Neznanje, majka drskosti

Da bi iole ozbiljno mogao raspravljati o ovoj temi, g. Lazanski se morao potruditi da pročita bar dva relevantna zakona – Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i Zakon o tajnosti podataka

Postoji stara pametna izreka „Nije ga majka karala što se kockao, već što se vadio”. Na nju me neodoljivo podsetila kolumna gospodina Miroslava Lazanskog „Kako verovati povereniku?”, objavljena u jučerašnjoj „Politici”.

Kolumna je, zna se, posledica našeg zajedničkog učešća u emisiji „Da, možda, ne” Olivere Kovačević. Moram reći da sam već prilikom poziva u emisiju bio pomalo iznenađen kad mi je rečeno da će jedan od sagovornika biti i g. Lazanski. Naime, uz dužno poštovanje prema njegovim drugim eventualnim kvalitetima, za „zadatu” temu – „odnos vlasti prema nezavisnim institucijama”, on je objektivno nekompetentan. To je uostalom i potvrdio jer mu je tokom emisije voditeljka morala objašnjavati i neke elementarne stvari u vezi sa sadržinom zakona o kojima smo razgovarali.

I svojom jučerašnjom kolumnom on olako pokušava pretvoriti u „vazduhoplovnu” jednu temu koja je neuporedivo ozbiljnija, pre svega pravna, i za raspravu o kojoj on, što je i ovaj put potvrdio, nije spreman i kompetentan.

To da li nešto predstavlja tajnu i kog stepena poverljivosti, naprosto nije pitanje čaršijskog „zdravorazumskog” logiciranja ili „ukusa” gospodina Lazanskog, niti argumenata tipa „ni u jednoj zemlji na svetu”, već odredbi relevantnih zakona.

To da li nešto predstavlja tajnu i kog stepena poverljivosti, naprosto nije pitanje čaršijskog „zdravorazumskog” logiciranja ili „ukusa” gospodina Lazanskog, niti argumenata tipa „ni u jednoj zemlji na svetu”, već odredbi relevantnih zakona. Da bi iole ozbiljno mogao raspravljati o ovoj temi, g. Lazanski se morao potruditi da pročita bar dva relevantna zakona – Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja (ZSPIJZ) i Zakon o tajnosti podataka (ZTP). On to, nažalost, očigledno nije uradio.

Jer da je pročitao bar onaj prvi, valjda me ne bi pitao gde sam prepoznao javni interes u zahtevu koji je agencija Beta podnela Ministarstvu odbrane. Znao bi da naš zakon sadrži pretpostavku postojanja javnog interesa, da se on, dakle, ne utvrđuje i ne dokazuje. Naprotiv, samo onaj ko želi da ospori ostvarivanje prava ima obavezu da dokaže da postoje razlozi za to.

Isto tako, samo da je pročitao Zakon o tajnosti podataka, morao bi znati da je potpuno besmisleno njegovo „krunsko” završno pitanje u kome podseća na odredbu člana 415. KZ i „objašnjava”, da citiram, „organ neće tražiocu, u ovom slučaju povereniku, omogućiti ostvarivanje prava na pristup informacijama”. Potpuno je neshvatljivo, da ne kažem tragikomično, da g. Lazanski ne razlikuje tražioca informacija (novinar, mediji, NVO, građanin…) od poverenika koji, ni u „ovom slučaju”, ni u bilo kom slučaju, nije tražilac informacija već drugostepeni državni organ koji odlučuje o žalbi tražioca. I to organ koji po izričitim odredbama zakona (čl. 38. ZTP) ima ne samo pravo uvida u bilo koji dokument bez obzira na stepen poverljivosti, nego i pravo da naloži opoziv tajnosti (čl. 25. ZTP).

