Olja Bećković: Posisali su nam krv, Srbijom bauljaju horde depresivnih zombija!

Pre tačno godinu dana, „voljom kosmičkih sila“, sa programa Televizije B92 skinuta je emisija „Utisak nedelje“, koju je bezmalo dve i po decenije osmišljavala, uređivala i vodila Olja Bećković, jedno od najpoznatijih i, dakako, „najproblematičnijih“ ovdašnjih TV lica. Time je, barem prema sudu i mišljenju onih koji se sopstvenog suda i mišljenja ne boje, započeta još jedna, nimalo svetla, poražavajuće-ponižavajuća epoha srpskog novinarstva: epoha u kojoj se otvoreno ukida, zabranjuje, ili u najboljem slučaju prećutkuje sve ono što može zamirisati na „drugačije mišljenje“

Danas, godinu dana kasnije, reč Olje Bećković do javnosti dopire tek jednom mesečno, zahvaljujući intervjuima koje piše za nedeljnik NIN, a Novosađani su je mogli videti i čuti kao moderatorku jednog od panela upriličenih u sklopu književne manifestacije Book Talk, koju oragizuje Izdavačka kuća „Color Press“. Razgovor sa poznatom novinarkom, za portal mojnovisad.com, započinjemo upravo od ove manifestacije:

Kako vam izgleda to što jedan regionalni književni festival organizuje izdavačka kuća koju upravo dobar deo književnika optužuje da je odgovorna i kriva za potpunu devastaciju sistema vrednosti, pa i knjige, između ostalog?

– Čini mi se neumesnim da to komentarišem. Ja sam ovde gost, odazvala sam se na poziv Roberta Čobana da budem moderator jedne tribine. A iskreno rečeno, ja i nemam baš neku predstavu šta sve spada pod Color Press. Ja sam ’96. godine pisala za „Svet“, i sa Robertom sam imala dogovor da je moja poslednja strana, na koricama. Onaj ko hoće da čita mene ne mora da vidi ni naslovnu, ni da otvori da vidi šta ima unutra. Ovaj moj nastup ovde je nešto slično tome. Slušala sam Roberta Čobana u nekoliko navrata, i mislim da je on vrlo svestan toga, jako dobro zna šta je radio, ali njegovo objašnjenje je da je to prosto bio njegov put da ojača kroz to, da bi jednog dana radio nešto civilizovano, kao što radi sada.

Znači, od sutra nema „svetova“, „skandala“ i slične „literature“?

– Polako (smeh).

Da li to što ovakve skupove organizuje privatna izdavačka kuća pokazuje da ne postoji inicijativa, volja, želja, hrabrost, znanje, šta god, na onom javno-institucionalnom nivou, da se knjiga „pogura“ i koliko-toliko vrati na ono mesto koje joj pripada? Postoji li država, makar u tom smislu?

– Država ne postoji ni u tom smislu, kao ni u bilo kom drugom.

Kako vidite knjigu danas, ne kao književnu scenu, ne kao književna imena, već knjigu kao fenomen?

– Čitala sam jednu knjižicu od Umberta Eka, a naslov je „Knjige nam niko neće oduzeti“. Smisao cele te priče je u tome hoće li tehnološki razvoj, kompjuteri i slično, da nas oteraju od knjige i hoće li ljudi prestati da čitaju. Umberto Eko kaže da se to nikada neće desiti, i ja mu verujem.

Da li je današnjem svetu generalno potrebno da mu neko oduzme knjige? Koliko je knjiga danas zapravo, sve češće, neka vrsta mentalne i kvazi-intelektualne dekoracije i fasade, a koliko realna i iskrena potreba?

– Brodski je govorio o tome da je od spaljivanja knjiga gora stvar nečitanje. Mi kada govorimo o spaljivanju knjiga, mislimo da su za to neophodni benzin i upaljač. A knjige se ovde već jako dugo spaljuju na mnogo perfidnije i razvijenije načine.

Nečitanjem.

– Ne samo nečitanjem, nego zagušivanjem tog tržišta knjiga raznim smećem. Vi imate dosta ljudi koji misle da čitaju zato što kupuju to za šta misle da su knjige i te autore za koje misle da su pisci. Onda imate tu užasnu obmanu da se strašno mnogo čita. Nekada su pravi knjižari, koji su bili čuveni i u Beogradu i u Novom Sadu, kada se izdaju one mesečne liste novih knjiga, onda su oni birali i gurali ono što je pravo. Na taj način su podržavali pravu literaturu. Ovi danas ne rade to, pošto pare vrte sve. Znate i sami šta se natrpa u izlog i na glavne štandove u knjižarama. A onda se čude zašto je „Farma“ najgledaniji sadržaj.

