Njuzvik: Brankica i bezbroj patuljaka

Novinar Slaviša Lekić i magazin Njuzvik jedini su se osvrnuli na izjavu funkcionera Fudbalskog kluba Partizan Žarka Zečevića o tome kako nikada nije dobio zaštitu države, uprkos pretnjama i uvredama kojima je izložen, dok ju je „jedna novinarka posle samo jednog transparenta dobila, i ima je do dana današnjeg“. Danas su retki primeri ovakve vrste novinarske solidarnosti koji podrazumevaju priču sa osvrtom na važne činjenice i stavom jasno iskazanom na osnovu tih činjenica. Tekst prenosimo u celosti

„Žao mi te, ima da te boli“, saosećajno je tamo negde krajem 2009. godine nekakav emotivni bilmez na Fejsbuku napisao poruku Brankici Stanković. Duševno, gotovo kao kad se dželat sažali na osuđenika i, pre nego mu sekirom odrubi glavu, lično mu usliši poslednju želju i pročita stihove omiljeninog poete.

„Treba je zaklati i dati ovima iz B92 da je pojedu. Mrtva kurvo!“, poručio je drugi FB romantik!

„Kučko nećeš dugo… odjebi bre od navijača!“, eksplicirao je treći!

Boris Tadić i Ivica Dačić, tadašnji predsednik Srbije i ministar policije, oštro su reagovali. Osudama su se pridružile mnoge institucije, razne NGO, NUNS, pa, i – UNS! Mene su se, pak,  najviše dojmila hrabra saopštenja „Tanjuga“ i „Politike“ čiji su se kolegijumi ujedinili u oštroj osudi pretnji: pojava da te, kao ni mnoge druge redakcije, već godinama nemaju novinare koji bi se, makar sa upola energije, bavili poslom koji se bave Stankovićeva i „Insajder“ nikad nisu bile tema tih kolegijuma!

Još od tog doba Brankica Stanković plaća cenu traganja za istinom! Uprkos obezbeđenju koje je ni sekunde ne ispušta iz vida, ona i danas na ulici strepi ko joj sve gleda u leđa.

Na to nas ovih dana podsetio i Žarko Zečević, nekada alfa & omega FK „Partizan“, danas, pak, vinovnik novih sukoba u „crno-belom“ taboru.

Eleborirajući problem sopstvene bezbednosti Zeka se džentlmentski požalio novinaru:

„Sahranjivali su me pet godina, donosili krstaču ispred stadiona, ja nikad nisam dobio zaštitu države, a jedna novinarka je posle samo jednog transparenta dobila, i ima je do dana današnjeg.“

Novinar nije pitao: „Posle kog transparenta?!“ Ni esnafska udruženja se nisu setila da se osvrnu na to povlačenje bezbednosne paralele između novinarke koja je izgubila sve baveći se fudbalom, utakmicama i navijačima i osobe koja se obogatila i postala to što jeste baveći se upravo onim zbog čega je ta novinarka izgubila, pre svega – slobodu! Ali je uprkos tome nastavila da se bavi i navijačima i drugim mučnim temama, ne gubeći, pritom, ni gram entuzijazma, odvažnosti i hrabrosti, svega onog što je od nje napravilo metu.

Njene kolege, međutim, nisu prepoznale tu konstantu.

Obezbeđenje koje plaćaju građani

Baš kao ni par meseci ranije kad je direktora „Srbijagasa“ uznemiren pitanjem – „Kako se troši novac, solidarno otet od građana, koji je Srbija uložila u gradnju Južnog toka?“ – lakonski uzvratio kontrapitanjem: „A koliko košta obezbeđenje policije koje ima Brankica Stanković?“ Ekipa „Insajdera“ nije pokazala ni trunku želje da izađe u susret znatiželji Dušana Bajatovića, demonstrativno je napustila konferenciju za medije, a ostali pripadnici novinarskog plebsa pokazali su visoku dozu solidarnosti, ali sa funkcionerom SPS-a, nastavljajući da vrše uobičajenu, u poslednje vreme ekstremno popularnu radnju u prisustvu predstvanika vlasti.

