Ne, možda, ne

Pritisak na medije sličan je uličnoj mački koja se uvukla u kartonsku kutiju. Svi veruju da postoji, ali pošto se pritisci dešavaju mimo našeg pogleda, ne možemo sa sigurnošću tvrditi da li ih ima.

U poslednjim dešavanjima na našoj medijskoj sceni zanimljivo je da političke emisije kojih trenutno nema – „Utisak nedelje“, „Sarapin problem”, „Upitnik” i „Da, možda, ne” – nisu zamenjene nekim drugim političkim emisijama, recimo „Pritisak nedelje”, „Predragov problem”, „Uskličnik” i „Ne, možda, ne”. Između Da i Ne, urednici naših televizija odlučili su se za Ne političkim emisijama i okrenuli se zabavnom programu i lokalnim problemima. Bez odgovora je ostalo pitanje: Da li su to uradili pod nečijim pritiskom ili sami?

Kako bi se približili odgovoru, najpre vam moram ispričati priču o jednoj uličnoj mački, bliskoj rođaki čuvene Šredingerove mačke. Zamislite da ste videli da je mačka ušla u kartonsku kutiju na ulici. Lepo ste to videli, ali mačku više ne vidite – pa se postavlja pitanje da li je ona još u kutiji? Možda je otvorila tajni poklopac u asfaltu i pobegla? Možda je reč o Hudini mački pa je uspela da se neopaženo izvuče? Pritisak na medije sličan je ovoj uličnoj mački. Svi veruju da postoji, ali pošto se pritisci dešavaju mimo našeg pogleda, ne možemo sa sigurnošću tvrditi da li ih ima. Jedino što vidimo jeste da emisije otpadaju sa (TV) kutije, ali zašto se to dešava predmet je kontroverzi.

Svi veruju da pritisci na medije postoje, ali pošto se oni dešavaju mimo našeg pogleda, ne možemo sa sigurnošću tvrditi da li ih ima.

Da je pritisaka na medije nekada bilo, znamo između ostalog iz izveštaja koji je svojevremeno načinila Verica Barać (Izveštaj o pritiscima i kontroli medija u Srbiji, septembar 2011), a na pritiske nas je prošle nedelje podsetio i kolegijum Studija B: „Funkcionere DS pamtimo po direktnom, svakodnevnom i grubom mešanju u uređivačku politiku”. Kolegijum Studija B ne žali se da danas trpi slične pritiske nove vlasti, međutim, to se na programu ove beogradske televizije ne vidi – jedina promena je u tome što je tema Bulevara i platana zamenjena temom Beograda na vodi, dok su žar i stil ostali isti.

Novinari se inače mogu podeliti na one koji tvrde da ih „niko nikada nije zvao” i one koji kažu „mene su zvali i to veoma često”, tako da ovde postoji problem pošto imamo nesaglasne izjave svedoka pritisaka. Oni koji tvrde da su ih često zvali time ne priznaju da su poslušnici vlasti. Sasvim obrnuto, ove tvrdnje mogu poslužiti da se objasni kako zaista izgleda urednički posao.

Nejasan je i odgovor na pitanje ko bi mogao biti taj koji zove? Da li je to vlasnik, koji u ime svog privatnog vlasništva – koje je svetinja, kako nam je objašnjeno iz Narodne skupštine – može raditi sa programom šta mu je volja, ili su to političari, kojima je, makar otkad su počeli da snažnije zagovaraju „nepopularne” mere štednje, u interesu da bude što manje priče o njima? Može li se dogoditi da vlasnik – koji navodno na to ima pravo – mere ukidanja političkih emisija sprovede u ime političara koji na to nemaju formalno pravo, ali mogu učiniti pokoju uslugu vlasniku?

Možemo se, dakle, složiti sa onima koji tvrde da izravna cenzura iz pravca vlasti u našim medijima nije dokazana. Ostaje da emisije ukidaju i cenzurišu sami urednici. Ko bi, uostalom, to mogao da uradi bez njih?

Vlasnici naših televizija su takođe slični našoj mački. Mi znamo da oni postoje, ali, po pravilu, ne znamo ko su oni, pa možemo samo naslućivati kako bi odgovarali na pitanja o svojim motivima za promene u medijima. Da li ih se i malo tiče što sužavaju prostor za debatu u društvu skidajući političke emisije sa programa svojih televizija? Nećemo, izgleda, nikada saznati.

Najzad, da li je moguće da političari ili njihovi opunomoćenici vrše pritiske na medije? Ne znam, tek su oni slučaj mačke u kutiji. S jedne strane, to su sve veoma zaposleni ljudi i mala je verovatnoća da stižu da se bave medijima. O njihovoj okupiranosti redovnim vršenjem vlasti svedoči i činjenica da se čak ni resorni ministar i pomoćnik ministra zaduženi za informisanje i medije nisu još oglasili (barem ne do trenutka kada ovo pišem) povodom činjenice da su nam skoro sve političke emisije nestale sa ekrana, pogotovo one koje idu uveče. One koje idu preko dana zaposleni ljudi ionako nemaju kad da gledaju, pa su se održale. Možda političari ne samo da ne uređuju medije, nego je pitanje da li su uopšte čuli za problem kojim se mi već nedeljama bavimo.

Možemo se, dakle, složiti sa onima koji tvrde da izravna cenzura iz pravca vlasti u našim medijima nije dokazana. Ostaje da emisije ukidaju i cenzurišu sami urednici. Ko bi, uostalom, to mogao da uradi bez njih?