Panel na kome ste vi moderator, u okviru Book Talk-a, zove se: „Kada je opravdano zabraniti knjigu?“ Znači li to da je cenzura ponekad neophodna i da ne mora svaka cenzura nužno da bude diktatorska, kao ova sa kojom se uglavnom susrećemo?

– Vidim da gledate u tu sveščicu, da biste se setili kako se zove panel. Isti problem imam i ja, iako sam ovu temu dobila pre mesec dana. Ali ja ne mogu to da zapamtim. Neko je rekao da je čovek ono čega se seća. I verujem da postoji dobar razlog zbog kog ja ne mogu da zapamtim tu kovanicu „kada je opravdano zabraniti knjige“. Zapravo, ne znam šta je namera urednika koji je postavio takvu temu. Ja prosto ne verujem da je ikada opravdano zabraniti neku knjigu. Ali o tome se stalno priča i diskutuje. Na primer, da li može da se štampa „Mein Kampf“ ili ne može, i da li to treba zabraniti. A ono što je zapravo naš zadatak, to je da vi napravite takvu atmosferu i takve vrednosti da je ta knjiga, stajala tu ili ne, sama sobom zabranjena, jer nema ko da to guta.

A na koji način danas napraviti tu atmosferu u kojoj vi ne morate da zabranite treš literaturu, ili nekakve farme i parove, nego da ljudi jednostavno kažu „nećemo to da čitamo, nećemo to da gledamo“?

– E, tu smo mi u problemu. Ja pretpostavljam da je ideja urednika ovog panela ta ideološka priča da li treba da se objavljuju fašističke ili ne znam kakve knjige. Ali meni se ova druga stvar čini mnogo važnijom. Hajde mi da se dogovorimo sa tim ozbiljnim knjižarima da ne može na istom mestu da se prodaje Andrić i neka od onih voditeljki, ili šta znam. To drugo nije knjiga, to stavi u samoposlugu, na kiosk, gde hoćeš, ali u knjižari ne može da stoji.

Kako to objasniti velikim knjižarima i izdavačima koji drže čitavu državu, ili pola regiona, i žive upravo najviše od tog treša? Mislite li da će se odreći profita zarad „masovnog osvešćenja“?

– Oni će verovatno reći „mi prodajemo najraznovrsnije stvari, da bismo ljude doveli u knjižaru, gde će oni da vide ono što je treš, ali i ono što je prava literatura, pa će se odlučiti za pravu literaturu“. To se, naravno, neće desiti, rano je za to. Prema tome, ako je stvarno iskrena naša namera da menjamo to što se zove sistem vrednosti, da vraćamo ljude nekoj pravoj literaturi i pravoj književnosti, onda hajde da se dogovorimo i da probamo to da uradimo. Ako neće knjižari, hajde da vidimo sa bibliotekama, u kojima to smeće od literature jednostavno ne bi smelo da se nađe. I neka se to zove cenzura. Evo, ja se dobrovoljno prijavljujem da budem takav cenzor.

A kako napraviti kriterijume? Ljudi koji masovno proizvode kič i šund često su na prvim stranama kulturnih rubrika i važe za kulturnu elitu.

– Evo, ovde se stalno govori o nekim bolnim reformama i bolnim rezovima. Pa hajde da krenemo od tih rezova i bolnih reformi, pa ćemo da kažemo: „Da, biće malo bolno, ali ćemo vratiti prave vrednosti na scenu.“ Ja zaista ne znam kako ćemo doći do toga ko i šta su prave vrednosti, ali doći ćemo. Koliko god to bilo bolno, ali verujem da se može doći do toga da napravimo jednu komisiju koja će reći „ovo su knjige, a ovo je đubre, i tačka“.

Ok, kad smo već kod cenzure, prošlo je godinu dana otkako je vaša emisija „Utisak nedelje“ skinuta, ugašena, zabranjena, kako god. Kako vam sada izgleda ceo taj cirkus i sve što se oko emisije dešavalo, kada pogledate sa ove distance?

