Novinar i glavni i odgovorni urednik CINS-a Dino Jahić: Zbog interesa se prodaje ljudska i profesionalna etika

S obzirom na društvo u kojem živimo, na žalost, ljudi više veruju Informeru i to nije samo posledica ovog trenutka, to je posledica više od 20 godina zaglupljivanja naroda

Dino Jahić je istraživački novinar i glavni i odgovorni urednik Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS). Pre dolaska u Beograd radio je kao istraživački novinar i zamenik urednika u Centru za istraživačko novinarstvo u Sarajevu. Prethodno je bio novinar na sarajevskoj televiziji Hayat i urednik magazin Eho koji je pokrenuo sa kolegama sa fakulteta. Završio je novinarstvo na Fakultetu političkih nauka u Sarajevu

U maju 2014. godine dobio je NUNS-ovu nagradu za najbolju online istraživačku priču u prethodnoj godini, za tekst o kupovini nagrada novcem poreskih obveznika. Te godine još jedna njegova priča bila je kandidat za nagradu – o korupciji u obrazovnom sistemu Bosne i Srbije – koju je istraživao kao dobitnik Balkanske stipendije za novinarsku izuzetnost. U 2015. godini bio je finalista za NUNS-ovu nagradu u kategoriji štampani mediji.

Istraživao je brojne teme, uglavnom iz oblasti kriminala i korupcije: trgovinu drogom, kriminal u sportu, kupovinu nagrada i priznanja, eksploataciju šljunka i peska, imovinu funkcionera, budžetske pronevere, izgradnju malih hidroelektrana, korupciju u obrazovanju, pravosuđe, itd. Sarađivao je sa mnogim međunarodnim organizacijama, poput Thomson Reuters Fondacije – završio je njihovu obuku za trenere novinarstva i učestvovao u njihovim drugim edukacionim programima. Njegove tekstove su objavljivali austrijski Der Standard, američki The Christian Science Monitor, nemački Sueddeutsche Zeitung, kao i brojni regionalni mediji: Vreme, Nin, Dani i drugi.

Dino Jahić za portal Magločistač govori o neophodnosti istraživačkog novinarstva, o odgovornosti novinara, o medijsko – tabloidnom blaćenju istraživačkih novinara, o ne(reagovanju) državnih organa nakon objavljivanja priča, kao i o sitnim interesima i kompromisima zbog kojih novinari krše osnovne principe novinarstva, prodaju sebe i posao kojim se bave.

Zašto ste počeli da se bavite baš istraživačkim novinarstvom?
To je nekako bio logičan splet događaja u mojoj karijeri. Pre nego što sam počeo da se bavim istraživačkim novinarstvom radio sam za sarajevski TV Hajat. Radili smo emisiju o kriminalu, išli smo u patrole sa policijom, radili smo priče iz zatvora, posećivali smo događaje visokog rizika, radili konstrukcije krivičnih dela, tako što smo sa glumcima, na osnovu sudske dokumentacije i izjave svedoka, inspektora i tužilaca, rekonstruisali ono što se stvarno dešavalo. Zatim sam dobio priliku da radim u sarajevskom Centru za istraživačko novinarstvo gde sam video da imam na raspolaganju vreme da stvari istražim do kraja i dovedem neke stvari do rešenja. To je bio momenat koji mi je nedostajao ranije. Kad sam prvi put radio na ozbiljnom istraživanju, shvatio sam da me to zanima. Istraživačko novinarstvo ide i uz neke karakteristike kod osoba, znatiželja, želja za otkrivanjem novih stvari, pa i ona utopijska želja da se nešto menja u našoj okolini. Na početku svi krenemo da menjamo svet, a onda shvatiš da je super ako uspeš barem neku mrvicu da promeniš u svom okruženju, da ukažeš na to da nešto ne valja ili da je nešto dobro. Nakon što sam se iz privatnih razloga preselio u Beograd, bilo je logično da nastavim raditi isti posao u Centru za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS).

Na koje objavljene priče ste posebno ponosni?

Teško je ne biti ponosan na neku svoju priču, koliko god to neskromno zvučalo, zato što su naše priče proizvod istraživanja od tri do pet meseci, a nekad i do godinu dana. Kada toliko dugo radite na jednom tekstu, teško ga je napraviti tako da ne bude dobar i da ne budete na njega ponosni posle toliko vremena rada. To su stotine stranica pročitanih dokumenata, desetine ljudi sa kojima razgovarate, sve je do najsitnijeg detalja provereno u potpunosti, a sve što je objavljeno, bazirano je na činjenicama i dokumentima. Ponosan sam na svaku svoju priču koju sam radio, kao i na svaku priču koju smo radili u CINS-u.

