Milomir Marić: Prikazujem Srbiju kakva jeste!

Milomir Marić o rijalitiju „Parovi” na Hepiju, kritikama, starletama, novogodišnjim željama

Te daleke 1974. godine, tek punoletni momak krenuo je iz Gornjeg Milanovca u Beograd. Već tada naoružan nepotrebnim informacijama, jer je još kao klinac bio knjiški moljac koji je gutao sve što mu dođe pod ruku, u kofer je spakovao matursko odelo, radoznalost i ogromnu želju – da upozna Miloša Crnjanskog i Momu Kapora, poseti slikarske izložbe i književne večeri, a da u međuvremenu skokne do Boljšog teatra i milanske Skale.

Četiri decenije kasnije, ovog „momka” najčešće viđamo u društvu ljudi čiji je „kofer” napunjen nešto drugačijim snovima. Da postanu poznati. Po svaku cenu. Od urednika „Duge”, „Profila”, BK televizije i pisca kapitalnog dela „Deca komunizma”, Milomir Marić je stigao do titule najvećeg zagovornika rijalitija. Dok Srbija prepričava šta je Maca rekla Ajfonki, intelektualna javnost optužuje Marića da promoviše neukus, iz REM-a stižu prigovori o kvarenju omladine, a kolege se zgražavaju kako je mogao da padne tako nisko.

„Okrivljeni” se po svim tačkama optužnice izjašnjava da nije kriv. Kao dečak u bajci „Carevo novo odelo” koji ukazuje na činjenicu da je car go, kaže da samo pokazuje Srbiju kakva jeste. A to, primećuje, mnoge boli. Odluku Regulatornog tela za elektronske medije da se rijaliti programi emituju nakon 23 časa da bi se zaštitili deca i maloletnici, Marić tumači kao besmislenu.

– Na omladinu daleko višu utiču nesređeni porodični odnosi, roditelji bez posla, nedostatak budućnosti nego rijaliti programi. Uostalom, opštepoznato je da omladina u Srbiji izlazi tek posle ponoći, pa su ovom odlukom uskraćeni penzioneri i ljudi koji moraju rano da ustanu za posao. „Parovi” su bili poslednja sirotinjska zabava, humoristička emisija koja je pokušala da vrati unesrećenoj Srbiji osmeh na lice – priča Marić.

Pogađaju li vas kritike da promovišete starlete?

– Hteo sam da učinim nešto za ojađeni narod. Zašto da se starlete druže samo sa visokim političkim funkcionerima i najbogatijim srpskim tajkunima? Neka ih i sirotinja vidi jer su one metafora današnje Srbije. Kakvu štetu one mogu da nanesu? Od njih više saznam šta se dešava u Srbiji nego od vajnih političkih analitičara koji te političare sa kojima one provode svako veče mogu samo na televiziji da vide i da dobijaju poruke od nekog trećeg sekretara o tome šta da govore i misle.

Jeste li nešto naučili od starleta?

– Mnogo. One su žene pune životnog iskustva koje bolje razumeju lažni sjaj današnje Srbije od bilo kog filozofa.

Ima li sličnosti između „Parova” i Srbije?

– To je glavni problem. Želeo sam da Srbiju predstavim u pravom ogledalu, ali mnogima se ta slika nije svidela. I onda su shvatili da je jedino rešenje, ne da promenimo Srbiju i sistem vrednosti, nego da razbijemo ogledalo. Neki su mislili da su „Parovi” moja ekstravagancija, a zapravo, to je najveća društvena kritika koja je moguća u današnjim medijima. Kroz metafore i žrtve tranzicije, ljude koji su dotakli dno života, hteo sam da pokažem današnju Srbiju. Kao što ste u crnom talasu imali filmove sa naturščicima, tako su i ovi ljudi naturščici u sagi o našem dobu.

Kad ćemo gledati neki drugi film?

– Planiramo da „Parove” emitujemo pet-šest godina dok se ne promeni ukus u Srbiji. Ja bih voleo da je taj ukus drugačiji, ali piplmetri su tako raspoređeni da nijedna kulturna i pametna emisija ne može da ostvari dobar rejting. Samo ova vrsta programa može da ostvari enormnu gledanost. Nema šta nismo probali da emitujemo, ali svi moji omiljeni filmovi su doživeli brodolom, i Felini i Žika Pavlović i Makavejev. Moj život je različit od života današnje generacije, imao sam drugačije vaspitanje, ali oni za bolje ne znaju. Propast u Srbiji traje već 30 godina.

Kako da se zaustavi?

– Mi svake godine očekujemo nešto bolje, a desi se gore. Pokazalo se da je Srbija neiscrpan rudnik od goreg na gore, ali drži nas nada da će nešto da se promeni. Niko Srbiju ne može da preporodi osim nas samih, ni strane investicije, ni MMF, ni Svetska banka. Treba da promenimo sistem vrednosti, kulturni obrazac, radne navike. Srbija se više puta dizala iz pepela, nadam se da je to ponovo moguće. Ako to ne uradi ova generacija, neka druga će.

Šta želite Srbiji za Novu godinu?

– Svako dobro, kao i proteklih decenija.

A sebi?

– Da me zaborave i da me se više niko ne seća. Da me ostave na miru da se bavim nekim drugim poslom koji mene zabavlja. Mislio sam da, ako političari unesrećuju narod, ja mogu makar da ga zasmejem. Ali, dajem ostavku na tu funkciju. Ubuduće ću zabavljati samo sebe i svoje bližnje, a Srbiju neka zabavlja ko hoće. Želim da se vratim onom što sam najviše voleo, a to je pisanje i pametnije stvari. Ali ponosan sam što sam i u gluposti nenadmašan.