Momo, zašto (ne) plačeš?

Ne znam šta piše u udžbenicima televizijskog novinarstva da li novinar ima pravo da pokaže svoje emocije, ali znam da ne bih imala nikakvu primedbu da je kojim slučajem Olivera Jovićević preksinoć usred “Upitnika” briznula u plač. Čini mi se da bi jedna tako normalna reakcija na maltretiranje kojem je bila izložena bila lekovita i otrežnjujuća za mnoge i na razne načine

Ne sećam se ni koja je bila godina, ni koliko sam imala godina kad je ministar zdravlja bio izvesni Obren Joksimović. Sećam se da je bilo jutro kad sam okrenula broj telefona njegovog kabineta.

Pošto sam mu se predstavila i pitala da li je raspoložen da gostuje u “Utisku nedelje”, umesto odgovora je počeo da urla niz rečenica koje ne zastarevaju: „Neka ti dođu oni Tvoji, znaš ti dobro i koji Tvoji i koliko te plaćaju i ko ti piše pitanja…”, itd, itd.

Kao što nije bilo sumnje da njegovi krici dopiru do svake kancelarije u Nemanjinoj, nema dileme ni da je moj odgovor čuo ceo Dorćol. Zapravo, to i nije bio nikakav odgovor, to je bila provala suza i nesuvislih reči, isprekidanih izbezumljenim jecajima. Razgovor koji je počeo između novinarke i ministra, završio se kao dijalog doktora i pacijenta, Obren mi je iznenada tonom instruktora joge izdavao uputstva kroz slušalicu: „Hajde, polako, dišite, udahnite kroz nos, izdahnite na usta, mislite pozitivno…”

Pretpostavljam da bi mnogi ljudi ovakve pričice iz sopstvene biografije radije prećutali, ne zbog toga što “pristojni ljudi ne prepričavaju privatne razgovore”, jer to nije bio nikakav “privatni” razgovor, nego zbog toga što je većina ljudi vaspitana da krije svoje ispade nemoći.

Ne znam šta piše u udžbenicima televizijskog novinarstva da li novinar ima pravo da pokaže svoje emocije, ali znam da ne bih imala nikakvu primedbu da je kojim slučajem Olivera Jovićević preksinoć usred “Upitnika” briznula u plač. Čini mi se da bi jedna tako normalna reakcija na maltretiranje kojem je bila izložena bila lekovita i otrežnjujuća za mnoge i na razne načine.

Recimo da nema ničeg nedozvoljenog u neplaćenom reklamiranju „Tabloida” na javnom servisu, da je potpuno prihvatljivo da gost, ko god bio, pet puta domaćinu kaže: ”Lažete”, recimo i da profesija nalaže da se otrpi potcenjivačko brecanje, to se i dalje zove maltretiranje. To je jedino sigurno, a sve ostalo je pod “recimo”.

Ako se od novinara očekuje da pita ono što bi pitao svaki građanin, zar ne bi bilo logično i očekivati da u određenim situacijama novinar reaguje na način kako bi reagovao svako drugi?

Na primer: Vi ste novinar i pitate nekog premijera: „Gde je zapela istraga o rušenju u Savamali?” Hipotetičko je pitanje, ali da li možete da zamislite kako biste reagovali kad bi se desilo da vam zapadne neki premijer koji bi bio u stanju da vam umesto odgovora saopšti da ste bezosećajna nakaza koju mnogo više sekira sudbina tri barake nego mučki prekinut život mlade pevačice.

Verujem da biste probali da otmeno detonirate takav prostakluk, praveći se da to niste čuli. Ali hajdemo dalje u zamišljanju nezamislivog. Šta biste radili ukoliko on ne odustaje, nego zahteva od vas da mu objasnite kako vas nije sramota što ste tolika ljudska splačina? Šta biste uradili, kako biste reagovali?

Ne, ne, ne možete to što vam je prvo palo na pamet, ne bi bilo profesionalno. Ne, ne možete ni to drugo, ne bi bilo pristojno. Ostaje vam samo da se rasplačete, meni kao gledaocu biste takvom iskrenošću mnogo učinili.

Mogu da pretpostavim da ima onih koji misle da bi to bilo potpuno pogrešno, ne samo zato što ne bi bilo profesionalno nego i zato što su suze previše jasan signal bespomoćnosti. Tačno, ali ja se baš zbog toga i zalažem da se bespomoćnost obelodani. Čini mi se da se moć svake profesije, pa i novinarske, potpuno poništava kad se suočite s nekim ko vašu profesiju duboko prezire. Ljudski je da se zbog toga rasplačemo. Vreme je da dozvolimo da nam se sve šminke razmažu.