Na uzici laži

Učestvovao sam nedavno na jednoj tribini o odnosu pravosuđa i medija. U početku sam bio skeptičan oko toga da li će ta tribina nešto pokrenuti ili promeniti, ali sam razmišljajući o tome brzo zaključio da neće, kao nijedna druga tribina. Ono što je mnogo važnije od trenutne promene jeste da se o tome govori. Uporno i dugo. I zato sam i učestvovao.

Da li ste imali situaciju da državna institucija vaša pitanja da nekom drugom mediju, glasilo je prvo pitanje moderatorke skupa. Naravno, odgovorio sam, to se skoro redovno dešava i po pravilu su u pitanju državni mediji. Nema veze što smo mi pitanja poslali pre 15 dana, oni su odlučili sad da odgovore, ali ne nama nego tom državnom mediju! I kome da se žališ i kome šta da kažeš?! Oni, taj državni medij, niti je tražio pitanja niti je razmišljao na taj način, pošto po pravilu ne postavljaju škakljiva pitanja da se ne bi, ne daj bože (?!), zamerili tamo gde ne treba.

Najslikovitiji primer kako pravosuđe tretira medije je slučaj Ustavnog suda, koji već, evo, četiri godine drži zatvorene sednice za javnost.

Ali dobro, to su državni mediji i zato ni najmanje ne verujem da će država izaći iz njihovog vlasništva. Džaba strategije, ritualna zaklinjanja i ostale budalaštine, država neće izaći iz vlasništva medija jer joj ne odgovara da nema kontrolu nad medijskim prostorom. Čak i ako ipak na jedvite jade i izađe, prepustiće ih „nekom sebi bliskom“ tajkunu, koji će u znak zahvalnosti opet terati istu priču.

Uostalom, profesor Đuro Šušnjić je pre više od 40 godina, u knjizi „Ribari ljudskih duša“, opisujući moć medija i njihovu zloupotrebu od političara, napisao da se „na uzici laži, vode ljudi i narodi, a da toga nisu svesni: daju svoj pristanak na tuđi izbor“. Baš to tačno definiše i odnos medija i vlasti – pristanak na tuđi izbor, odnosno pristajanje medija da budu na usluzi vlasti. Odatle i takav odnos institucija koje informacije, iako je to strogo zabranjeno u više zakona, prvo daju državnim medijima, favorizuju ih i daju im prednost.

Posebno zabrinjavajuće u odnosu medija i pravosuđa je što informaciju jako teško dobijate, uprkos brojnim portparolima, a i kada je dobijete, onda je to sa vremenskom zadrškom kada je već kasno i kada to pitanje više nije nimalo aktuelno.

Da se vratimo odnosu pravosudnih institucija prema medijima. Najslikovitiji primer kako pravosuđe tretira medije je slučaj Ustavnog suda, koji već, evo, četiri godine drži zatvorene sednice za javnost. Sami odlučuju šta je bitno za javnost Srbije i nimalo se ne tangiraju oko toga što građani Srbije plaćaju njihove vudu, konspirativne sednice. Pitanje je i da li Ustavni sud uopšte i postoji! A i kada nešto odluče, onda to saopšte u šifrovanom saopštenju da su odlučili u predmetu UŽ/1114/08, recimo. Ni da ste najbolji šifrant ne možete da saznate o čemu se radi u predmetu. I tako to ide godinama i nikog nije briga. Šta bi bilo, recimo, da je Ustavni sud odlučio da je Mesec sastavni deo Srbije ili da svi stanovnici Srbije moraju da skakuću na levoj nozi kad ulaze u državne institucije?!

Ono što je posebno zabrinjavajuće u tom odnosu medija i pravosuđa je što informaciju jako teško dobijate, uprkos brojnim portparolima, a i kada je dobijete, onda je to sa vremenskom zadrškom kada je već kasno i kada to pitanje više nije nimalo aktuelno. Pošto nema informacije, takvo ponašanje sudova novinare tera da se okrenu nezvaničnim izvorima i da se bave spekulacijama. To se naravno sudu ne sviđa, ljute se što mediji nagađaju, ali je to izgleda jedini način, jer su imali svoju šansu da kažu šta imaju. I nisu je iskoristili. Ali to izgleda nikoga više ne zabrinjava.