Patriotsko novinarstvo, opasna iluzija

Novinarska profesija puna je izazova s kojima se novinari suočavaju nekada hrabro, nekada mizerno. Naša misija je da obezbedimo informacije koje javnost očekuje – i po cenu da tokom tog procesa budemo nazvani „nepatriotama”

litičari često, a ovde gotovo redovno, smatraju da se sloboda medija sastoji u pravu da kažemo – ono što oni žele da čuju. Kako su uvereni da lojalnost naciji podrazumeva lojalnost lideru, veruju da razotkrivanje njihovih grešaka, naglasak je na njihovih, stvara probleme zemlji – pa je zato „nepatriotsko”.

Može li novinarstvo uopšte da se posmatra kao patriotsko ili nepatriotsko?

Slavni američki senator Vilijam Fulbrajt jednom je napisao: „Kritikovati sopstvenu zemlju predstavlja uslugu i kompliment. Usluga je jer zemlja može da pokuša da bude bolja nego što jeste. Kritika je, ukratko, više od prava. Ona je patriotski čin – viši oblik patriotizma.”

Koliko često su novinari spremni da slede ovo poučno razmišljanje?

U raspodeli društvenih poslova mediji imaju obavezu, i pravo, da informacije istinito i dosledno prosleđuju javnosti. Mi smo transmisija koja treba da obezbedi zdrav i neprekidan dijalog između sveta politike i javnosti. Ako ga nema, ako se ućutka javna reč, ako se svede na pretnje ili kupovine sa vrha i ćutanje odozdo, novinarstvo se pretvara u farsu.

Da li nam je potrebno „patriotsko novinarstvo”? – vraćam se na osnovno pitanje. Moj odgovor je: Ne. Nekritički pristup političkim, ekonomskim, socijalnim, kulturnim ili sportskim zbivanjima nije patriotizam već upravo suprotno – njegov surogat. Na novinarima nije da se bave time da li će vesti nekome donositi profit ili štetu. Svako ima svoje interese a mediji nisu tu da bi sve zadovoljili.

Ako takvog odnosa nema, novinari se pretvaraju u poltrone i plaćenike koji svojim izveštavanjem navode javnost da misli ono što neko drugi – najčešće političari – žele da mislimo. Ima tu i ona stara izreka koja kaže da novinari nisu krivi za ono što su objavili, već za ono što nisu objavili.

Umesto rigorozne posvećenosti istini i neke ljudske doze simpatija za „domaći tim”, novinarstvo postaje čista propaganda. Kada novinari prihvate da izveštavaju na „daljinski”, žurnalizam se pretvara u farsu.

Pristankom na „patriotsko novinarstvo” mediji gube poverenje javnosti, a bez takvih medija koji bi informisali o politici i vlast gubi kredibilitet. Prosto je neverovatno kako političari na vlasti ne uspevaju da se otrgnu od potrebe za kontrolom medija koja se, po pravilu, kao bumerang vraća i naručiocima radova.

Povratak „izdajnika” u ovdašnji politički rečnik mora da upozorava na vremena kada je „patriotizam” posedovao otrovnu i opasnu dimenziju koja je omogućavala manipulaciju ljudima – i javnom rečju.

Imali bismo dosta toga da naučimo iz iskustva „Njujork tajmsa” tokom vijetnamskog rata pre više od pola veka. Redakcija je u Vijetnam uputila Dejvida Halberstema koji se maksimalno trudio da oseti bilo lokalnog stanovništva. Njegovi tekstovi nisu se dopadali predsedniku Džonu Kenediju koji je od izdavača „Tajmsa” Artura Sulcbergera tražio da izveštača povuče. Sulcberger je odbio. Nije hteo da prihvati da se administracija meša u uređivačku politiku.

Halberstem je 1964. dobio Pulicerovu nagradu. Da li je bio „nepatriota”, ili je samo bio među prvima koji su upozoravali na promašenu američku politiku?

Imao sam tokom karijere slična iskustva. General Ratko Mladić lično me je pozvao telefonom i, psujući, zapretio da se više ne pojavljujem u Bosni. Smatrao ja da su moji tekstovi „nepatriotski”. Kada sam 2006. objavio da Srbija treba da prihvati realnosti i prizna Kosovo, hteli su da me razapnu. Pljuvali su me na ulicama.

Lojalnost naciji, po takvom tumačenju, podrazumeva neprijateljstvo prema drugim nacijama. Zato ne smemo da zaboravimo vremena mitova o „nebeskoj Srbiji” u kojima se od „patriote” očekivalo da bespogovorno promoviše sopstvenu zemlju čak i kada su je političari vođeni bolesnim ambicijama gurali u konflikte nacionalizma i etničkog ili verskog šovinizma.

Svi mi imamo pravo i da grešimo. Poenta je u tome da imamo pravo na slobodnu reč. Neka događaji prosuđuju. Danas general Mladić odgovora za najteže zločine protiv čovečnosti, a isti oni koji su me povodom Kosova nazivali „izdajnikom” pregovaraju sa vlastima u Prištini.

Tražiti od novinara da izdaju sopstvenu profesionalnu etiku posredna je potvrda nedostatka poverenja vlasti u sopstvenu sposobnost da osvoji „srca i duše” svojih građana. Kada bi vlast bila uverena da to može, ne bi se previše brinula zbog medija.

Naravno da patriotizam u moralnom okviru ima pozitivnu ulogu jer ljudima pruža osećaj pripadnosti i identiteta, ali bez moralnih „čekpointa” preti mu da ga vladajuće elite zloupotrebe kako bi ućutkale kritičku reč.

Zazirem od poziva na socijalnu koheziju u „teškim reformskim vremenima”. Ne zato što mislim da nam zajedništvo nije potrebno, naprotiv, već zato što me iskustvo uči da budem obazriv. Koncept koji zvuči pozitivno u praksi lako može da postane opasan zbog mogućnosti manipulacije preplašenog naroda koji se zbija oko vođe ili jedne partije.

Suviše je ovde mnogo političara koji žele da budu isključivi arbitri, koji očekuju da njihova razmišljanja i lični stavovi po automatizmu dobiju nacionalnu vrednost, čak i onda kada su suprotne slobodi govora. Kada se to ne dogodi, monopolisti istine besne i ljute se. Ljude suprotnih stavova doživljavaju kao „nepatriote”, kao neprijatelje koje je najbolje ućutkati.

Novinarska profesija puna je izazova s kojima se novinari suočavaju nekada hrabro, nekada mizerno. Naša misija je da obezbedimo informacije koje javnost očekuje – i po cenu da tokom tog procesa budemo nazvani „nepatriotama”. Zato duboko verujem da sloboda podrazumeva pravo da se od države sponzorisani i od političara tumačeni „patriotizam” nazove destruktivnim.

Neka zvuči kao pohabana fraza, ali moram da ponovim da je sloboda medija, tog svojevrsnog psa čuvara društva, imperativ demokratije. Političari to javno neće demantovati, ali iskustva sa ovom i prethodnim vlastima navode me na zaključak da po kuloarima moći sve čine da tako ne bude.

 Foto: krajina.ba