Ostavite Vučića na miru

Zli mediji finansirani od spolja okomili su se na jadnog premijera male zemlje Srbije i još jadnijeg ministra policije. Strašno je ovo što im rade…

Na konferenciji za novinare u utorak, 14. juna, mandatar nove i tehnički premijer stare vlade Aleksandar Vučić zasuo je novinare brdom odgovora na pitanja koja mu uopšte nisu bila postavljena. Dozvolio je sebi još jednom da kaže kako mu niko ne može uskratiti pravo da odgovara na optužbe medija. Malo pre toga, na Tviteru, ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović okomio se na Televiziju N1 i Nezavisno udruženje novinara, uz opasku da mu slobodu govora ne može uskratiti niko. Nekoliko dana kasnije najavio je da će tužiti nedeljnik NIN zbog teksta i naslovne strane na kojoj je njegova slika i potpis: „Nebojša Stefanović, glavni fantom iz Savamale“.

U Srbiji nema pritiska na medije, aman ljudi, pobogu i zaboga. To što vidite na Vučićevim konferencijama za novinare i Stefanovićevom Tviteru, to se samo, ova dva sirota čoveka brane od daleko moćnije sile koja ih je spopala. Ako je tako, onda tehnički premijer i tehnički ministar policije treba da počnu da se brane od medijskih optužbi, ali stvarno.

Ono što Vučić naziva svojim pravom da se brani od optužbi, zapravo je eufemizam za iživljavanje nad medijima. On se, naime, nikad ne brani od konkretne optužbe, nego napada medij iz kog dolazi pitanje. „Pitate me za Savamalu, a nikad ništa niste pitali one koji su rušili ispod Plavog mosta“; „Pitate me za fantomke u Hercegovačkoj, a nikad niste pitali ko su fantomi koji su upali na Miloševićev posed“; „Šta biste mi vi i vaš medij radili da sam… (dopisati po izboru)“. U moru premijerovih šablonskih reakcija na novinarska pitanja, ova komentatorka najviše voli kad premijer oslovi novinara po imenu pa kaže: „Ja ZNAM gde sam sam bio u to vreme i šta sam radio, a znate li VI gde ste bili i šta ste pisali?“

Pred ovakvim mehanizmom manipulacije svako zaveže i zaćuti. Ne zna, naime, ni Vučić šta je radio, ali tvrdi da zna. Onaj s druge strane, kao i većina normalnog sveta, ne može baš tačno da se seti pa, naravno, zaćuti i misli mu odlutaju u pokušaju da se priseti gde je bio i šta je radio jednog dana ili meseca pre dvadeset i kusur godina. Takvu bi situaciju bilo lako razrešiti kontrapitanjem – dobro, gospodine Vučiću, hajde recite gde ste bili i šta ste radili? Ali, nije lako snaći se pred uključenim kamerama, a osim toga: pristojan svet, za razliku od Vučića, na pitanje ne odgovara pitanjem.

Vučićev najbliži saradnik Stefanović živi u zabludi da je sloboda govora to kad se on s pozicije ministra policije ostrvi na novinare i medije. E pa nije. Čim neko dođe na poziciju koja sa sobom nosi moć, više nam prava nisu jednaka. Onaj ko drži sve poluge vlasti u svojim rukama nikako nije nemoćni siroma’ koji se samo verbalno brani od optužbi. Najvažnije: ovi se čak i ne brane, nego iznose optužbe na račun medija. Stefanović se iživljava na N1 optužujući ih kako žele da Vučić završi kao Gadafi. Vučić optužuje novinare za političku ostrašćenost. Stefanović preti NIN-u tužbom zbog sumnje koju je ovaj nedeljnik izneo, a koja je sasvim osnovana, što zna celokupna javnost, a zna i Stefanović.

To nije sloboda govora, nego otvoreni pritisak moćnika na javnost i medije. Ko nastupa sa pozicije moći, a tvrdi da su mu neka prava ugrožena, taj jednostavno – lupeta. Otuda je spin o medijima koji su „kontrolisani spolja“ neophodan da bi priča bila zaokružena: vrh vlasti u Srbiji mora da stvori sliku kako ih napada neko još moćniji, da bi mogli da kmeče kako su jadni, mali, nemoćni i „pogledajte šta nam rade“.