su tradicionalni mediji cenzurisani takođe utiče na opadanje poverenja u njih i okretanje internetu kao izvoru informisanja, bez obzira na njegove nedostatke. Međutim, pored generalnih zaključaka, sumiranje ova dva izveštaja nas dovodi i do nekoliko zanimljiv paradoksa. Prvi je da se onlajn mrežama ubedljivo najmanje veruje, a opet broj ljudi koji se putem njih informišu u stalnom je porastu. Drugo, iako je televizija još uvek najuticajniji medij, korisnici interneta ne vole da se informišu u televizijskom video-formatu. Treće, iako je štampa u opadanju, publika na internetu je željna vesti u tekstualnom formatu i kredibilnih brendova koji stoje iza njih. I, na kraju, ono što nas je i navelo da sačinimo ovu analizu – medij kome su mnogi poslednjih decenija predviđali sporu i bolnu smrt, a to je radio, vaskrsao je poput feniksa uspostavljajući se kao tip medija od najvećeg poverenja. Ali – i sada dolazimo do paradoksa nad paradoksima – postojeće poverenje konzumenata nije nikakva garancija opstanka radija, dok će onlajn informisanje, uprkos iskazanom nepoverenju, i dalje rasti.

Ako ništa drugo, ovi paradoksi nam pokazuju da je medijska borba za prevlast daleko od završene i da svaki medijski format ima svoje adute. Malo ko bi pre deset godina predvideo da će radio dominirati u sferi poverenja, ali istovremeno malo ko je mogao predvideti da će poverenje, kao faktor privlačenja konzumenata, tako malo značiti.

Autor je sociolog, docent na Univerzitetu u Beogradu

 Foto: Jana Nikolić Gecko