Opelo za Sport

Najstariji srpski sportski list “Sport” prodat je za 81 hiljadu evra Saši Mirkoviću, estradnom menadžeru iz Zaječara, poslaniku i istaknutom članu Srpske napredne stranke. Na prvi pogled sasvim prirodno u državi kojom suvereno vladaju naprednjaci. Ali, “Sport” se nalazi u sastavu Kompanije Novosti koja je veoma visoko kotirana među onih 24 spornih privatizacija koje je EU tražila da budu rešene. I Vučić je to, na početku svog premijerskog mandata i obećao. Od obećanja do realizacije prošlo je puno vremena, ali rezultati su izostali

Osim saznanja da su istražne radnje u toku, drugih informacija nema. Premijer je prestao da govori o tome. Kao nekad odličan student prava, kako to često voli da ističe, sigurno zna koliko je (ne)zakonito da imovina koja je sporna, koja je još pod istragom, bude predmet bilo kakve trgovine. Pritom da li se imovina u procesu tek započete nove privatizacije medija može na ovaj način rasparčavati? U slučaju Novosti izgleda da može. Jedno bezakonje, uvek rađa drugo.

Da ne govorimo o onoj moralnoj strani, kako je vladajuća stranka unapred odredila prodavca “Sporta” (čuveni dvojac Dmitrović i Babović) i kupca svog člana (jedini se javio), još čuvenijeg Sašu Mirkovića iz Zaječara. Postavlja se pitanje koliko od prodate sume (81 hiljada evra) ide vlasniku 67 odsto “Novosti” Milanu Beku, a koliko državi. I imaju li Novosti nešto od toga ili će sav novac bez obzira kome da se uplati, ostati na raspolaganju vladajućoj stranci.

S obzirom na okolnosti ništa ne bi trebalo isključiti. Pa ni to šta se krije iza jedne ovakve transakcije. Javnost je pre svega dužna da zna po kojim kriterijumima Saša Mirković polako, sprat po sprat, preuzima kontrolu nad kvadratima u nekadašnjoj zgradi Borbe. I da li je ova volšebna kupovina lista “Sport” samo ulaznica za mnogo krupnije zahvate pod patronatom naprednjaka? Njihova oprobana taktika opustoši, pa otmi, ionako daje sve više rezultata.

Ali, kako to praktično izgleda, najbolje svedoči način preuzimanja i kako su zaposleni u “Sportu” upoznali svog novog gazdu. Došao je u društvu Radomira Ratka Dmitrovića direktora Kompanije Novosti i predstavio se kao Tomica Žugić, izvršni direktor u firmi Saše Mirkovića. Bio je odeven tako prikladno, da oni nesrećnici iz Sirije koji leže u parku ispred Ekonomskog fakulteta u Beogradu, u odnosu na njega deluju kao modne ikone. Kakva kupovina takav i dres kod. Tako se ni na pijacu više ne ide, ali pazarenje medija po Srbiji, nažalost, sve više podseća na pripremu zimnice. Posebno što su najavljeni izbori, pa vladajuća stranka na vreme i po svaku cenu, želi da se snabde potrebnim medijskim artiklima. Ne zna se samo da li će “Sport” odmah završiti u naprednjačkom ajvaru, ljutenici ili turšiji.

To nije stigao da objasni ni Ratko Dmitrović, jer je mnogo žurio. Otišao brže nego što je došao. Plamenjača ubi paradajz, a bašte su za “Novosti”, od kako je on na njihovom čelu, mnogo važnije od najstarijeg srpskog sportskog lista. Pomenuti Žugić, takođe, nije znao konkretno da kaže šta im je plan i program, i uostalom, zbog čega su uopšte kupili “Sport”. Šta će čovek kad ima mnogo veću muku. On se predstavlja kao kum Ace Lukasa, a javnost Srbije danima već ne može da spava zbog njegovog razvoda. I da čorba bude gušća, kum Žugić javno optužuje kuma Lukasa da ga je prevario za 60 hiljada evra (još malo pa cena “Sporta”), a Lukas njega kako je, inače sklon upotrebi droga, pa ga ne čudi što tako nešto izjavljuje. Sve deluje onako kumovski i pre svega srpski. I što je zaposlenima u “Sportu” najvažnije – sportski.

Predstavljanju novih vlasnika nedostajala je samo još Marija Šerifović sa svojom Molitvom. Jer, molitva će, iako je sve ličilo na opelo, biti neophodna svim zaposlenima u “Sportu” koji budu prinuđeni da postanu deo novog estradnog tima. A posebno onima koji će po automatizmu zbog nepristajanja da učestvuju u nepristojnim i samo za naprednjake legalnim kombinacijama, biti proglašeni tehnološkim viškom.

Ako već u našem zakonodavstvu ne postoji kazna za genocid (za dve godine više od 50 hiljada) koji su nad tiražom „Novosti“ izvršili Dmitrović i Babović, onda će bar neka buduća istraga da se pozabavi njihovom ulogom u prodaji „Sporta“. Tome pridodajte i imena Tanje Vidojević, Gorana Nikolića, Srđana Muškatirovića, Tamare Stojčević i naravno Saše Mirkovića. Nikako se ne sme zaboraviti ni to, da je sve to izvedeno dok je jedan drugi Saša Mirković bio u ime vlasti zadužen za informisanje i medije u Srbiji.

Kad Srbija jednom postane koliko toliko pravna država sve će to ponovo doći na red. Mala i nedovoljna uteha za zaposlene u „Sportu“, ali bolje ikad, nego nikad. Valjda će tada, nekome, zaštitnica državnog kapitala u Novostima, Tamara Stojčević, objasniti kako je za samo tri nedelje, izmedju dve skupštine akcionara, promenila mišljenje. Od toga da se „Sport“ ne može prodavati, do toga da, ipak, može.

Kad već oko ovakve prodaje „Sporta“ ćute istražni organi, kad se ne oglašavaju ministarstvo za informisanje i Parlament, kad mediji uporno „preskaču“ tu činjenicu, postavlja se pitanje zašto ćute sportisti. Oni istinski, pravi, ponikli u sportu i na „Sportu“. Čega se oni to plaše. Zar ih ne iritira ovakva sudbina „Sporta“?

U svakom slučaju, prodajom najstarijeg srpskog sportskog lista naprednjaku Saši Mirkoviću otvoreno je novo poglavlje u sumnjivim privatizacijama medija. Poglavlja su, inače, postala čarobna reč u Srbiji i ključ koji otvara skoro sva vrata. Zato kolege iz „Večernjih novosti“, umesto što pijete za pokoj duši „Sporta“ i pogrešno verujete da je „oluja“ prošla, pripremite se. Posle „Sporta“ sad ste vi na redu. Aktere dobro znate, a vi i dalje nastavite da gromoglasno ćutite. Ako budete dovoljno tihi i poslušni, možda zaslužite da vam se umesto protokolom predviđenog opela, Dmitrović na kraju obrati rečima svog sunarodnika Mesića: ja sam svoj zadatak obavio, Novosti više nema!