Olimpijsko-patriotska hronika

Eh, pusta Srbijica, uvek ili u agoniji ili u ekstazi

Nema tu sredine, pa je nije bilo ni tokom takozvanih Olimpijskih igara koje je – viđi sad vraga – čak i moja nesportska malenkost – rukovodeći se principom kud svi Turci tu i mali Mujo – povremeno pratila, naročito „nekrljačke“ sportove – odbojku i košarku.

Nisam, međutim, pratio samo zbivanja na terenima i atletskim stazama, nego sam možda i veću pozornost obratio na ovdašnju medijsku halabuku i neizbežnu politizaciju sporta, koja nije samo naš ekskluzivitet, ali u kojoj smo nesporni šampioni sveta. Politika se, kako to ovde već ide, umešala od samog početka budalastom „preporukom“ da eventualnim medaljama ovenčani srpski sportisti demonstrativno napuste pobedničko postolje ako se na njemu – daleko bilo – nađe i neki sportista sa Kosova, onda je usledio hladan tuš – neočekivana eliminacija Novaka Đokovića – da bi potom sve srpske lađe potonule kada se po vaseljeni prosula vest da je zlatnu medalju u džudou osvojilo neko devojče iz „lažne države“. Ajde de, da je osvojila zlato u disciplini struganja drva, ali džudo, džudo je iz nekog razloga bio kap koja je prelila čašu izneverenih očekivanja. I strpljenja. Setite se Famoznog posvećenog kratkoći fitilja.

Tako su naši, u početku ne baš uspešni, „zlatni momci i devojke“ u medijima prekonoć postali lezilebovići, džabalebaroši i lenjivci – maltene izdajnici – koji se „o trošku poreskih obveznika“ provode po Riju, a oglasili su se i dežurni analitičari opšte prakse visokopalamudnim smatranjima na temu krize sporta. E, onda se sportska sreća – varljiva kao i sve druge – okrenula pa su naši sportisti počeli da osvajaju medalje, a povoljna okolnost je bila što nisu – bar ne da ja znam – dolazili u situaciju da se na postolje penju skupa sa Albancima, da se tako ogreše o ustavnu preambulu i da se ljuto zamere Đoletu Vukadinoviću i ostalim kosovstvujuščima od profesije.

E, kada našim sportistima krene nabolje, našim sportskim komentatorima na terenu i novindžijama u zemlji krene po zlu, mada oni, veselnici, misle da je i njima dobro krenulo, pa pene i lupetaju bez ikakve mere. Nemam dokaza, ali smeo bih se zakleti da sam sport, a naročito fudbal, omrzao uglavom zbog sportskih komentatora koji su, ako mene pitate, listom pogrešili profesiju jer bi u srpskoj politici – rođenoj sestri srpskog sportskog komentatorluka – postigli bolje rezultate, a bili bi, pretpostavljam, i bolje plaćeni. Šta me navodi na takvu pomisao? Eh šta. Poslušajte naslov sa sajta moje omiljene žutare, Blica (docnije uklonjen jer su se valjda i Blicovi Vlasi dosetili jadu), zbog uklonjenosti citiram po sećanju: „Vaterpolo je jednostavan sport. Pliva se 32 minuta, A SRBI UVEK POBEĐUJU.“ Stavite ruku na srce, pa recite – zar i srpska politika ne radi na tom principu. S tim što obično gubi.