O labudovima i cenzuri

Odgovor na večno pitanje šta razlikuje uspešna društva od neuspešnih mogao bi biti i to da uspešna društva svoje probleme postavljaju na takav način da se mogu razrešiti, dok su neuspešna društva zatvorena uvek u krugu istih pitanja i problema. Slično je i sa pitanjem slobode medija (cenzure) koje je uvek aktuelno u Srbiji ili sa pitanjem da li živimo u pravednom društvu, koje je osnovno političko pitanje.

Možemo da biramo između društva u kome je sve prepušteno izborima, ali niko ništa ne zna (svi labudovi su uvek beli), i društva u kome se takođe ide na izbore, ali se zna kako ono izgleda, a sloboda medija to omogućuje

Na pitanje o cenzuri kod nas se odgovara tako što se dokazuje da li je neki političar zvao nekog urednika ili nije. I, mada, na primer, bivši urednik „Politike” kaže kako je komunikacija između političara i urednika normalna i uobičajena stvar, ali da bi urednik koji bi objavio detalje o tim razgovorima „završio karijeru”, pošto ga posle toga nijedan političar ne bi zvao – mi smo još skloni da o cenzuri razgovaramo na ovaj način. Cenzure pak sigurno ima i to se može ustanoviti na sasvim drugačiji način. Da to objasnimo preko jedne metafore. Zamislite da na obali Dunava, recimo, vidite jato izmešanih belih i crnih labudova, ima ih otprilike jednako, ali sutra u novinama pročitate izveštaj sa naslovom „Jato belih labudova na Dunavu”. Odmah bi nam bilo jasno da nešto nije u redu, iako ne znamo ništa o tome da li je neki političar zvao urednika ili je urednik prepravio naslov i tekst novinara ili novinari već znaju da se o crnim labudovima (drugoj strani istine) ne sme pisati. Pa ipak, znate da neka „cenzura” postoji, jer se stvarnost nije pokazala u medijima. A najveća cenzura je u tome da se o ovoj cenzuri ne piše.

Pitanje slobode medija povezano je i sa pitanjem vlasništva. I mada je sloboda medija pre stvar kulture nego vlasništva, ne bi bilo zgoreg da se vlasnici medija znaju, kako bismo mogli da upoređujemo sadržaj medija sa njihovim interesima. Mi smo se i ovde potrudili da i ovo pitanje ostavimo nerazrešeno. Novi medijski zakoni doneseni su sa motom da se država povuče iz medija, tako da ćemo sigurno znati da država nije vlasnik, međutim – ispravite me ako grešim – nisam primetio da je pitanje transparentnosti vlasništva rešeno bolje nego ranije. Hoće li i dalje vlasnik medija moći biti firma registrovana u inostranstvu kojoj se ne zna vlasnik? Ovo pitanje se nekako izgubilo u ovim letnjim danima.

A kada govorimo o pravdi, ona je, kao što rekosmo, osnovno političko pitanje. A pitanje pravde je i pitanje raspodele. „Politika” je nedavno pisala da u Srbiji ima oko 19.000 ljudi koji mesečno zarađuju nešto više od 1.600 evra. Međutim, tu je bila i informacija da oni nisu bili u obavezi da u poreskoj prijavi napišu čime se bave, pa poreska uprava to ne zna, a nije ni voljna da objavljuje statističke podatke koje ima. Opet situacija za čuđenje. Zar u poreskim prijavama nije naveden način na koji je ovih 19.000 ljudi došlo do dohotka? Kako onda poreznici znaju da su zaradili, na primer, 1.600, a ne 5.000 evra mesečno? Iako je potpuno legitimno zaraditi i mnogo više, za društvo je neophodno da zna na koji način se to dogodilo, jer jedino ako znamo kakvo nam je društvo, možemo da procenjujemo da li je ono pravedno ili nije.

Ovo o pravdi kao najvažnijem političkom pojmu preuzeli smo od Platona. On je mislio i da procenu pravednosti treba da rade filozofi, neometani od bilo koga drugog. Od Platonovog vremena situacija se ipak nešto promenila. U demokratskim društvima, o svim pitanjima se odlučuje demokratski, uz učešće svih. Ali to ne znači da je Platonova poenta izgubila sasvim na značaju. Da bi se moglo kvalitetno odlučivati na izborima mora se znati o čemu se odlučuje, to jest kakvo je društvo. Možemo da biramo između društva u kome je sve prepušteno izborima, ali niko ništa ne zna (svi labudovi su uvek beli), i društva u kome se takođe ide na izbore, ali se zna kako ono izgleda, a sloboda medija – uz nešto principa (to je taj filozofski deo) – to omogućuje.

Za demokratiju nije važno samo ko je dobio najviše glasova nego i da li su rasprave u društvu postavljene tako da se mogu razrešavati. Naše se još uvek završavaju tako što se kaže da je labudove svih ostalih boja, osim bele, izmislila opozicija.