Miroslava Milenović, državni neprijatelj broj 1: Moj najveći poraz je istraga o kiparskom novcu

Mnogo godina sam potrošila na taj slučaj, a nisam uspela dovoljno da animiram tužilaštvo. Penzioni fond, zdravstveni fond, čitav budžet Srbije je brutalno opljačkan i iznešen na Kipar pod velom patriotske brige za sve nas tokom sankcija

U svojoj zemlji će tokom ove godine boraviti toliko da neće biti poreski obveznik Republike Srbije. Trenutno je u Saudijskoj Arabiji. Do juče je bila u Kirgistanu, nakon što se vratila iz Španije. Svugde sa istim zadatkom – da obučava pripadnike policije, tužioce, sudije kako što efikasnije da sprovode finansijske istrage radi sprečavanja pranja novca i finansiranja terorizma. I dok u gostujućim državama njenu stručnost niko ne dovodi u pitanje, kod kuće je to tema broj jedan. Zato najpre o biografiji Miroslave Milenović: nakon 3. razreda beogradske Matematičke gimnazije, upisuje Geofiziku na Rudarsko-geološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, koju završava sa 20 godina; kako joj se interesovanja razvijaju u drugom pravcu, sertifikuje se za računovođu, a potom i za ovlašćenog računovođu; 1989. registruje kancelariju Milenović, koja se bavi pružanjem knjigovodstvenih usluga, a koja je aktivna i danas; prelazi da radi u Price Waterhouse Coopers, međunarodnu firmu specijalizovanu za reviziju, računovodstvo, poreski konsalting, gde se kontinuirano usavršava za istraživanje pronevera i forenziku; upisuje 2004. godine specijalističke studije na Fakultetu političkih nauka, i stiče zvanje specijaliste za borbu protiv organizovanog kriminala i terorizma; naredne, 2005. godine, u SAD se sertifikuje za ovlašćenog istraživača pronevera; članica je brojnih profesionalnih udruženja i agencija; između ostalnog, ekspert je Kancelarije Ujedinjenih nacija za ilegalni promet droge i kriminal; u Srbiji je najviše prepoznata kao članica Saveta za borbu protiv korupcije, a zašto je zbog ovog svog angažmana i napadana, odgovor se čita između sledećih redova.

Po struci ste forenzični računovođa. Zvuči prilično zastrašujuće. Kako sa tom strukom stojimo u Srbiji? Da li imamo edukovanih kadrova?

Ne, nemamo. Uopšte nemamo forenzične računovođe, ne školujemo ih, ali to nije ništa svojstveno samo Srbiji, već svim zemljama u ovom okruženju. Biti forenzični računovođa, znači prvo biti računovođa. Neophodno je jako dobro poznavanje računovodstva, a onda sledi nadgradnja: poznavanje zakonskih propisa, pre svega, Krivičnog zakona i Zakona o krivičnom postupku, zatim prepoznavanje i sprovođenje istražnih radnji. Znači, to je jedno multidisciplinarno zanimanje. Ja sam imala tu sreću da – dok sam radila u Price Waterhouse Coopers-u – prođem obuke i u Velikoj Britaniji i u SAD, te tako postanem sertifikovana u SAD kao ovlašćeni istraživač pronevera. Posle toga je dolazila samo nadgradnja onoga što danas radim. Negde od 2005. godine, američko Ministarstvo pravde me je pozajmljivalo našem tužilaštvu, tako da sam radila sa specijalnim tužiocem za organizovani kriminal na predmetima ozbiljnih i teških slučajeva finansijskog kriminala. I to je ono čime se bavim poslednjih 10 godina. Kreiram i sprovodim treninge policije, tužilaštava i sudija širom sveta u svrhu postizanja boljih i efektnijih finansijskih istraga radi sprečavanja pranja novca i finansiranja terorizma. To je moj glavni posao. Jedna sam od onih koja je, eto, kao forenzični računovođa učestvovala u pisanju predloga zakona za sprovođenje finansijskih istraga i istraga finansijskog kriminala, međutim, to je ostalo mrtvo slovo na papiru i, eto, ako u ovom momentu pomažem zemljama širom sveta da imaju efikasnije finansijske istrage, ovde u Srbiji je to još na nivou sna.