– Iz ovog ugla sam užasno ponosna na to kako sam bila pametna i kako mi je sve bilo jasno. U celoj toj konfuziji, na toj povišenoj temperaturi, moglo je da se desi da nešto nisam dobro prepoznala. Ali ponosna sam što sam SVE dobro prepoznala i što je sve baš onako kako sam mislila da jeste. Dakle, i danas mislim ono što sam mislila i tada, a to je da sam ja sklonjena za primer i da je to upalilo. Sve što je sklonjeno posle toga gotovo da niko nije ni primetio. Znači svi su shvatili da treba da ćute. Nedavno je ugašen Radio B92, i nisam primetila da se iko zbog toga potresao duže od pet minuta. Studio B je prodat ne znam kome za dve banke, opet se niko nije potresao. Dakle, potpuno su uspeli da ubace tu manipulaciju tipa „stiglo tržište i veliki vlasnici, pa, zaboga, donose neke čudne odluke, sa kojima naš politički vrh nema nikakve veze“. I sad kad pogledate kakve nam se stvari dešavaju, kad gledate ovu „pobedu od 5:0“ i sve ovo dalje što nam stiže, vama je potpuno jasno da, ako su u nečemu ozbiljni, onda su ozbiljni u toj strategiji. Dakle, strašno je bilo važno da se uguši svako mesto na kome postoji drugačije, kritičko mišljenje, da bi sad sve ovo moglo da se radi u miru, tišini i veselju.

Koliko se realno, na dugoročnom planu, postiže time što će jedna emisija, ili jedan medij biti ugašeni? Koliko je takvo gušenje uspešno, danas, u takozvanoj eri interneta, blogova, društvenih mreža…?

– Kao što vidite, uspešno je. Nekome kažete „postoje društvene mreže, ima se gde biti slobodan“, a onda po javnim preduzećima zaposlite trupe i desetine hiljada ljudi zaduženih da udaraju pluseve i minuse. I onda isto tako prođeš, kao i u bilo kom mediju. Tako se po društvenim mrežama stvara jedno potpuno lažno javno mnenje, lažna slika. Sad je pitanje koliko je to efikasno da sam sebe zavaravaš. Iz našeg ugla nije, ali iz njihovog očigledno jeste.

Da li to govori o njihovoj moći, ili pre o nemoći, budući da su toliko nesposobni da se izbore sa drugačijim mišljenjem i da im ne preostaje ništa drugo nego da to mišljenje zabrane?

– To su vam te psihološke igre iz osnovne škole. Imate jednog siledžiju koji maltretira sve oko sebe, a mi onda kažemo: „Znaš, to je zato što je on zapravo užasno nesiguran u sebe.“ Ovaj agresivac je zapravo strašno nesiguran, i onda nas on zato sve bije, maltretira, pljuje i gađa. A šta ja imam od toga što je on u suštini nesiguran? Dakle, pričamo o tome. Ako ste vi toliko jaki, što ste onda toliko zapeli da ne date nikome da zine?

A šta je sa medijima, sa tom „slobodnom rečju“, gde je njihova moć, postoji li?

– To je opet ista priča. Oni će vam reći: „Kakvo gušenje medija? Evo, imate Vreme, imate Nedeljnik, imate NIN.“ Vi kažete: „Ok, da, imam to, ali ukupan broj čitalaca sva tri nedeljnika je, ja mislim, hiljadu i po.“ Dakle, suština je u uticaju. Kažu, premijer nema nijednu televiziju, „samo Pink“. Pa šta ćeš više od „samo Pinka“?! A pritom uopšte nije tačno da je samo Pink. Čak i da je tako, bilo bi previše, to je već tragedija. Imaš jednu takvu televiziju, imaš neki tabloid od 25 dinara koji se prodaje u tiražima od stotine hiljada, i to je pet puta uticajnije od svega ostalog. Tako da vi onda možete da imate medij u kom je moguće da čujete ili pročitate i jedno, i drugo, i treće mišljenje, ali to nema nikakvog uticaja, nema snagu.

