Pismo gospodinu Đoletu

O kafi, bolnicama, školama, slobodi, sranju, razumevanju i nadasve o hrabrosti i kablovima

Kad je pre neki dan pisao Saši Raduloviću otvoreno pismo Željko Mitrović je još mogao da nađe neko opravdanje za taj čin: Radulović je nešto pominjao oko „Pinkovog“ poreza. Kad nije prošlo ni pet dana a Mitrović se opet uhvatio plajvaza. Ovaj put je pisao Džordžu Sorosu. I reč je, što bi rekla deca, o čistom ludilu.

Usuđujem se da pismo nastalo povodom hakerske provale u papire Fondacije malo skratim s nadom da će čitaocu i dalje biti biti jasno zašto su deca u pravu.

U prvom pasusu piše:

… Ja lično nemam ništa protiv da donirate i pomažete one kojima je to neophodno ali priznaćete, bruka je za jednog tako gigantskog tajkuna i investitora da srpsko civilno društvo ponižava sa napojnicama nedovoljnim ni za jutarnju kafu!

Naime za četiri godine donirali ste četiri miliona evra u stotine različitih medija, nevladinih organizacija, predstavnika civilnog sektora, ali malčice ste udelili i sudijama i tužiocima, zapravo njhovim udruženjima,ovo poslednje bi vam se moglo brzo isplatiti ako me tuzite zbog ovog pisma!

Pa nastavlja s tvrdnjom da su Srbi nešto shvatili:

…. Srbija je na dobrom putu, to nisam rekao ja, već Džozef Bajden, Angela Merkel, Vladimir Putin… Srbiju danas ne možete destabilizovati, htedoh reći pomoći, ni sa četiri milijarde, a komoli sa četiri miliončića i to za četiri godine! A znate li zasto dragi moj Đole?Zato Đole, jer su Srbi shvatili da moraju sami pronaći svoj put i izboriti se za njega! Koliko još Srba treba da izgine da bi se ljudi poput vas opametili! Mi smo se već opametili i ne pada nam napamet da se ponovo međusobno delimo i prebrojavamo a vi gledajte, naravno ako ste u mogućnosti, da donacije povećate i da ih sto bolje upotrebite!

Nedugo zatim ono što nije bilo dovoljno ni za jutarnju kafu postaju ogromne pare:

Sa četiri miliona eura mogli ste sagraditi u Srbiji 40 škola, 120 ambulanti, ili 10 bolnica, ali zbog čega bi Srbiju pomagali na takav način kada je jeftinije kupovati pogubljene ljudske duše koje se pre ili kasnije moraju prisetiti ujka Đoleta!

Pri kraju Mitrović se dotakao i dve „pogubljene“ duše:

Ja lično razumem da Saši Prangiji trebaju pare, on bi recimo mogao od vaše donacije da kupi čak četiri nova pištolja sa sve burencetom za ruski rulet, ili recimo moja prijateljica Borka, ona bi mogla da sa donacijom plati još sudskih taksi kako bi tužila i dekontaminirala otvorene žive programe na televizijama na kojima se čuje različita reč i da ne nastavljam, jer bih mogao do sutra da pretpostavljam kako bi primaoci mogli trošiti ta skromna sredstva.

Za kraj o slobodama, sranju i razumevanju:

I na kraju poštovani gospodine Đole, ja otvorena pisma pišem u skladu sa uspostavljenim slobodama u našoj zemlji, ne treba za to neka posebna hrabrost, uostalom i vi i ja ponekad idemo u toalet, to je mesto gde se i najhrabriji useru, ali vam ja obećavam da to neću raditi van toaleta, a zanima me kakvi su vaši planovi u vezi sa ovim!
Pozdravljam vas i nadam se da ćete ovo moje pismo razumeti na pravi način!

Oh, grešna mi duša. Zaboravio sam da citiram deo u kome se gospodin Željko žali da je Soros kablovima premrežio Srbiju. Kod Željka motiv nije teško pronaći: jednom je to jahta, drugi put pašenog koji ga truje, podsećanje na porez kome rok reprograma ističe…