Petričić, umjetnik koji ‘mrzi’ karikaturama

Karikaturista ne smije biti dobar i poslušan, on treba raditi svoj posao, kao što Vučić radi ono što misli da treba

Otkazivanje saradnje u Politici Dušanu Petričiću, svetski poznatom i priznatom karikaturisti, bila je ovih dana u srpskoj javnosti zvečeća, a kad se dublje razmisli, i očekivana vest. Na njenu verovatnost se moglo pomisliti još pre koju godinu. Upravo onda kada je ovaj, jedan od doajena srpske karikature, među prvima postao intervjuant Olje Bećković u NIN-u, ubrzo pošto je ona ostala bez svoje kultne emisije „Utisak nedelje“.

Tadašnje oštre reči protiv vlasti i njenog nosioca, protiv koga često oštri i pero, mogle su biti doživljene kao prst u oko inspiratoru Bećkovićkinog ugovornog proterivanja sa B92 i „hvatanje reda“ za sledeća otkazivanja. Ovoga puta, šokantnost čina kad je i on došao na taj red, razumljivo, skoncentrisala je pažnju na probleme cenzure, autocenzure i slobode štampe.

Stoga je malo ko od onih što su javno reagovali podsetio da je reč o samo još jednoj kontoverzi iz serije onih koje se poslednjih meseci i godina nižu oko „najstarijeg lista na Balkanu“, kako Politici, a i sebi, vole da tepaju njeni ljubimci i zaljubljenici, pa i onda kada je ona davala ozbiljan povod za stid.

A ekspres izdato saopštenje vršioca dužnosti glavnog i odgovornog urednika lista Žarka Rakića, kojim je on „vratio Petričića na posao“, ne pitavši ga da li on to hoće posle svega, možda ponajbolje objašnjava uzročnoposledični kontekst u kome su ovakvi skandali ne samo mogući, već, step by step, ostaju pravilo.

‘Nije dobar i poslušan’

Novinarima koji ovako „zabrazde“ u „kako i zašto“ uvek se savetuje da pojasne „ko, šta i kad“, a oni zaljubljeni u dotle rečeno obično kažu – a i mi ćemo na ovom mestu – vratimo se na početak i krenimo redom.

Istekom septembra, Petričiću, koji poslednjih godina u svakom nedeljnom broju na naslovnoj straniPolitike ima svoju aktuelnu karikaturu, javio se telefonom pomenuti VD glodura i saopštio mu da od oktobra više ne treba da crta za ovaj list. Senzacija je bila ravna renomeu Petričića, tako da su beogradski mediji nosioci baklji novinarskih sloboda vrlo brzo potragali za njenim razlozima. Kod samog Petričića, ali videćemo i tamo gde se „sve o tome zna“, a da to, naravno, nije Ministarstvo kulture i informisanja.

Petričić je svima za koje je govorio rekao da razlog vidi u tome što „nije bio dobar i poslušan“. Objasnio je i da se sa Rakićem sreo na inicijativu jednog „trećeg“ urednika, kad je ovaj, posle Ljiljane Smajlović, došao na poziciju VD glavnog i odgovornog urednika.

„Rakić je pokazao želju da nastavimo saradnju, ali je želeo da ređe objavljujem [premijera Srbije] Aleksandra Vučića u karikaturama. Rekao sam da to ne mogu, jer jednom nedeljno radim, a sadržaj karikatura nameće situacija, kao i da se trudim da radim na spoljnoj politici i kulturi“, objasnio je Petričić.

A za list Danas, recimo, je prokomentarisao: „Karikaturista ne sme da bude dobar i poslušan – on treba da radi svoj posao, kao što premijer Vučić i kamarila rade ono što misle da treba da rade. Stalno govorim da je šteta koju ovakav predsednik Vlade može da nanese svom narodu neuporediva sa nečim što može da učini jedan karikaturista. Politika je u prvu nedelju, bez reči objašnjenja, objavila karikaturu drugog autora, čime je pokazala koliko ceni i svoje čitaoce.“

Milujuća i šamarajuća ruka

Ključni momenat, međutim, u ovoj „karikaturalnoj aferi“, zahvaljujući onjlajn medijima, dolazi gotovo istog trenutka. Sajt Insajder, pod palicom nepomirljive Brankice Stanković, traži i dobija objašnjenje iz kabineta premijera, i to nakon što ni reči pojašnjenja nije, kao ni drugi mediji, dobio od VD Rakića. Iako se potpisao kabinet, saopštenje je bilo tipično vučićevsko, kao da ga je premiijer lično smislio, u poznatom maniru kad se „jednom rukom miluje, a drugom šamara“. Istovremeno.

Kabinet je ovako rekao: „Kabinet smatra da Politika treba da nastavi sa objavljivanjem Petričićevih karikatura, jer one nikome ne smetaju, već premijeru samo donose poene. One su dokaz demokratskog poretka i za premijera je važno da karikature opstanu. One pokazuju da ljudi koji ne prate promene i koji imaju najoštriji antivladin stav i ličnu mržnju prema predsedniku Vlade treba da imaju svoj prostor da nesmetano rade ubuduće, kao što su do sada radili.“ Nije, dakle, reč o karikaturi, već o mržnji.