Takođe, ponosan sam na priču u kojoj smo koleginica i ja dokazali da preduzeća, institucije i pojednici u Bosni i Srbiji kupuju priznanja i nagrade u inostranstvu. To su blještave i sjajne ceremonije u Beču, Londonu, Berlinu na kojima se uz šampanjac dodeljuju nagrade za najboljeg menadžera, za najuspešnijeg biznismena, za najbolju školu, itd. I sve to lepo izgleda i zvuči, međutim, ispostavilo se da iza tog glamura nema ništa. Oni šalju stotine pisama potencijalnim kandidatima u kojima se nude nagrade, a onaj ko odluči da plati određenu cifru, taj i dobije nagradu na tim svečanostima. Mi smo krenuli od jedne organizacije da bismo na kraju došli do šest koje to rade i do nekoliko stotina dobitnika iz Bosne i Srbije. Pretraživali smo unazad 15 godina medijsku arhivu pokušavajući da saznamo što više informacija o tim organizacijama i dobitnicima.

Naši biznismeni i funkcioneri vole da se pohvale kući da su dobili nagradu za najbolji grad kao što je bio slučaj sa Draganom Đilasom i Beogradom, a da to se plaća iz javnih sredstava. Dakle, poreski obveznici plaćaju da bi se funkcioneri kasnije hvalili da su dobili određene nagrade u inostranstvu iza koje ne postoji nikakav adekvatan argument da bi nagrada uopšte bila dodeljena. Bilo je zanimljivo to istražiti jer slučaj nije bio klasičan kriminal i korupcija, nego nešto malo drugačije.

Koliko je opasno danas baviti se istraživačkim novinarstvom i da li ste imali bilo kakve neprijatnosti tokom rada, kao što su pretnje i slično?

Svako ko se odluči baviti istraživačkim novinarstvom na neki način je spreman da ima neugodnosti u određenom trenutku. Ako dobijemo pretnju, nekakvo upozorenje, onda je u redu. Opasni su oni koji ne prete, koji samo urade nešto. Do sada je bilo nekoliko ne preterano strašnih situacija, pa nisu ni nešto vredni da ih posebno izdvajam. Neke moje kolege su bile u ozbiljnijim problemima zbog svojih istraživanja. Tu mislim na one pretnje – „slomiću ti nogu“, „ubiću te“ i slično. Gore i opasnije su ove perfidnije poruke između redova gde nas proglašavaju za strane plaćenike, neprijatelje države i to se dešava u momentu kada neko od nas objavi neku dobru istraživačku priču, kada dokažemo da je neko omogućio nelagalnu dobit svojoj porodici, da je neko prekršio neki zakon, pa kontra-argument ne bude objašnjenje tog nekoga ili reakcija države i institucija nego se dešavaju napadi na nas u tabloidima. U javnosti se tako stvara klima koja sutra ne znamo šta može da proizvede. Ako je stvar u tome da se finansiramo od donacija, država dobija mnogo više novca i od Evrospke unije i od stranih kreditora pa niko ne proglašava funkcionere za strane plaćenike jer uzimaju kredite od stranih banaka. Niko ne proglašava političare stranim plaćenicima zato što koriste EU fondove, pa, zašto su onda novinari izuzetak? Zato što mi dokažemo da su ti političari zapravo učinili nešto loše i ta taktika, na žalost, funkcioniše godinama. Kad se kaže „strani plaćenik“, ljudi obično zamišljaju vile, skupe automobile, putovanja, dok u 95% slučajeva istraživački novinari koje znam žive kao podstanari, nemaju svoj automobil i nemaju ni blizu rešena finansijska pitanja.

Kome građani više veruju – Informeru ili CINS-u?

S obzirom na društvo u kojem živimo, na žalost, ljudi više veruju Informeru i to nije samo posledica ovog trenutka, to je posledica više od 20 godina zaglupljivanja naroda. To je društveni problem u kojem dominira kultura rijalitija i isprazne demagogije u prajm terminima u medijima u kojima je važnije reći puno, a ne reći ništa konkretno ili ne uraditi ništa. Ljudi su oguglali na sve, pa im je lakše pročitati tri reda u nekim novinama o istraživačkim novinarima, neprijateljima države, nego uzeti četiri stranice nekog istraživačkog teksta. CINS ima svoju publiku i mi znamo da oni veruju u ono što mi radimo, ali se plašim da je to manjina.

U poslednje vreme u Srbiji se pojavljuje sve više organizacija, medija (CINS, BIRN, KRIK, VOICE…) koji se bave istraživačkim novinarstvom i sve je više evropskih konkursa u kojima se novinari pozivaju da rade istraživačke priče.

Ja se ne bih složio sa tezom da je sve više projekata i novca za istraživačko novinarstvo. Na žalost, sve je teže pronaći izvore finansiranja za istraživačke priče. Pojavljuju se mlade generacije novinara koji neće da sede negde i da im neko govori šta da pišu i šta da rade. Meni se nikad u proteklih više od 10 godina nije dogodilo da mi neko kaže „to možeš“, „to ne možeš“, „to smeš“, „to ne smeš“. Mi imamo slobodu da istražujemo sve dok poštujemo principe novinarske profesije.