Kakvi su kapaciteti naše policije, a potom i tužilaštva da se trenutno nose sa slučajevima koje treba da istražuju?

Kapaciteti policije su sve bolji i bolji. Zahvaljujući OEBS-u i Vladi Norveške, traje već dve i po godine jedan trening 25 policajaca i 2 zamenika specijalnog tužioca na poboljšanju njihovog znanja i kapaciteta u sprovođenju finansijskih istraga. Sa velikim ponosom mogu da kažem da sam bila mentor mladim policajcima koji prolaze kroz sertifikaciju i ovog momenta mogu da se pohvalim da se dvanaestoro njih već sertifikovalo u SAD, što za forenzično računovodstvo, što za sprečavanje pranja novca, što za istraživanje pronevera.

Šta to konkretno znači za Srbiju?

To konkretno znači da kapaciteti postoje. Na ovakvom broju sertifikovanih stručnjaka mogle bi da nam pozavide i mnoge evropske zemlje. Dakle, naša policija je na zavidnom nivou znanja, spremna je, a to što se njeni kapaciteti ne ostvaruju u praksi, razloge treba tražiti u političkim razračunavanjima i u tome što se policija guši u nekim političkim aferama i nekompetentnom vođstvu.

Kada uporedite svoje iskustvo rada u inostranstvu sa situacijom ovde, šta biste rekli: gde smo u odnosu na svet?

Šareni su primeri. Bliski istok – jedan Maroko ili Tunis, Egipat, Saudijska Arabija ili Kuvajt, jako teško mogu da se porede sa Srbijom. Ako pričamo o nekom drugom delu sveta gde radim, o Španiji, Malti, Velikoj Britaniji, Austriji – tu smo mnogo daleko. Pre svega smo daleko od oduzimanja imovine stečene kriminalom, od ukrštanja legitimnih prihoda i imovine koju ljudi poseduju, i mnogo daleko od sprovođenja efikasnih finansijskih istraga. S druge strane, Ukrajina se bori sa vrlo sličnim problemima sa kojima smo se mi borili negde 90-tih. Ona je sada podeljena zemlja, ratom obuhvaćena, s ogromnom korupcijom i ogromnim problemima. I ona me dosta podseća na Srbiju iz nekih prethodnih godina. Počinje sada da gradi određene antikoruptivne institucije, koje su tek u povoju. Hoće li imati političku volju i hoće li ta politička volja biti dovoljna da institucije prorade i da se obračunaju sa finansijskim kriminalom i korupcijom, ostaje u sledećim godinama da se vidi. Kirgistan je zemlja koja ima vrlo, vrlo slične probleme s korupcijom kao i ovaj region. Razlika je što smo mi otišli negde malo dalje u usvajanju određenih zakona i kreiranju određenih službi, kako u tužilaštvu tako i u policiji, ali samo na papiru. Zapravo imamo jedno potpuno rastureno i neefikasno pravosuđe koje jednostavno nije sposobno da procesuira krivična dela. Policija je u ovom momentu dovoljno stručna da može da se uhvati u koštac s tim krivičnim delima i da obezbedi dokaze, ali politička volja nedostaje u većini slučajeva, a čak i ako bi se ta politička volja u nekim slučajevima u zrncima pronašla, nažalost, kada dođe do suda, izvrgava se potpunom besmislu. Mi moramo to pravosuđe koje je potpuno rastureno da vratimo pre svega njegovim istinskim korenima, da pravda bude dostižna za običnog čoveka u Srbiji.

Da li ste nekad bili u poziciji, ovde u Srbiji, da date mito da bi Vam nešto bilo, kako se popularno kaže, „završeno“?