Ili nekoliko godina ranije kad su o „hiru“ ove novinarke, to jest „obezbeđenju koju plaćaju građani“, u ružičastom studiju debatovala dvojica huligana koji se sami ne kreću bez obezbeđenja: jedan kao takozvani vlasnik bučnog tabloida i drugi, kao takozvani vlasnik košarkaškog kluba duplog identiteta.

No, dobro, dešavalo se to pre nego se u javnost „probila“ vešto skrivana priča o snajpreskoj puški nabavljenoj da se Stankovićeva eliminiše!

Onomad, kad je nastajao, „Insajder“ je lansirao moto: „Postoje zabranjena pitanja, odgovori koji ne smeju da se čuju, granice koje se ne prelaze: tu počinje Insajder!“ I ovom današnjem digitalnom „Insajderu“, koji su pre punih 12 godina postavili Brankica Stanković i Miša Čvorović, u temeljima je isti „zavet“! Čak i oni koji simuliraju kolegijalnost teško da se neće složiti sa notornom činjenicom da, ako je neko pomerio granice ne samo u istraživačkom novinarstvu, već u kompletnom društvu, onda to jeste – „Insajder“!

Cena je – basnoslovna: prosto sumnjam da postoji matematička formula koja može sračunati „vrednost“ ovih sedam godina koliko se Stankovićeva, dok hoda ulicom, osvrće na sve četri strane!  Ima, međutim, nešto iritantnije:  to što su nedavne pretnje smrću autorima „Insajdera“, doživele gotovo podsmeh i minimalan prostor u ostalim medijima, to je nipodaštavajuća nekolegijalnost! Kad, međutim, „Insajderov“ intervju sa Aleksandrom Vučićem, na promociji portala, ove naiđe na neskriveni odijum i prikrivene podsmehe, onda postaje jasno da je na sceni hendikepirajući negativan stav prema Brankici i „Insajderu“!

Lestvica u beskraj

Pre tačno 10 godina, Brankica Stanković, tada ni približno slavna ali, čini mi se, isto (ne)omiljena kao danas, bila je svojevrsna kolateralna šteta i prava istinska žrtva tradicionalne medijske ankete magazina Status u kojoj su novinari godinama između sebe birali najbolje, ali i najgore! Iako je godinu pre toga bila „laureat“ u kategoriji „novinar godine“, te 2006. zauzela je drugo mesto na toj istoj lestvici, ali i prvo mesto na nepopularnoj listi novinara koji su dobili negativne ocene: poslednjeg dana glasanja, naime, u razmaku od pola sata, javile su se redakcije koje nikad ranije nisu učestvovale u glasnjima i svi negativni glasovi, sinhrono su otišli na „konto“ Brankice Stanković koja je tako stekla nimalo laskav epitet – „bruka za profesiju“!

Ona je to muškije podnela od mene. Bio sam zgranut činjenicom da je spremnost prevladavajućih patuljaka ovosrbijanske novinarske kaste da nekog urnišu, unakaze, dokusure ili satru u blato ravna njihovom strahu, imaginaciji i antitalentu.

Danas mi se čini da je ta lestvica dignuta – u beskraj.

Neko je negde jednom objašnjavao razliku između ljubomore i zavisti pa je ovo prvo stanje nazvao logičnim i pripisao ga razboritim ljudima, jer te ljubomora tera da se boriš za te neke stvari. Zavist je, sledeći tu definiciju, prizemna i, sledstveno tome, pripada prizemnim ljudima: u njenom temelju nije nagon da se boriš za nešto, već pusta želja da sprečiš drugoga da to nešto ima!

I to je to! Jednom, kad se u nekom normalnom vrednosnom sistemu, u dalekoj budućnosti, budu svodili računi, a jednom će i taj „knjigovođa“ imati posla, bilans „kolegijalnog“ i „solidarnog“ nasilja biće porazan.

Veliko je pitanje , međutim, hoće li biti onih koji će imati moralno pravo da taj bilans zabaleže.

Ali sam siguran da će zaboravu izmaći legendarni vukajlija.com koji pod odrednicom Brankica Stanković notira:

„Dvostruki paradoks:
1. Žena sa ogromnim mudima;
2. Ta muda uzbuđuju muškarce”.

I iritiraju, ne samo muškarce koji su, tobože, na istom zadatku – skromno bih dopisao!

 Foto: Srđan Ilić