Medijsko tržište u Srbiji

Ne čudi me što je zabranjen Utisak nedelje. Čudi me što još uvek ima ljudi koji misle da je to posledica slabosti privatnog vlasništva ili posledica funkcionisanja tržišta. Ovo je dobra prilika ne samo da se objasni kako je zabranjen Utisak, već kako funkcioniše politički kontrolisano medijsko tržište u Srbiji.

Čuo sam dva zanimljiva objašnjenja zabrane Utiska. Prvo, Utisak je bio dobra emisija. Pošto je ukinut, a emitovao se na privatnoj televiziji, to pokazuje slabost privatnog vlasništva. (Vidi tvit ovde.) Drugo, B92 je privatno preduzeće. Ako je vlasnik odlučio da ukine neku emisiju, to bi po definiciji trebalo da znači da je emisija loša, tj. nema gledanost. (tvit)

1) U zemlji u kojoj vlada želi da kontroliše medije, sasvim je svejedno da li su mediji državni ili privatni. Državni mediji, razume se, mogu da se kontrolišu direktno (pogledajte, recimo, RTS ili Studio B). Privatni mediji mogu da se kontrolišu na perfidniji način. Recimo, preko Radiodifuzne agencije koja deli dozvole za nacionalnu frekvenciju.

Ovo je ekonomski sasvim racionalna odluka: Utisak je bio veoma gledana emisija i donosila je dobit vlasniku. Ali zabrana ulaska konurenciji donosi još veću dobit.

Svaki privatnik želi da ima što manju konkurenciju oko sebe. Ako je u prilici, uložiće novac ili ponuditi uslugu političarima da bude jedini proizvođač ili ponuđač usluga. Vlasnici privatnih medija se u tome nimalo ne razlikuju od ostalih privatnih vlasnika i preduzetnika.

Šta u takvoj situaciji političar i vlasnik privatne televizije mogu da urade jedno za drugo? Recimo, kada konkurentna medijska kuća najavi svoj dolazak, političar može da obeća da će pritisnuti članove tela koje izdaju dozvole za emitovanje programa na nacionalnom nivou da konkurentu ne izdaju dozvolu. Zauzvrat, privatni medij može da obeća da će novinare koji postavljaju “nezgodna” pitanja poslati da se malo odmore ili ukinuti emisije koje se političarima ne sviđaju. Ovo je ekonomski sasvim racionalna odluka: Utisak je bio veoma gledana emisija i donosila je dobit vlasniku. Ali zabrana ulaska konurenciji donosi još veću dobit. Sasvim je jasno za šta će se odlučiti racionalni vlasnik.

Savet republičke radiodifuzne agencije je na svojoj sednici od 26. februara 2014. godini odlučio da ne izda dozvolu za nacionalno emitovanje TV NOVA, i tako sprečio konkurenta da uđe na tržište. Sada je vreme da se vrati usluga.

Savet republičke radiodifuzne agencije je na svojoj sednici od 26. februara 2014. godini odlučio da ne izda dozvolu za nacionalno emitovanje TV NOVA, i tako sprečio konkurenta da uđe na tržište. Sada je vreme da se vrati usluga.

Ovo nije nikakva novina u radu Saveta. Sistem je uspostavljen za vreme vladavine Borisa Tadića kada je na isti način sprečen ulazak RTL-a u domaći medijski prostor. Kada vam političar nudi tako dobre usluge, cena koju treba da platite ukidanjem pojedinih emisija je prava sitnica. Suština nije u vlasništvu, već u političkoj kontroli tela koja regulišu tržište. Da toga nema, političar bi bio nemoćan, a privatni vlasnik bi mogao da autonomno uređuje svoju televiziju.

2) Podjednako je pogrešno tvrditi da u ovakvom medijskom sistemu ukidanje neke emisije mora da je dobra odluka samo zato što je proizašla iz poslovne politike medijske kuće. Kako da znamo da li je proizašla iz poslovne politike? Pogledajte minutažu reklama u Utisku nedelje. Broj minuta koji je “otkidan” od emisije da bi se ustupio reklamama je rastao. Pogotovo u poslednje dve godine. Na kraju se došlo do skoro 30 minuta reklama, što je skoro četvrtina emisije. Da je Utisak zaista bio neisplativ, broj minuta za reklame bi se smanjivao. Ukidanje emisije nije bila poslovna, već politička odluka.