Ona je novinarka iz Novog Sada, bije se za pare i to voli

Prošla je ponoć pre dvadeset minuta. Dobro možda 15, jer moj zidni sat koji sam ponela u džudo salu obližnje policijske stanice na trening uvek žuri, jer sve završavam „u pucanj“. Ali završavam. Kao i ovaj dan, tek nakon što sam odradila trening koji je trebalo da počnem u osam uveče. Ali nisam, zbog ubistva koje se dogodilo baš kada sam kretala na trening

Imam 34 godine, novinarka sam, profesionalna bokserka, ćerka, sestra, tetka, prijatelj, cimerka i drug na drumu.. Moj dan se nikada ne završava i koliko to ponekad prezirem, toliko znam da ne bih bez toga mogla. Kolega mi je pre neki dan, dok se satima „čekićalo“ u dvorištu jedne stranke čekajući izjave političara koji „pregovaraju“, rekao da je sjajna strana dopisničkog posla to što nam je svaki dan drugačiji i neizvesniji. A loša strana – pa isto to.

Kupim rukavice, bandažere, vijaču i zidni sat koji savršeno uočljivo meri runde kada treniram sama, i izlazim iz sale u kojoj mi policajci dozvoljavaju da treniram, kasno uveče, kada nema nikog. Pre osam godina, ova zgrada policije mi se činila kao neosvojiva trvrđava novinarskih izvora, a večeras je sala za trening i mesto na kojem mi rade dobri prijatelji, budući kum – ako se ikada budem udavala, vredni kao i potpuno bezvredni ljudi. I sve sam ih upoznala kroz posao.

Pre osam godina, sasvim slučajno, bez iskustva, počela sam da radim na tada regionalnoj televiziji kao novinar crne hronike. Na razgovor za posao sam došla sa treninga. Da, sa torbom za trening, kikicama i entuzijazmom. Ništa nisam znala, osim da sam rešena da naučim. I brzo jesam, tako kažu. Nije mi bilo teško da svaki vikend od 22 sata do jutra dežuram sa interventnom jedinicom, da upoznajem te ljude, da im ne dajem povoda da me gledaju kao ženu, već da me prihvate kao nekog svog, a ne kao novinarskog uljeza.

Nije mi bilo teško ni kada mesecima nismo primali platu, kao ni kada me je dugogodišnji momak ostavio zbog toga što, kako je rekao, samo ja ne vidim da sam odavno već u braku sa poslom a da se svaki slobodan momenat kurvam sa sportom. Nije mi teško ni danas, nakon još par godina na gradskoj televiziji i sada u koži „prokletog dopisnika“ . Da, „prokletog dopisnika“ tako se predstavljam, jer to je mnogo više od novinara. Uzima te asolutno celog, 24 sata, sedam dana u nedelji. Tu nema mnogo planova, ni danas za danas, a kamoli za neki drugi dan, jer dopisnici ustaju pre svojih urednika i ležu posle njih. Jer ti prefks nečeg „nacionalnog“ daje prednost da informacije ( uglavnom najcrnje, jer to diže šer i prodaje novine ) stižu do tebe. I ti na njih ni posle 15 sati rada, ne postaješ imun.

Presvlačim se u tipično muškoj, da ne kažem pandurskoj svlačionici, tik uz vrata, jer nemaju ključ pa da ako neko bane, ne budem nepristojna u sred stanice. Policajce na ulazu uvek lepo pozdravim, jer se ne iznenade kad me vide i posle jedan noću, kada leti ne mogu da zaspim, pa dođem da odradim koju rundu na džaku. Stariji čovek dragog lica (za sve ove godine, nijednom nisam zapamtila ime ) ostaje za kompjuterom da čuva noć od budnih, poželi mi sreću i kaže, donesi nam čokolade u ponedeljak.

Izlazim na vazduh, udahnem duboko i krećem u stan. Stvari sam spakovala, knjigu za put spremila i još samo da se istuširam i krećem za Švajcarsku da radim meč za titulu. Neku… Menadžer je ugovorio, a meni je bilo samo bitno u koliko rundi i na koliko para je ugovor. Da znam da se spremim i izračunam šta ću sve moći da kupim bratancu koji na dan kada boksujem slavi prvi rođendan. A to čak nije ni prva velika porodična stvar koju propuštam i više mi ni ne zameraju. Samo će svi ćutati o tome dok se meč ne završi i dok se ne javim da sam dobro, e tada će majci koja živi u Americi reći šta sam uradila.

Nije odgledala nijedan moj meč dok sam bila reprezentativac u savate boksu, niti će ijedan bokserski. Nije znala ni da sam pre dve godine srebro na evropskom prvenstvu osvojila nakon pet mečeva sa i po deset kila težim devojkama, za manje od 48 sati. A nisam bila toliko lakša jer sam trenirala više nego inače, već prosto zato što tog leta nije bilo para za više od jednog pristojnog obroka dnevno.

Niko to nije znao. I nikada više batina nisam dobila, ni sa više modrica se vratila, ali sa srebrom koje meni i danas u sobi sija kao zlato. Ali, država je baš posle toga rešila da ukine i te malene stipendije koje je savate boks do 2013. godine dobijao, a ja više nisam imala od čega da finansiram svoju strast. I posle par godina koliko mi se već nudi, rešila sam da prihvatim prvi profesionalni bokserski meč, za pare.

Nije tajna da se novinarski posao živi od ljubavi. Ali zato što se voli, zato se od njega i ne odustaje, pa Bogu hvala, redovnu platu novinara svakih par meseci moram dopuniti novcem od mečeva, čisto da se plate računi.