Ne. Ne. Moram da kažem, moja deca bi se sada verovatno smejala, zato što imam lično veliki problem kada bi trebalo da dam nekom čokoladu ili kafu ili tako nešto. Ne. Ne samo što nisam, niko mi nije tražio i nikada nismo došli u tu situaciju. Znate, neki ljudi uvek kažu „Ih, žao mi je te i te propuštene šanse“. Ja nisam imala propuštene šanse, a nisam imala ni situaciju da mi neko traži mito. Možda izgledam previše strogo da bi neko tako nešto pomislio.

Neki će reći da je korumpiranost postala, štaviše, da je oduvek bila deo vrednosnog sistema društva u kom živimo. Dakle, reč je o stavu „Idem kod lekara, moram kupiti 100 grama kafe ili čokoladu“. Da li je to onaj prvi nivo gde učimo kako sistem u stvari funkcioniše? I kako na tom vrednosnom nivou promeniti situaciju, a da nekim budućim generacijama takav stav ne bude normalan?

Ja nekako imam drugačiji pristup tome. Razumem o čemu govorimo i razumem da u nekim kulturama postoji to da častiš nekoga: da odeš kod frizera da se isfriziraš, a onda ostaviš još 100 dinara bakšiša. Moja baka je Nemica, ja sam od tih stvari operisana. Za mene se zna šta je cena, i ja to plaćam. Ali, mislim da je jako pogrešno ustanovljavati pravilo jednakosti, pa reći da imamo kulturološki problem zato što je narod navikao da nosi 100 grama kafe ili čokoladu. Onog momenta kada taj neko bude odbio tih 100 grama kafe ili čokoladu, sve će se dovesti u red za dva minuta. Duboko verujem da se borba protiv korupcije ne radi odozdo, nego odozgo. Ne možemo da poistovećujemo 100 grama kafe sa milion evra. To je nešto na šta stalno ukazujem i ne pristajem na zamenu teza da je u jednom društvu razarajuća kulturološka korupcija, a ne korupcija odozgo. To oni i hoće da nam pokažu da mi svi zapravo participiramo u korupciji i da je onda ona društveno prihvatljiva, i moja za 100 grama kafe i njegova za deset miliona, da su to zapravo dve jednake stvari, da smo zapravo jednako krivi. Duboko se ne slažem s tim. Sistemska korupcija je ona koja razara društvo, i zato borba protiv korupcije mora da ide odozgo, od najviših državnih činovnika i funkcionera.

Dolaze nam izbori. Šta bi, po Vama, bio test za nekoga ko izlazi pred građane i govori o potrebi borbe protiv korupcije kao delu svog programa, a da to nisu samo prazne reči? Šta bi bio konkretni pokazatelj da neko zaista i ima takvu volju, nameru, rešenost?

Već mnogo godina slušamo o borbi protiv korupcije i ona je sve do danas krajnje deklarativna. Premijer i vladajuća politička elita su došli na vlast na krilima 24 predmeta Verice Barać i Saveta za borbu protiv korupcije, međutim, na kraju smo samo dobili ignorisanje i bespoštednu borbu protiv Saveta za borbu protiv korupcije i njegovih članova, dok 24 predmeta nisu završena. Šta bih rekla? Borba protiv korupcije bez potpune transparentnosti je nemoguća. To je prva stvar. Ako toga nema, onda je priča deklarativna. Druga stvar je da država mora na svim nivoima da popiše svoju imovinu, da zna čime raspolaže, a zatim da proceni tu imovinu i da vidi ko se u njoj nalazi. I treće, s obzirom na to da mnogo dugo živimo u virtuelnoj Srbiji, mnogo dugo gledamo najrazličitije tajkune i tajkunčiće jednih i drugih političkih elita, neophodno je uvesti  i sprovesti zakon o poreklu imovine, mada, više volim da kažem da treba da se uvede krivično delo neosnovanog bogaćenja. Mi jedanput moramo da podvučemo tu crtu i da krenemo od nule, da znamo da će ovu Srbiju izvući bogati pojedinci, ali pojedinci u privatnom sektoru koji su svoje bogatstvo zaradili na pošten način, a ne da imamo samo žrtve tranzicije i one koji su prelili državnu imovinu u svoje džepove.

