Na vaše uvrede mogu da odgovorim samo brojkama

Da li je moguće da nevladine organizacije, koje promovišu zapadne vrednosti u Srbiji, misle da samo za njih ne važi načelo transparentnosti finansiranja?

Razumem nezadovoljstvo nevladinih organizacija o čijem je finansiranju „Politika” pisala u dosijeu „Putevi američkog novca u Srbiji”. Nisu navikli da se bilo ko u Srbiji bavi ovom temom na osnovu činjenica i brojki, umesto stereotipnih optužbi. Svako uređeno građansko društvo, međutim, podrazumeva transparentnost u finansiranju ne samo partija i političara, nego i medija i nevladinih organizacija. Zato ne razumem zašto se moji kritičari opiru objavljivanju činjenica. Da li je moguće da misle da samo njihove organizacije treba izuzeti iz načela transparentnosti? Da pravila za njih ne važe?

Kada je „Politika“ u junu objavila seriju tekstova o domaćem budžetskom novcu koji dobijaju pojedine nevladine organizacije, „Tviter” i „Fejsbuk” zapalili su se od teških reči, uvreda i kritika na račun našeg lista. Mnogo njih me je optuživalo da opet pokrećem priču o izdajnicima i stranim plaćenicima, da potpirujem mržnju, da ljudima stavljam mete na čelo, ali ih je veoma malo pokušalo da demantuje materijalne podatke koje sam obelodanila.

Koliko novca su dobile „Južne vesti”

Portal „Južne vesti” požalio se redakciji da od Fonda za partnerstvo i transparentnost nisu dobili 61.800 dolara već polovinu te sume (30.900) na osnovu ugovora potpisanog 30. decembra 2011. godine. Ipak, na sajtu Fondacija centra navedeno je da „Južne vesti” od Fonda za transparentnost imali još jednu donaciju u istom iznosu od 30.900 dolara naredne godine (2012. godina).

Čini mi se da sada, kada se bavim američkim finansijerima domaćih organizacija i medija, sve počinje ispočetka. Nezavisno društvo novinara Vojvodine, portal „Južne vesti” i Fondacija „Slavko Ćuruvija” reagovali su ovih dana zbog podataka koje sam objavila u seriji tekstova o putevima američkog novca u Srbiji. Svi ti podaci, koji podrazumevaju uplate velikih fondacija na račun srpskih nevladinih organizacija, uredno su zabeleženi na sajtu američkog Fondacija centra. Reč je o ustanovi koja postoji već 60 godina i čiji saradnici prikupljaju podatke o saradnji organizacija civilnog društva širom sveta. Proveru podataka vrše ukrštanjem podataka iz čak 35 različitih izvora informacija. Sarađuju sa velikim brojem donatora.

Prihvatam da se, i pored svih tih provera, ovoj američkoj ustanovi kojoj redovno stižu podaci o svim donacijama, možda potkrala i neka greška. Zato sam sve primedbe upućene „Politici” iz Nezavisnog društva novinara Vojvodine, Fondacije „Slavko Ćuruvija” i „Južnih vesti”, prosledila Fondacija centru. Primedbe su poslate elektronskom poštom, a troškove prevoda snosiće naša redakcija.

Gorim od znatiželje da vidim da li će Fondacija da promeni podatke na svom sajtu, ali sam skeptična budući da nisu pružili nikakve dokaze u reagovanjima na dosije „Politike“.

Fondacija centar smatra da bi finansiranje nevladinih organizacija moralo da bude javno i svima dostupno. Nevladine organizacije u Srbiji očito ne dele to uverenje. Malobrojne su organizacije na čijim je portalima moguće pronaći detaljne podatke o donacijama, ostvarenim projektima i utrošenom novcu. Moje je iskustvo da se svaki pokušaj da se istraže finansije u nevladinom sektoru po pravilu završava sinhronizovanim napadom na autora ili celu redakciju. Ukazuje se na njegove skrivene namere, a statistika se diskredituje političkom propagandom i veštim spinovanjem.