Bože, koliko su Alpi lepi. Dok se vozimo ka gradu u kom nas očekuju na merenju, bodrim sebe sjajnom prirodom i pogledima koji mi umiruju na momente nekontrolisane misli, koje, kao i pred svaki meč, strahuju za moje lice, telo, pa u krajnjem slučaju, i život. Jer što sam starija, istina, koliko god sve više uživam u borbama, sve više se nameću i misli o povredama. Nisam tako razmišljala kada sam bila mlađa.

Znate, kada se penjete na ring, ako i jedne sekunde pustite i jednu mogućnost ideje o porazu ili povredi da se popne sa vama, taj meč je unapred izgubljen.

Oduvek sam želela da boksujem u suknjici i sada je imam na sebi. Ima je i moja protivnica koja stoji na spram mene na sredini ringa dok nam sudija na lošem engleskom objašnjava pravila. E sada, nisam fan mrkih pogleda i slične psihologije među borcima, jer mi je, ni sama više ne znam kako, od malena osmeh zavaren na licu, ali do tada nasmejana žena naspram mene, smrtno je ozbiljna. I ona se plaši.

Ali proći će to već nakon razmene prvih udaraca. Do tada ne čujete ništa sem tupog zvuka u glavi. A kada prvi gong krene, navala adrenalina najpre vas potera da sačuvate glavu, a kada procenite snagu protivnika, um se razbistrava i krenete da kreirate igru, kao i svaku drugu. I ništa ne boli dok taj adrenalin ne utihne.

Nije više ni tajna da se profi bokserski mečevi širom sveta nameštaju (znate onaj treći deo Rokija kada on sazna da mu je Miki birao borce da što duže sačuva titulu – pa tako nekako ).

Mojih prvih deset rundi u životu. Htela sam da odustanem, priznajem već nakon treće, ali trener u uglu me je vodio kroz svaku sledeću.

Ugovor se svakako pre meča potpisuje na dogovoreni iznos koji ugovaraju menadžeri, pa se novac isplaćuje bez obzira na ishod meča. Znajući tu činjenicu, moje novinarske kolege uvek kažu, pa ti padni u prvoj rundi i boleće te… Ali prijatelji koji me znaju, takođe znaju da prezirem kada se nekome nešto poklanja i da ću se, bez obzira na to da li sam za meč spremna ili ne, pobiti, samo da sve dogovoreno i zaradim.

I tako je i bilo. Prvi put sam u šestoj rundi ( u savate boksu gde sam bila reprezentativac se rade 3 i 4 runde ) i govorili su mi da borcima sa godinama leže duži mečevi jer će mi trebati više vremena da se zagrejem i „probudim“. Posle šeste runde, prosto nisam mogla da dočekam svaku sledeću, bez obzira što je sve više bolela. Istina je da se, kada pređete u profi vode, materijalna strana izjednačava sa sportskom ( pa i preovlađuje ponekad, u zavisnosti od toga koliko se jako borite/teško/pošteno zarađujete za život u Srbiji ), ali od šešte runde zaboravljate i na račune koje dugujete i na zakasnele rođendanske poklone koje ćete od tog novca kupiti i na šminku koja će vam posle biti potrebna i samo želite da vam svaki sledeći udarac „prođe“.

I kada odzvoni deseta, znate da je poslednja, nabacite osmeh i date sve što ste sa sobom poneli među te konopce. Ako to uspete, ne bude vam slomljeno srce ako vam na kraju i ne podignu ruku jer znate pred sobom da ste ispucali sve što ste imali, da su vam pluća gorela do poslednje sekunde i da ste sebi pobednik. A i zaradili ste svaki od 1,000 evra, nije vam poklonjeno.

Zaradila sam ja doduše i napuklo rebro i masnicu ispod oka, ali da je to „normalno“ posle 10 rundi, malo ko je mogao da razume.

E sada, u putu iz Švajcarske sam zakazala feniranje, kupila novi korektor, tečni i kameni puder, stigla kući, popila kafu i otišla na zakazano snimanje u Maticu Srpsku. Modrica se ipak malo videla, pa su sagovornici – već sam naučila da prepoznajem poglede – skretali pogled sa mog oka, kao da sam žrtva nasilja i neumesno je komentarisati. Ali moji snimatelji to takođe vide i brzo uleću, objašnjavajući čime se još bavim.

Zbog takvog PR-a se i neću nikada udati.

I tako se svakodnevica nastavlja. Svašta stane u 48 sati, ili se dan prosto nikada ne završava.

Ja ne mislim da sam izvanredan, najbolji novinar koji postoji. Nisam ambiciozna da „gazim“ da bi se o mojim delima pričalo, ali i dalje zaljubljeno volim da ispričam nečiju priču.. Moj prvi urednik kod kog sam na razgovor za posao došla sa treninga, rekao mi je da se opredelim da li će za moje ime da se vezuje posao ili sport. Odmah sam rekla da je boks moj sport od 12. godine i da ću obe stvari rizično da zadržim, pa šta bude.

I guglajte me – ja sam novinarka u ringu i mnogo godina kasnije. Jer jebi ga, da se prodam politici nemam želudac – to se uči od malih nogu – da pišem naručene tekstove – vešto eskiviram, kafu sa sobom zbog nepredvidivog radnog vremena ni sebi odavno ne obećavam, a kamoli da se na još jedan posao obavežem.

Surovo zvuči znam ali, bijem se za pare, jer mi to najpoštenije plaća šminku i račune.

 Foto: Vice