Zanimljivo je da gomila tih „nemoćnih“ medija uglavnom ima jako veliku moć kada treba zatupiti, zaglupiti, indoktrinirati, manipulisati masama, ali ta moć iščezava kada treba biti kritički nastrojen i zameriti se onima koji tim masama upravljaju…

– Pa, da, mediji uvek imaju snagu, kada rade po direktivi. Baš sam pre neki dan razmišljala o tome kako je sada urednicima i vlasnicima televizija praktično oduzeto pravo da sami prave programsku šemu. Tako da vi sad imate premijera koji gostuje na televiziji kad njemu padne na pamet, održava konferencije koje se uživo prenose… To nijedna televizija ne može da zna da li će njemu ideja o gostovanju ili konferenciji da sine za dva sata, ili za četiri sata. Znači, urednik na televiziji ne može da kaže „tad i tad imamo film“. Ne može, zato što moramo da prenosimo premijera uživo, a onda ćemo uveče još da gledamo i specijal. I ja sam zaista zadivljena time do koje mere se ovladava medijima. Koji, bre, tvoj medij?! Glupost. Zna se čiji su mediji i ko je svima njima urednik.

A koliko su sami mediji zaslužni, odgovorni, krivi za takvu sliku? Čini se da ni medijima baš ne prija da budu slobodni, nezavisni i odgovorni?

– Mislim da je ta operacija zastrašivanja odlično uspela. Ne možete reći da se ljudi plaše bez razloga. Evo, ja sam ostala bez posla pre godinu dana, i deluje da će u budućnosti još dugo ostati tako. U vreme Miloševića, kada ostanete bez posla, vi ste znali da možete da radite na nekom drugom mestu. Sad to drugo mesto ne postoji, jer sve pripada jednom čoveku.

Da li je moguće da je samo strah? Da li je moguće da su svi tolike kukavice? Ili se ta deklarativna, početna „nezavisnost“ i „hrabrost“ ipak lako izbalansiraju određenim benefitima, u tiražima, moći, uticaju, novcu…? Ne tako davno, novinarima su pucali u glavu. Sada to, na sreću, ne rade, iako postoje suptilniji načini da ih se otarase. Razumem da neko nije spreman da slobodu plati životom, ali zar je za sve te „hrabre“ i „nezavisne“ gubitak posla baš toliko strašna cena?

– Ja govorim pre svega o svojim kolegama novinarima, o onima koji uporno ponavljaju tu priču kako ih nikada niko nije zvao, kako im niko nije nametnuo da nešto urade ili prećute. A kada bi dvadeset urednika priznalo „da, pritiskaju me i zovu me svaki dan“, ja sam ubeđena da bi to imalo neku snagu, da bi ovi morali da prestanu sa time. Ali oni vide da niko ne sme da pisne, i u tome je njihova snaga.

Ok, ali nije li to izneveravanje svih ljudskih i profesionalnih principa, i to od strane onih koji se upravo na te principe pozivaju?. Uostalom, vi ste pristali da platite cenu.

– I kako sam prošla? Super! Šta sam ja sad, kao, neka junakinja? Junakinja bez para i posla, divno.

U parama i poslu možemo da nađemo opravdanje za bilo koga i za bilo šta. I najgrđi fašista može da kaže „ubijam da ne ostanem bez posla“.

– Razumem, naravno. I ja bih zaista svoj gest ponovila, makar milion puta počinjala iz početka. Ali ja stvarno nisam spremna da osuđujem one koji nisu u stanju da ovako postupe.

A kako vam izgleda sada ta priča sa ljudima iz B92, sa jednom televizijom koja je bar neko vreme ličila na slobodnu, a koja nije stala iza vas kada vam je emisija ukinuta?

– Ja sam tu bila nezavisna produkcija i nisam bila deo te kuće. Ali, najiskrenije rečeno, mislim da je to stvar koje će se mnogi ljudi iz B92 duboko stideti do kraja života.

Ok. Sa emisijom ste krenuli ’91, u vreme koje se sada etiketira kao „mračno“, kao neki srednji vek moderne Srbije. Evo, sada smo u jednom „svetlom“ i „demokratskom“ razdoblju. Ipak, vaša emisija je preživela pomenuti „mrak“, ali joj je ovo „svetlo“ došlo glave. O čemu nam to govori? Jesmo li se igde pomerili?

– Da, pomerili smo se. Pomerili smo se unazad, bez ikakve dileme. Ovo stvarno ne može da se poredi sa Miloševićevim vremenom. Ovo je daleko gore. U Miloševićevo vreme je postojao „Utisak nedelje“, u Miloševićevo vreme je postojao Studio B, kao nezavisna televizija, u Miloševićevo vreme je postojao Radio B92. Ništa od toga danas ne postoji.