I, gle čuda, Rakić je odmah progovorio i za medije i saopštenjem postupio po preporuci „gospodina kabineta“. Opet za Insajder, izjavio je, ali sada već i on u maniru „milujuće i šamarajuće ruke“, da ćePolitika nastaviti saradnju sa Petričićem i podsetio da je ovaj dnevnik do sada objavio više stotina njegovih karikatura. „Uredništvo je u tom periodu pokušavalo da obezbedi da Petričić radove dostavlja na vreme, u čemu nije uspelo“, ali da će „kuća Politika nastaviti skupu saradnju sa ovim honorarnim saradnikom“.

Sam Petričić je posle ovog saopštenja rekao da se ne bi mešao u „razgovor“ glodura Politike i kabineta, bagatelisao bezobrazluk o svojoj „skupoći“ i odbacio tvrdnje o neurednosti u dostavi karikatura. No, važnije je što se iz potonjih komentara („valjda se tu i ja nešto pitam“) dalo videti da se on na naslovnicu otmene stotrinaestogodišnje gospođe iz Makedonske 29 neće vraćati.

U obrazloženje o tome, opet u srazmeri sa oštrinom svojih karikatura te činjenicom da je on i istaknuti „autor“ kontoverzne SNS-izložbe „Necenzurisane laži“, nije ostao dužan ni kabinetu, zapitavši da li „oni u kabinetu imaju na platnom spisku psihologa ili psihijatra, koji nekim najnovijim medicinskim metodama i instrumentima utvrđuju i mere mržnju kod kritičara?“

‘Ni cenzure, ni Petričića’

Suvišno je možda i pominjati da su se ovim povodom kroz baražnu vatru na stotine botova u sajber medijima, koji su pucali po naređenju „ma šta ’oće ti karikaturisti kad bruto društveni proizvod raste?“, a i u misleće medije probila mišljenja koja su se solidarisala sa Petričićam. I zgrozila stavovima Politike i kabineta.

Predrag Koraksić Koraks, takođe, ali „malčice“ stariji, doajen srpskih karikaturista, sve je sažeo u aforizam „Nema cenzure, ali nema ni Petričića“. Srpski PEN centar je sve video kao „posledicu nedvosmislenih sužavanja sloda izražavanja i umetničkih sloboda“. Nezavisno udruženje novinara Srbije, a i ono drugo, moglo je ’ladno da ponovi neko od svojih ranijih vapijućih saopštenja o „još jednom dokazu otvorene cenzure“, koji „posebno zastrašuje jer je u pitanju list čiji je suvlasnik država, koja mora da se stara o zaštiti pluralizma u medijima i društvu“.

Ovakve su reakcije, rekosmo, očekivane od onih koji su ih dali, no sam događaj zaslužuje i nanovo osvetljavanje i nečeg „već viđenog“, ali i „noviteta“ koji su ga pratili. Cinizam u aktu „vraćanja Petričića na posao“, uz istovremeno (tobož) pokajanje, ali i napomene da je on „skup“ i „neuredan“, osim što je bezobrazan, ukazuje na sve druge slične slučajeve. I u na desetine njih su pravno-finansijski ili privatizacioni razlozi bili samo alibi za obavljanje glavnog posla: sužavanje javnog prostora za slobodno i drugačije misleće.

Banalizovano, ali jasno – kako im baš sad ponestade para, i to baš za Petričića, i gde ih nađoše netom po „smatranju“ kabineta? A VD urednik Politike je u tome uspeo da spoji dva klasična psihološka sindroma – „kiselo grožđe“ i „sladak limun“. Nećemo Petričića – jer je „kiseo“, ali poslušaćemo kabinet – jer je „sladak“.

Paradigma medija u Srbiji

Svojevrstan paradoks je i činjenica da žurnalisti, u traganju za „stavom države“, o problemu u štampi ne „jure“ za to nadležno ministarstvo. To što perjanica slobodnog žurnalizma u Srbiji Insajder pita „a zašto“ baš premijerov kabinet, koliko dobro govori o novinarskoj uoprnosti, daleko više pokazuje „koliko je sati“ u svemu u Srbiji. Govori o pristajanju i pomirenju sa tim pristajanjem na činjenicu da institucije nikome i ničemu i nisu potrebne dok postoji premijer. I kabinet.

Sam „karikaturalni slučaj“ jedan je u nizu koji zadešavaju ovu novinsku kuću. Ukratko, baš u vreme  pred promenu vlasti polovinu joj je kupila – neki su, pa i premijer, govorili – misteriozna firma naprečac registrovana u Rusiji; pa je postala manje misteriozna kad se njen vlasnik, kao i vlasnik mnogo čega u Srbiji Miroslav Bogićević, nekako u doba pre hapšenja, odrekao možda ne i imovine, nego samo prava upravljanja Politikom: pa je zapretio otkup dugova i ulazak u vlasništvo tada i u Politici i u Vladi omražene Adrija media grupe; pa iz ruskih medija stiže vest da je ona misteriozna firma izbrisana iz registra; pa je glavna urednica Ljiljana Smajlović podnela ostavku; pa njen naslednik ne može više da angažuje skupe saradnike…

To je taj kontekst i najstariji list na Balkanu postao je pardigma ukupnog položaja medija u Srbiji: nejasno vlasništvo, upliv države i kad jeste i kad nije (su)vlasnik, posvemašnja osirotelost, odustajanje od borbe za slobodu…

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.