Medijsko lešinarenje nad ubistvom Tijane Jurić

Odlična stvar s prirodnim zakonima jeste to što se njima veoma često mogu modelovati društveni fenomeni. Recimo, zakon održanja energije koji kaže da se „energija zatvorenog sistema ne menja, niti da se može stvoriti ni uništiti, već da samo može menjati stanje“.

Jedan jeziv zločin i smrt petnaestogodišnje devojčice zloupotrebljeni su na način koji dosad nije zabeležen u istoriji domaćeg novinarstva

Prevedeno na jezik običnog čoveka – ako energiju koju posedujemo ne iskoristimo za prave stvari, iskoristićemo je na neke loše. Traćenje energije pojedinca njegova je lična stvar, ali traćenje energije društveno odgovornog entiteta kakav je medijski sistem jedne zemlje blinkanje je crvenog signala na upravljačkoj tabli i emitovanje neprijatnog zvuka visoke decibelaže.

I kad se pomisli da tabloidno novinarstvo ne može da potone dublje, njegova podmornica se pretvara u onaj modul iz Nindža kornjača i počinje da svrdla po glibu dolazeći do tačke u kojoj svako biće mentalno izdignuto iznad nivoa australopitekusa mora da se zapita: „Da l’ ste, bre, ljudi, vi normalni?“

Jedan jeziv zločin i smrt petnaestogodišnje devojčice zloupotrebljeni su na način koji dosad nije zabeležen u istoriji domaćeg novinarstva. Bukvalno od trenutka nestanka Tijane Jurić, tabloidna bulumenta, predvođena Blicom, Kurirom, Presom, Alo, Informerom, Telegrafom i kompanijom, utrkivala se ko će na naslovnu stranu štampanog, a posebno veb izdanja, postaviti što više neproverenih vesti, bombastičnih naslova, nepotrebnih informacija, i time nanela nemerljivo više štete nego koristi.

Sve je postalo neuporedivo gore kad se zvanično saznalo da je devojčica pronađena mrtva. Medijski haos doživljava katarzu, a urednici, očigledno u orgazmičkom magnovenju, unapred broje klikove na vesti i prodate primerke, i diriguju svojim potčinjenima da novinarsku etiku i lične moralne principe stave ad akta u fioku, a fioku za svaki slučaj okuju lancima i stave pod visoki napon, te da proces najjadnijeg lešinarenja nad žrtvom može da počne.

Porodica žrtve je prošla (a i dalje prolazi) golgotu. U ovom trenutku im se u kući verovatno nalazi bar tuce skrivenih novinara i snimatelja koji iskaču iz bele tehnike i ostalog  pokućstva u nadi da će dobiti još koju izjavu ili škljocnuti što emotivniju fotografiju. Da, naravno da su bili i na sahrani u prvom planu. I da, naravno da su se oglušili o molbe porodice da se udalje na pristojnu razdaljinu. Naravno da su se takmičili ko će lepše da slika kovčeg, ko će bolje da slika unesrećene roditelje, ko će više rođaka da maltretira pitanjima „Kako se osećate? “, Jeste li tužni?“ „Gde je posluženje, iz Beograda smo čak došli?“ „Zvezda protiv Radničkog iz Niša 0-2, šta mislite?“, i ko zna šta još.

Ovaj događaj je izazvao toliko emocija da je malo ko primetio neke nove standarde u novinarskim izveštajima iz domena crne hronike. Pojam „osumnjičen za ubistvo“  transformisao se u pojam „ubica“ i u femtosekundi mutirao u „monstrum“. Šta, bre, prezumpcija nevinosti, koga zabole za to, piši monstrum, to narod ‘oće, kakvo krivično procesno pravo, kakva osnovna ljudska prava.

Pojam „osumnjičen za ubistvo“  transformisao se u pojam „ubica“ i u femtosekundi mutirao u „monstrum“. Šta, bre, prezumpcija nevinosti, koga zabole za to, piši monstrum, to narod ‘oće, kakvo krivično procesno pravo, kakva osnovna ljudska prava.

Zloupotreba zanimanja osumnjičenog je druga stvar koja bode oči. Dragan Đurić za hleb zarađuje tranžirajući paufleke, odvajajući rozbratnu od kičme i meljući junetinu za ćevape. Dakle, čovek je mesar. I to će biti potencirano toliko puta da postoji osnovana bojazan da više nikom nikad neće pasti na pamet da se bavi jednim sasvim pristojnim i časnim zanimanjem.

Čisto sumnjam da bi se isticala profesija da je dotični, recimo, inženjer automatike. Ali naravno da bombastičnije zvuči „Monstrum Dragan Đurić (34), mesar iz Surčina“ nego bilo kakva pravno upakovana neutralna kvalifikacija koja bi smanjila tiraž i posetu, i to duplo. I šta ima veze što naslov iz Kurira „Sotono, gorećeš u paklu“, pršti od odsustva logike jer, majku mu, Sotona se vajda u paklu oseća kao penzioner u redu za penziju, mirno i spokojno. Ma, bitno je da upada u oči, jebeš smisao.

Mediji se čak nisu zaustavili ni nakon sahrane. Uz istraživačke članke o sastavu i kvalitetu monstrumovih kobasica, te čitavom serijalu njegovih iskaza, gde od alfa do omega prepričava svaki trenutak krivičnog dela, trenutno je fokus na emocijom nabijenoj posveti ultrahita „Pile moje“ ubijenoj devojčici, od strane glavne zvezde mejn stejdža 54. po redu festivala bleh muzike i kiselog kupusa. Sve bi imalo smisla ako je naredna pesma bila „Maskarada“.

Uticaj medija na mase poznat je znatno pre Gebelsa, on ga je samo ekstremno utilizovao, a domaći tabloidi su napravili nešto što je pandan trenutno aktuelnom filmskom serijalu „Igre gladi“ – internet je postao moderna arena, a njegovi konzumenti virtuelni egzekutori, delioci pravde i forenzički eksperti. Mediji, u borbi za prevlast i u jagmi za dizanjem cene oglasnog prostora, tendencioznim i senzacionalističkim naslovima naprosto su mamili poluobrazovan svet da iskazuje svoje najprimitivnije oblike ponašanja, međusobno se pljuje na najgroteskniji način, i sve je to prošlo bez ikakve intervencije ili, ne daj bože, cenzure odgovornih administratora.

Mala Tijana je, nažalost, ubijena. I njen ubica će, po svemu sudeći, dobiti zakonom propisanu kaznu. Deo medija u Srbiji nastavlja da je ubija i nakon smrti. Teško je ne psovati u ovom trenutku.