Kako objašnjavate to da je, čak u odnosu na jedno tako „mračno“ vreme, danas sve toliko degradiralo, i na ljudskom, i na egzistencijalnom, i na moralnom, i na maltene svim planovima…

– U to vreme, ja sam imala 25 godina, svi mi koji smo sada ovde, tada smo otprilike imali toliko. Imali smo plate 30 maraka, što je kao danas 30 evra. Onda je došla ta čuvena 2000, mi smo odjednom dobili neke pristojne plate, pa pohitali da uzmemo neke stambene kredite, da uzmemo neka kola na lizinge i bez ikakve svesti upadali u jedno ropstvo. Dakle, tih devedesetih smo imali samo svoju čast i moral, i to je trebalo sačuvati, jer nismo imali ništa drugo da izgubimo. A sad gubimo i stan, i kola, i sve.

Je li to „sve“ dovoljno vredno da se zbog njega izgube ona nekadašnja čast i moral?

– Nažalost, u takvom vremenu živimo. I uglavnom kažemo „ma ko te danas pita za čast i moral?“, jer svi su nekako pristali. Sećate se kada su glumci počeli da snimaju reklame? To je bilo komentarisano i doživljeno kao „skandal“, „poniženje“… Odjednom, hop, svi su počeli da snimaju reklame, i to više nije nikakav blam. Tako je u svim segmentima.

I u medijima, dakako.

– Pa, da. Svi su počeli da prave kompromise, svi imaju stav: „Šta se ja guram, ako već svi rade tako?“

Verujete li da je moguće da postoji nezavistan medij, u celosti, ne na nivou nekolicine pojedinaca?

– Ja nikada nisam mislila da postoje nezavisni mediji. Mislila sam da postoje nezavisni ljudi u određenim medijima, koji zaista rade po sopstvenom osećanju. Ja zaista nikada nisam znala ko finansira gomilu medija, da li je Soroš, ili ovaj, ili onaj… U tom smislu, verovatno da ne postoji nezavistan medij u celini. Onaj ko te plaća, od njega zavisiš, i to je tako. Ali, ako si ti taj čovek koji to radi po svom osećanju i uverenju, onda je to odlično.

Mislite li da postoji mogućnost da u dogledno vreme iznova krenete sa nekom TV emisijom, koja bi bila slična „Utisku nedelje“?

– Prosto mi deluje da to nije moguće. To su više neke romantične ideje. A opet se vrtimo oko para. Na vebu, ili na zemlji, kako god, vi možete jedino da zarađujete od reklama. A reklame su kompletno pod kontrolom države, i ne postoji taj koji sme da dâ reklamu nečemu što nije po volji vlasti. Tu odmah nailazite na zid.

Ne isplatite im se?

– Da. Onog časa kad im se ja pojavim, ja im donosim nevolju, oni znaju da upadaju u jarak. Ok, negde sam znala da će se desiti to da me nijedna televizija ne zove da radim za njih. To mi je od početka bilo jasno, jer su sve televizije njegove i nema mesta za „problematične“. Ali jednostavno ne mogu da poverujem da me, posle skidanja „Utiska nedelje“, niko nije zvao ni za najbanalnije stvari na svetu, da dođem u jutarnji program, da prelistavam štampu, bilo šta. Nekako mi je teško da poverujem da me se baš niko nije setio i da sam baš toliko nezanimljiva. Tako da mi se čini da je sve teška četrdeset osma.

Možda nisu čuli?

– Da, verovatno.

Ok, da privodimo kraju, onako kako ste i vi sami završavali svoje emisije. Elem, koji je vaš utisak, nedelje, godine, decenije, života u Srbiji…?

– Ne znam, zaista ne mogu da kažem nikakvu originalnu rečenicu. Stvarno mislim da je ovo nešto grozno, grozno i užasno beznadežno. I zaista ni u čemu ne vidim onu svežu metaforu o svetlu na kraju tunela. Ja to svetlo ne vidim. Nigde.

Kako vidite moguće razrešenje svega ovoga?

– Vidim samo gomilu depresivnih zombija. Nekad smo u novinama čitali koliko se troši bensendina i sličnih stvari. Odavno nisam čula te podatke, a mislim da su prevazišli svaku meru. Mislim da ćemo tako, kao premlaćeni zombiji, da idemo slepo, da sležemo ramenima i da govorimo: „Šta ja tu mogu?“ Potpuno anemični, pošto su nam svu krv popili.