Za koje vreme bi se takav jedan okvir za dovođenje poretka u red, u idealnim okolnostima postojanja političke volje, mogao ustanoviti?

Duboko verujem da su promene za kratko vreme moguće samo ako ne sanjamo o nerealnim stvarima. Ne razumem šta je problem da se popiše sva imovina? Imamo toliko nezaposlenog mladog sveta, pa to nije da treba da idemo na Mesec! Treba samo da popišemo šta imamo. Isto tako, šta je problem da transparentno objavljujemo ugovore u doba interneta? Šta je problem da svako objavi budžete na svojim internet stranicama? To se jako brzo dovodi u red, za godinu dana. A jednom kad se otvore rajska vrata transparentnosti… Nažalost, sređivanje stanja u pravosuđu neće moći ići preko noći. Razarano je mnogo dugo, a ono što se razara decenijama, ne može da se popravi za pet minuta.

Puno nade polažete u građansko društvo, u civilni sektor. Da li mislite da posle decenija neizvesnog življenja i prolazaka kroz razne tranzicije – političke, ekonomske, građansko društvo ima snage i kapaciteta da iznese promene?

Razumem letargiju, razumem da je civilno društvo upalo u jednu vrstu depresije, ali sam potpuno sigurna da se nalazimo na raskrsnici kada možemo ili da se trgnemo i uzmemo stvar u svoje ruke, ili ćemo nestati kao narod. I kad god pričam o tome, uvek kažem da su i veće civilizacije od nas nestajale, ali da prosto ne mogu da verujem da intelektualna elita, a pre svega građani i građanke nemaju dovoljno lične snage i vere u bolji život za svoju decu, da je organizovanje civilnog društva zarad rešavanja nekih krajnje lokalnih problema nešto što je stvarno neophodno. Ne možemo doveka čekati da nam neko okreči ulaz, sredi lift, zameni sijalicu ili posadi cveće. Malo je potrebno da bi živeli kao ljudi.

Šta Vam je do sada predstavljalo najveći izazov u radu, i da li ima nešto što eventualno doživljavate kao lični poraz, pa da kažete „Tu nisam uspela“?

Moj najveći poraz je to što istraga o kiparskom novcu nikad nije izašla na svetlost dana. Ja sam mnogo godina potrošila na taj slučaj, moj je poraz jer nisam uspela dovoljno da animiram tužilaštvo, a Srbija je brutalno opljačkana: penzioni fond, zdravstveni fond, čitav budžet Srbije je brutalno opljačkan i iznešen na Kipar pod velom patriotske brige za sve nas tokom sankcija. Ta istina, nažalost, nije uspela da dobije sudski epilog. Mnogi moji prijatelji će reći zašto bi to bio moj lični poraz, ali ja nekako mislim da ako profajler, forenzični računovođa, nije uspeo animirati tužioca, verovatno neka greška ima i u njemu. A izazova ima jako, jako mnogo. Jedan od njih je bio da se latim olovke i da krenem u dva velika izveštaja koje je Savet za borbu protiv korupcije objavio o medijima, i to posle izveštaja koji je radila Verica Barać 2011. godine. Izazov je bio i da shvatim da se osećam bezbednije u inostranstvu, nego u Beogradu i da to prihvatim kao taktvo.

Koja je cena koju ste platili zbog svog angažmana?

Osvajanje slobode ja sam skupo platila i svesna sam toga, ali na to sam bila spremna zbog moje dece. Mislim da oni zaslužuju da žive u svojoj zemlji, da budu ponosni kada kažu da su iz Srbije, a ne da budu gastarbajteri iz Nemačke, Francuske, Amerike. Duboko verujem da je bolji život moguć u Srbiji i potpuno sam sigurna da je on dostižan.