Da li Rokfeler finansira Cenzolovku?

Ovaj centar zabeležio je da je Fondacija „Slavko Ćuruvija” dobila 150.000 dolara od Fonda braće Rokfeler (2013. i 2014. godine). Ilir Gaši, izvršni direktor Fondacije „Slavko Ćuruvija”, tim povodom je našoj redakciji uputio protestno pismo jer ovim novcem, kako kaže, nije finansiran njihov sajt „Cenzolovka”. U svom pismu Gaši je objasnio kako novac od ove dve uplate nije utrošen za rad pomenutog sajta. Ipak, nije dostavio dokaz za svoje reči niti je razrešio dilemu da li je zaista ova fondacija dobila od Rokfelera donaciju od 150.000 dolara.

Tako se Nezavisno društvo novinara Vojvodine požalilo da je „Politika” objavila netačne podatke o donacijama koje stižu na njihov račun. Moram da uputim Nedima Sejdinovića, predsednika IO NDNV-a, na arhivu Fondacija centra. Neka je pomno pročita, umesto da troši silnu energije na smišljanje pogrdnih izraza kojim etiketira neistomišljenike. Ako tako učini, na trećoj strani spiska organizacija koje primaju donacije naići će na 212.500 dolara koje je NDNV dobio od nekoliko donatora. Već na 13. stranici videće da je njegovo esnafsko udruženje dobilo još 29.800 dolara od američke Nacionalne zadužbine za demokratiju (NED). Ovaj novac uplaćen je 2011. godine za održavanje šest panela na kojima se raspravljalo o decentralizaciji, kao i za obuku novinara i urednika koji izveštavaju na ovu temu.

Nedim Sejdinović napisao je u svom pismu našoj redakciji da su „donacije koje dolaze iz zemalja razvijene demokratije transparentne, predviđaju jasno definisan projekat sa ciljevima, aktivnostima, razradom…”. Ova transparentnost očigledno je rezervisana samo za zemlje „razvijene demokratije” u kojima postoje ustanove koje prate tokove novca donatora. U Srbiji je situacija suprotna. Uplate budžetskih korisnika na račun određene firme ili udruženja mogu se dobiti na jednostavan način. Dovoljno je da se Upravi za Trezor Ministarstva finansija pošalje zahtev za pristup neophodnim podacima. Stranim donacijama nije lako ući u trag. Možda je i to jedan od razloga zbog kojih „Srbija nikada nije bila građansko društvo” nego „odvajkada građanska margina” ili „svinjac”, kako je naziva Dinko Gruhonjić, predsednik NDNV-a.

Napad uprkos izvinjenju

Redakcija „Politike” izvinila se, u telefonskom razgovoru, predstavnicima Instituta za javnu politiku, Vladimira Bebe Popovića, zbog objavljivanja podatka da je podgorički ogranak ove ustanove dobio 30.000 dolara od Sorosovog Fonda za otvoreno društvo. Reč je o donaciji koja je otišla Institutu za medije u Podgorici. Objasnili smo predstavnicima ove ustanove da je reč o nenamernoj omašci, koja je veoma brzo ispravljena u našem elektronskom izdanju. Nažalost, otišla je u štampano izdanje. Iskreno izvinjenje nije omelo predstavnike ove organizacije u zastupanju stava da naša redakcija „namerno i bez povoda učestalo piše o Institutu za javnu politiku i o Vladimiru Bebi Popoviću”.

Ovo saopštenje potpisao je Mijat Damjanović, predsednik UO Instituta, nekadašnji dekan Fakulteta političkih nauka koji je otišao iz ove ustanove nakon skandala sa izdavanjem fakultetskih prostorija nevladinim organizacijama. Profesor Damjanović je osnivač i idejni tvorac Nacionalne alijanse za lokalni razvoj (NALED) o čijem finansiranju je „Politika” takođe pisala.