Da do kraja pojednostavim – novinska agencija tražila je neke informacije od Ministarstva odbrane. Ministarstvo ih nije dalo. Agencija se žalila po zakonu nadležnom organu – povereniku. Po sprovedenom postupku nakon pribavljanja izjašnjenja, Poverenik je doneo odluku koja je po zakonu za Ministarstvo konačna, obavezujuća i izvršna. Odluka je doneta još pre više meseci, pa je i pitanje g. Lazanskog zašto „tek sad reagujem” besmisleno, tačnije, ono je samo jeftina politikantska insinuacija.

Da je pročitao zakon, g. Lazanski bi morao znati da su u više odredaba Zakona o tajnosti podataka utvrđeni formalni uslovi za klasifikaciju podataka kojima se utvrđuje ko, pod kojim uslovima i na koji način vrši klasifikaciju, odnosno utvrđuje poverljivost i stepenuje je. Uslovi jesu formalni, ali su i apsolutno bitni. Kad nisu ispunjeni, klasifikacija je nezakonita. Informacije o kojima govorimo nisu ni izbliza ispunjavale te formalne zakonske uslove, što bi samo po sebi automatski trebalo da diskvalifikuje njihov „poverljiv” status. Ipak, ima smisla pozabaviti se i materijalnom stranom problema. I u tom kontekstu zanimljiv je odnos prema takvim informacijama u dosadašnjoj praksi, prisustvo tih informacija u medijima i javnosti uopšte i slično. U tom kontekstu sam u toku emisije, što ga je očito pogodilo, pokazao g. Lazanskom kopiju njegovog teksta, odnosno intervjua koji je radio s nekadašnjim komandantom vazduhoplovstva. Informacije koje se u intervjuu navode, naravno, nisu identične s onima o kojima smo diskutovali, ali su očigledno više nego slične. A i demonstrirao sam ih samo primera radi. Mogao sam, razume se, navesti dosta sličnih primera. Mogao sam, na primer, kad g. Lazanski već insistira na posebnoj delikatnosti informacija po „tipu aviona”, da pomenem i informacije o potpunoj nesposobnosti za let zbog problema s akumulatorima za paljenje svih naših aviona tipa MIG 21 i MIG 29, koje je g. Lazanski dobio i objavio uz dodatnu informaciju da naši „orlovi” i G-4 nisu opremljeni radarima, te da shodno tome nema nikakvog rizika presretanja prilikom eventualnog noćnog „upadanja” u naš vazdušni prostor.

Mogao sam ali nisam, jer je to potpuno suvišno. Tema o kojoj sam ja govorio je van polemike. Da do kraja pojednostavim – novinska agencija tražila je neke informacije od Ministarstva odbrane. Ministarstvo ih nije dalo. Agencija se žalila po zakonu nadležnom organu – povereniku. Po sprovedenom postupku nakon pribavljanja izjašnjenja, Poverenik je doneo odluku koja je po zakonu za Ministarstvo konačna, obavezujuća i izvršna (čl. 28 ZSPIJZ). Odluka je doneta još pre više meseci, pa je i pitanje g. Lazanskog zašto „tek sad reagujem” besmisleno, tačnije, ono je samo jeftina politikantska insinuacija.

A ono na šta sam „sad” morao reagovati bilo je javno saopštenje Ministarstva odbrane u kome Ministarstvo „objašnjava” neobjašnjivo. „Objašnjava” da neće da postupi po odluci nadležnog organa koja je po zakonu obavezujuća. Uređene, normalne države funkcionišu po zakonima. Kad misle da treba, menjaju ih, ali dok to ne urade – poštuju ih. Zbog toga sam već rekao da bez obzira na to da li je (ne)postupanje Ministarstva odbrane posledica nepoznavanja zakona ili svesnog nastojanja da se rezerviše pozicija u kojoj će Ministarstvo samo da odlučuje kad hoće, a kad neće da postupa po zakonima ove zemlje, ono proizvodi štetu po normalno funkcionisanje pravnog poretka, ugled države i, razume se, samog Ministarstva. I nemam šta tome da dodam.

Autor je poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti