Naše i njihovo dvorište

Mediji koje finansiraju tuđe države rado kritikuju svoju vlast, a samo iznimno svoje darodavce. Slažem se da svako treba da čisti svoje dvorište, ali zar njihovi donatori nisu njihovo dvorište

Volite li Ratka Dmitrovića? Nebitno. Ako volite slobodu govora, dužni ste da branite Ratkovo pravo da govori i ono na šta se vama utroba okreće.

Verujete li Pinku? Nebitno. Ako verujete u pravo Brankice Stanković da normalno živi i radi, branićete i pravo Gordane Uzelac da na radne zadatke ide bez straha od uličnih pljuvača.

Jesu li urednici Radio-televizije Vojvodine nepristrasni i nepokolebljivi borci za javni interes? Nebitno. Svi do jednog imaju pravo na obrazloženje nepristojne brzine kojom su posmenjivani, redovnu proceduru i meritornu ocenu svog rada.

Zašto je toliko teško na delu se držati načela koja na rečima držimo svetim? I zašto smo u tome toliko slični političarima za koje glasamo?

Nema na javnoj sceni nikoga ko se nije spreman zakleti da mu je sloboda mišljenja i govora – svetinja. Ali je zato veoma malo onih koji ustaju u odbranu i Dmitrovića, i smenjenih novosadskih urednika – uključujući i njih same.

Jesu li nam političari za to krivi? Nisu, sami smo krivi. O principijelnosti počnemo da pričamo tek kad napipamo krivinu na kojoj možemo da uhvatimo protivnika ili neistomišljenika. Ali, kad je sloboda govora u pitanju, postoji samo jedan pravi test: podržavate li to načelo samo onda kada ide na ruku ljudima koje volite, ili i onda kada ide na ruku ljudima koje mrzite?

Čitalac je možda poput većine građana: podržava one s kojim se slaže, dok ovim drugim nalazi otežavajuće okolnosti koje ih diskvalifikuju.

Takvih je i među javnim ličnostima najviše. Članovi NUNS-a i NDNV-a ovih dana padaju u nesvest što ih Ratko Dmitrović proziva za „kroatofiliju”, ali im se čini prirodnim da oni njega zovu četnikom i fašistom. Goran Miletić, kome na vizit-karti piše da je zaštitnik građanskih prava na zapadnom Balkanu, smatra da ne treba preuranjeno trošiti emocije na slučaj „navodnog napada” na koleginicu s Pinka. Predlaže da se sačeka dok tužilaštvo i sud „daju svoju reč i utvrde činjenice”.

Nismo u tome usamljeni, slično je i u bogatom svetu. Cenjena britanska autorka dečijih knjiga – koja se silno obogatila na najpošteniji mogući način, puštajući mašti na volju na laptopu za kuhinjskim stolom – prošle sedmice se na gala večeri PEN-a u Americi oštro usprotivila peticiji da se Donaldu Trampu zabrani ulazak u Veliku Britaniju, koju je do sada potpisalo više od pola miliona njenih sunarodnika. Dž. K. Rouling nije naišla na nepodeljenu podršku kada je rekla: „Sporno mi je sve što gospodin Tramp kaže. Smatram ga uvredljivim i netrpeljivim. Ali, on uživa moju punu podršku da dođe u moju zemlju i da u njoj bude uvredljiv i netrpeljiv. Njegova sloboda govora štiti moju slobodu da ga zovem zatucanim”.

Kad smo kod uvreda, u Srbiji je to česta disciplina, u kojoj katkad prednjače oni koji se na to najviše žale. Ne bi vredelo živeti u svetu u kom nikad niko nikome ne bi smeo da uputi uvredu, ne treba zakonom zabraniti svaki uvredljiv govor, ali ako volimo da vređamo, onda je valjda normalno da uvrede katkad i sami pretrpimo. Što reče čuvena britanska profesorka Meri Bird, najgore bi bilo da na svetu postoji samo jedna „retorička registarska kasa”. No, kako to da toliko novinara traži zakonsku zabranu vlasniku „Informera” za tvrdnju da se neko „lažno predstavlja kao novinar” i da to traže isti novinari koji na sav glas pričaju da „Informer” nisu novine? Uz bojkot „Informera”, vode i akciju da ljudima ogade Pink, ili da zastraše javne ličnosti koje se odazivaju na pozive te televizije.

Dejana Ilića na „Peščaniku” nervira čak i to što se novopostavljene urednice na RTV sećaju da su na sličan način i same bile smenjivane posle 2000. godine. Pa objašnjava u čemu je razlika između ovih i onih smena: „Tu, međutim, treba stati i jasno reći: stari režim bio je zločinački. Odstranjivanje iz javnosti aktera, sledbenika i pristalica starog režima jeste bilo legitimno. Ako već nisu bili sudski gonjeni, trebalo je da im se zabrani svaki javni rad”.

Ilić je, dakle, za mnogo radikalnije čistke, uveren da su žrtve zaslužile i goru sudbinu. Za to vreme, na Slobodnoj Evropi Nedim Sejdinović brani čast slobodoumnih kadrova koji su otišli u jogurt revoluciji. Razumem da je to korisno za „Slobodnu Vojvodinu” kakvu zagovara uvredljivi i netrpeljivi sajt zvan autonomija.info, ali zar ceo taj spin pomalo ne kompromituje urednike čiji je slučaj poslužio u Sejdinovićeve političke svrhe? Vide li oni sebe kao nastavljače kadrova Živana Berisavljevića?

Od svega je ipak najbolje kada se već citirani „zaštitnik građanskih prava na Zapadnom Balkanu” na „Peščaniku” žali što u Srbiji „mediji nisu otvoreni za sve i nisu mesto gde se može voditi politička borba, a u demokratskom društvu je upravo to prostor sučeljavanja različitih mišljenja”. Stvarno? Jesu to na „Peščaniku” Dejan Ilić i Goran Miletić sučelili mišljenja? Je li to ta raznolikost mišljenja o kojoj nam Evropa priča?

Kad Miletić čezne za borbom mišljenja, setim se kako je nesimpatični Ronald Regan umeo da bude duhovit: „Ako vam neko kaže da voli da se tušira hladnom vodom, lagaće i o drugim stvarima”. Priznajem da me pomalo zabavlja ta zbrka u nekim glavama kad je pluralizam u pitanju, jer mi se čini da je „Politika” zaradila mržnju ovih krugova upravo time što je postala mesto na kome se sučeljavaju različita mišljenja, mesto na kom se vodi politička borba. Čist pluralizam, i to na ćirilici i na srpskom. Ali, oni se upravo klone takvih mesta, preferiraju listove, sajtove i portale na kojima se razlike u mišljenjima otprilike kreću u nijansama između Nedima Sejdinovića i Dinka Gruhonjića, odnosno Gorana Miletića i Dejana Ilića.

Kako, zaista, objasniti da se na pluralizam i kritičko mišljenje ovde najviše pozivaju upravo oni koji u svojim medijima dopuštaju najmanje razlika u mišljenjima? Upadljivo je u Srbiji da mediji koje finansiraju tuđe države rado kritikuju svoju vlast, a samo iznimno svoje darodavce. Slažem se da svako treba da čisti svoje dvorište, ali zar njihovi donatori nisu njihovo dvorište? I zar nismo upravo od njih čuli za onu veliku filozofsku misao da nema besplatnog ručka? Zar se taj besplatni ručak ne odnosi na medije i pomoć u razvoju demokratije? Tolika politička sloga i profesionalna harmonija, tolika narativna konzistentnost, tolika podudarnost sa stavovima Slobodne Evrope i „Dojče velea”, pomalo zaudara i na propagandu.

Kad sam se školovala u Americi pre kraja hladnog rata, tumačili su nam da je druga strana ta koja praktikuje cenzuru, što se vidi po tome da do javnosti dolazi samo propaganda naklonjena vlasti. Zar to ne bi moralo da vredi i za medije koje finansiraju naši zapadni prijatelji?

 Foto: UNS