Mediji su u dosta lošoj političko – ekonomskoj situaciji, a izvori finansiranja u velikoj meri zavise od države, pa se često ne pružaju prilike da se u takvim medijima bavite istraživanjima. U tradicionalnim medijima prosto nema prostora za to, pa ako hoćete da budete novinar, onda pokušate nešto svoje da uradite, nešto drugačije. To nije tako samo na Balkanu, istraživačko novinarstvo se širom sveta, koje je skupo, širi i prelazi u nevladin sektor.

Nakon objavljivanja istraživačke priče koja ukazuje na određene nepravilnosti, da li se dešava da reaguju nadležni sudovi ili neki drugi organi?

Naša uloga je da nešto istražimo i otrijemo, potkrepimo činjenicama i objavimo i tu prestaje naša moć. Dalje bi trebalo na tome da rade institucije sistema. Ne kažem da svaka naša priča treba za rezultat da ima nekakvu optužnicu, međutim, bilo je takvih priča nakon kojih se ništa nije dogodilo. Nekada se zbog pritiska javnosti mogu pokrenuti određene stvari, neka institucija pokrene istragu, nakon čega, zbog “proceduralnih grešaka”, zbog gubitka originalnih dokumenata, to se prosto završava i posle nekoliko godina  se više niko toga ne seća. Kolege iz drugih država ne mogu da veruju šta je sve to što mi otkrivamo, a koliko nema posledica to istraživanje. To je ozbiljan problem i najnegativniji aspekt našeg rada. Frustrirajuće je.

Imali smo primer da je CINS radio na istraživanju o Miroslavu Miškoviću i objavio fantastične tekstove koji su dokazivali brojne sporne stvari i dve godine se skoro niko nije počešao po glavi zbog toga. Niko nije smeo da prenese taj tekst i onda kada je stvorena povoljna politička klima, kad je trebalo da se skupe poeni, da se “rešavaju korupcija i kriminal”, onda je uhapšen Mišković. Naravno ne zbog pisanja CINS-a, nego zbog nekih, da ne kažem, bezazlenijih stvari, a onda su mediji uzeli naše tekstove od pre dve godine i stavljali ih na naslovne strane i objavljivali ih kao ekskluzivne tekstove, jer je u tom momentu bilo poželjno da Mišković bude uhapšen. Tu je i skoriji primer teksta o bivšem ministru odbrane Bratislavu Gašiću u kojem smo dokazali na koji način je dodeljivan novac njegovim preduzećima u kojima su bitnu ulogu imali članovi njegove porodice, pa, ništa, to je ministar.

Poslednjih meseci mediji pišu o cenzuri, autocenzuri, kršenju kodeksa novinara, raznim oblicima govora mržnje, ali se plasiraju i razne neproverene ili lažne informacije. Da li građani, po Vašem mišljenju, umeju da razlikuju stvarne i istinite vesti od onih lažnih i ko je kriv za ovakvo neuređeno medijsko stanje u državi?

Ja ne vidim rešenje za taj problem. Bilo bi apsurdno tvrditi da nema cenzure ili da nema autocenzure u medijima. Sa druge strane, to je sad postalo popularno pa je najlakše reći cenzura i autocenzura. Neugodna je to pozicija i za novinara i za vlasnike medija. Ako počnete da radite ovaj posao na način na koji to rade istraživački novinari, kao što to rade i moje kolege iz CINS-a, vi ste na tapeti zbog toga, ali ste moralno pred sobom i pred drugima čisti. Sa druge strane ste garantovano podstanar u finansijskim problemima. Lagodnija varijanta je da ćutite i radite po diktatu ili što je još opasnije, radite po vlastitom razmišljaju, „bolje da ne pišem jer će sigurno da bude neki problem“ i da se nadate da ćete nekako da zadržite svoj posao i da nastavite da se vrtite i borite za to malo što imate, iako ste svesni da time ne činite dobro ni sebi ni nikom drugom. To je težak izbor. Dugoročno je druga varijanta prosperitetnija i lakše se postaje piar u nekoj državnoj instituciji ili savetnik u nekom kabinetu.

Ne mogu da zamislim situaciju u kojoj bi pristao na kompromis, u smislu da prikrijem neku činjenicu do koje sam došao tokom istraživanja, bez obzira o kome ili čemu je reč, ili da odlučim kao urednik da neku priču ne objavim zbog ovoga ili onoga, ili da odustanem od teme zbog nekog pritiska – zaista ne mogu da zamislim takvu situaciju. To je pitanje za svakog od nas, koliko je neko spreman da pređe određenu granicu, napravi kompromis, da zbog nekog sitnog interesa proda ljudsku i profesionalnu etiku.

 Foto: Magločistač