Novinar bojovnik: Vukašin Obradović protiv Politikinih mladih lavova

Neću da budem cinična i da pitam zašto se predsednik NUNS-a nije pobunio protiv svog potpisa još te ratne 1991. godine. Ali moram da pitam: ako je zaista zbog Vukovara napustio Ekspres Politiku, kako sada grmi na tviteru, zašto je čekao 1994. godinu? Zašto mu je toliko dugo trebalo da utvrdi koliko je ogorčen što je zloupotrebljen?

Ljudi koji žive u staklenim kućama ne bi smeli da se gađaju kamenjem. Ovo je klasični američki idiom čije će značenje lako naslutiti i oni koji mu ne znaju poreklo, a pao mi je na pamet dok sam čitala razmenu tviter vatre između Vukašina Obradovića iz Nezavisnog udruženja novinara Srbije i novinara Politike.

Prvi kamen bacio je predsednik NUNS-a. Rugajući se članovima redakcije Politike koji su mu se u prošlosti nečim zamerili, čikao ih je da daju otkaz kao što je on svojevremeno učinio u nekadašnjem Politikinom tabloidu. Iz čega je valjda trebalo da izvučemo zaključak da je njegov odlazak iz ratnog Ekspresa 1994. bio visoko moralni čin, a da je proterivanje Dušana Petričića sa stranica Politike ravno ratnoj kataklizmi i izdaji profesije koja iziskuje da moralni ljudi postupe onako kako je on postupio devedesetih.

Lep pokušaj, rekli bi na ovo Amerikanci, ali nekoliko sitnica Obradoviću sreću kvari. Za početak je tu neprijatna okolnost da naš tviter junak nije samo bio na plati u „ratnohuškačkoj“ redakciji koju je NUNS zbog podstrekavanja na genocid 2009. prijavio Tužilaštvu za ratne zločine. On je za Ekspres Politiku izveštavao i sa ratišta, a na sebe je skrenuo pažnju Tužilaštva tokom bitke za „oslobađanje“ Vukovara. „Novinar bojovnik“ naslov je okvira unutar šire ratne reportaže koju su u oktobru 1991. u Ekspresu potpisali Vukašin Obradović i Jelenko Slatinac, a tužilaštvo je taj uradak proglasilo okidačem konkretnog ratnog zločina. U to su vreme, naime, Tužilaštvo i NUNS zajedno zastupali tezu da su srpski ratni zločini bili direktni proizvodi novinarskog podstrekivanja na genocid, pa je nekako ispalo da bi vukovarski novinar Siniša Glavašević i danas bio živ samo da srpske paravojne jedinice koje su na Ovčari pobile hrvatske ratne zarobljenike, među kojim i Glavaševića, nisu pročitale Vukašinov i Jelenkov tekst o tome kako je u kući hrvatskog novinara uz arsenal oružja pronađen i broj telefona Franje Tuđmana.

Naravno da je to obična besmislica, a sa tolike vremenske distance i zakasneli lov na veštice. Ali šta reći o Vukašinu Obradoviću, novinaru koji sa 25 godina zakašnjenja na tviteru sada negira autorstvo nad svojim tekstom i još tvrdi da ga je potpisao „pokojnik“. Pretpostavljam da je to aluzija na Vukašinovog nesrećnog supotpisnika Jelenka Slatinca, koji je već dve godine pokojni. Ali kako objasniti to što ga predsednik NUNS-a nije optuživao dok je bio živ, odnosno pre nego što je na radnom zadatku od infarkta umro u jesen 2014? I zašto se Obradović svog autorstva nije odrekao još u decembru 2011. godine, kada je Tužilaštvo za ratne zločine u Sava centru pompezno predstavilo publikaciju „Reči i nedela“ u kojoj je osvanula i foto-kopija „Novinara bojovnika“? I Vukašin i ja prisustvovali smo tom skupu, ja da kritikujem Tužilaštvo, a on da ga hvali. Bila je to zaista izvrsna prilika da nam predsednik NUNS-a za živog Jelenka Slatinca saopšti da je lažno potpisan pod tekst što će ga čitalac naći na 202. strani ove publikacije, kojoj može pristupiti i sa sajta Peščanika.

Neću da budem cinična i da pitam zašto se predsednik NUNS-a nije pobunio protiv svog potpisa još te ratne 1991. godine. Ali moram da pitam: ako je zaista zbog Vukovara napustio Ekspres Politiku, kako sada grmi na tviteru, zašto je čekao 1994. godinu? Zašto mu je toliko dugo trebalo da utvrdi koliko je ogorčen što je zloupotrebljen?

I, što je najvažnije u celoj ovoj žalosnoj priči, sa kojim moralnim pravom danas proziva najbolje mlade novinare Politike? Tera ih da daju otkaz u Politici? Seiri nad njihovom sudbinom i likuje što se promenila uređivačka politika? NUNS u julu ove godine nije podržao novinare Politike kada su isturili vratove tražeći da Skupština osnivača Politike u njihovom prisustvu raspravlja o uređivanju lista i upravljanju kućom. NUNS novinare Politike nije podržao ni kada su se lani u ovo doba borili protiv neprijateljskog preuzimanja najboljeg srpskog lista od strane ozloglašenog srpskog tabloida. Štaviše, kada je Kurir najžešće napadao Politiku, na njegovom se čelu nalazio član Izvršnog odbora NUNS-a.

Neću da tvrdim da Politika nije zaslužila mržnju Druge Srbije i NUNS-a – zaslužila je. Mi koji je volimo, volimo je i zbog neprijatelja koje je u sto i kusur godina stekla. Ali me svejedno čudi podmuklost Vukašinovog tviter napada. Često se pitam odakle stalno pristižu nove i nove generacije sjajnih mladih novinara. Ne znam ni čime ih je Srbija zaslužila, ali čvrsto verujem da ih moja i Vukašinova novinarska generacija nije zavredila. Svejedno stalno odnekud dolaze, čili, borbeni, željni, a mi ih zlurado dočekujemo, iako nismo zaslužili ni novinarske beležnice da im nosimo. Pogotovo nemamo prava da im držimo moralne pridike.

Nemojte da sami lomimo te mlade ljude. Ne sme esnafsko udruženje iz staklene kuće prvo da baci kamen.

Na našu nesreću, ima ko će.