Osuđeni na Si-En-En

Uzbuđen, i ljudski i profersionalno, pun strepnji, krenuo sam da na kablovskoj „listam” kanale, sve redom…Muk, ništa, nigde specijalne emisije

Taman se u petak veče završio fudbalski prijateljski meč između Češke i Srbije, a razočaran razultatom jer su našim “orlovima” opet i opet potkresali krila, ostao sam sportski tužan da dalje piljim u javni servis RTS. Mirno veče na kraju radne nedelje, pokvareno lošim fudbalskim izdanjem naših, beše samo uvod u katastrofu… Počele su prvo telefonom da stižu vesti o bombama na istom takvom prijateljskom fudbalskom meču u Parizu između Francuske i Nemačke. Na internetu iz minuta u minut sve strašnije vesti o pokolju u gradu svetlosti. Uzbuđen, i ljudski i profersionalno, pun strepnji, krenuo sam da na kablovskoj „listam” kanale, sve redom…Muk, ništa, nigde specijalne emisije. Pred ponoć na RTS-u je krenuo kairon sa nekoliko podataka o ataku na Pariz.  Tekao je film “Mamula” koji sam već gledao. Na tv-kanalima sa nacionalnom frekvencijom, poput Pinka, TV Hepi i Prve, rijaliti programi sa kikotom, psovkama i pevušenjem.. Ni u naznaci nigde i ništa o tragediji. Na B92 se ispovedaju Velikom bratu, na Studiju B teče noćni program o modi i vremenu, uz opusteno ćaskanje, na TV Vojvodini reprizni putopis. Jedino TV N1 prenosi CNN sa lica mesta uz simultani prevod. Ništa bolja slika ni u regionu. Elektronski mediji koji su po svom ustrojstvu najbrži, nisu ni trčali tu trku.  Pitam se šta je bilo sa kapacitetom naših tv stanica da prekinu redovni program, dovedu poznavaoce i analitičare, bivše ambasadore u Francuskoj, stručnjake, ljude koji poznaju taj grad ali i pozadinu napada, da gledaocima koji strepe ponude činjenice koje će im pomoći da shvate šta se dešava I zašto. Ništa… Niko nema dopisnika da se oglasi, ni Tanjug, ni RTS. Provincijalizacija naših medija je očigledna.

Noćni urednik našeg lista uspeva “na mišiće” da sklopi priču za čitaoce ujutru. Ni “Politika” nema dopisnika iz Francuske, a honorarna dopisnica je davno digla ruke od nas jer nismo imali načina da je makar simbolično platimo.Kad sam počeo da radim u Politici, bilo je 5 stranih dopisnika. Znam da ni zemlja nije bila kakva je nekad bila, znam da je kriza, tranzicija, recesija…Ali takođe vidim da sada imamo onakvo novinarstvo kakvo smo platili. Jesmo li jedino to zaista i zaslužili? Da se oslonimo na Si-En-En verziju stvarnosti?