Pištolj Saše Jankovića

Slučaj slučaja: Bestidne laži

Zahvaljujući ovoj besmislenoj, ali veštački i sa umišljajem izazvanoj aferi, naučili smo neke stvari.

Kao prvo, da u Srbiji hara cenzura, strašnija od one iz Titovog zversko-komunističkog režima, kako nam je objasnio narodni poslanik SNS Vlado Đukanović (u daljem tekstu Đuka; to je onaj sa Radio Fokusa, ako se sećate). Svi mediji, osim manjine herojskih boraca za slobodnu reč i slobodu štampe, sistematski i okrutno cenzurišu Srpsku naprednu stranku, premijera Vučića (i njegovu porodicu), istinske patriote na čelu sa Zoranom Babićem, Đukom, Martinovićem i istima takvima kao i oni. A ko su ti požrtvovani borci za slobodu štampe, zbora i dogovora, heroji koji po strašnu cenu stoje na braniku demokratije i slobode? Šačica: TV Pink, TV Studio B i Informer; čak je i Kurir dezertirao, a za Pečat ne znam, doktor mi je zabranio da TO čitam, mada se u poslednje vreme Nikola (treći metak) Vrzić ističe. Ostatak medija, a naročito neki tajkunski plaćenici, krvožedno guše slobodu govora srpskih naprednjaka i ne daju im ni da zucnu. Nije naprednjacima lako: digla se i ala i vrana, kaže Đuka.

Prevedeno na obični srpski jezik, to znači da više nekome ko bestidno laže ne smeš da kažeš lepo narodski „Ne seri!“, jer je to odmah dokaz krvoločne cenzure: svi mogu da pričaju i pišu, a on ne sme! Pa gde je tu jednakost? Pa gde je tu sloboda štampe? Strašno! Obrni-okreni, kao što ste već naslutili, reč je o bestidnim lažima i oko njih se sve ovo zapravo i vrti. Oni, naime, hoće da se njihove bestidne laži uvažavaju; da se o njima priča kao o nespornim istinama, iako je golim okom vidljivo da su laži, pritom još i zlonamerne, pakosne i odozgo sugerisane. Sve je to logična i očekivana posledica toga da su Stranka i Vođa (i njegova porodica) izvikani za apsolutni i bezgrešni (po definiciji) Autoritet; ako je tako, onda nema tu mesta sumnjama i pitanjima. Njima nije više dosta to što imaju uverljivu i legitimnu većinu u Parlamentu i u biračkom telu (ako ne lažu); oni bi hteli sve i odmah: da iscede stvarnost do poslednje mrvice, da postignu potpunu sabornost i simfoniju, da se više niko nikada ne usudi da bilo šta pita, a kamoli da kritikuje.

To, dakle, vidimo. Mnogo je zanimljivije pitanje – da kako oni to misle da postignu? Slučaj Saše Jankovića, Zaštitnika građana, tu je već paradigmatičan primer, mada ni slučaj Inđije nije za bacanje. Po svemu sudeći – i znajući ih – neko je jednoga dana naredio: sklonite, urnišite tog Sašu Jankovića kako znate, ne zanima me; i to odmah. Ta je naredba, čini se nekima od nas, pala pošto je Zaštitnik podneo krivičnu prijavi protiv brata Andreja, brata Malog i tih vojnih policajaca koji su imali nesreću da njih dvojicu obezbeđuju mimo i protiv zakona. Naređenje – izvršenje: ali nikako da mu nešto nađu, ni kamen u bubregu. Već u to vreme Đuka, moralna i fizička gromada od branitelja slobode govora, počeo je da gunđa i da Jankovića optužuje (što i danas radi) za „odavanje službene tajne“ zbog čega bi u srećnijim nekim zemljama odmah „zaglavio maricu“, jer da je to strašno teško krivično delo. Saša Janković, međutim, nije odao niti jednu „službenu tajnu“ i to je jasno, ali – nema veze. Saša Janković podneo je krivičnu prijavu protiv braće i vojnih policajaca zbog osnovane sumnje da su napali službena lica u vršenju službe, a na osnovu izjava umešanih žandarma. Njegovo je da prijavi, a ima i za njih sud i zakon, pa ćemo da vidimo. Ali ne: to je shvaćeno kao „napad na premijera i njegovu porodicu“ (sada Đuka već pominje i tatu i mamu koji kroz tu priču ne prolaze).

Onda je Janković potegao neka pitanja oko Vojno bezbednosne agencije i oko pada helikoptera kod Surčina. Samo im je još on falio u toj bruci i sramoti, pa su reagovali kako jedino znaju i umeju. Neko je konačno iskopao i Informeru, braniku slobode reči i štampe, doturio policijska dokumenta iz 1993, ali smišljeno odabrana. Pod gromopucatelnim naslovom „Afera pištolj“ i nadnaslovom „Mračne tajne zaštitnika građana“, sve na naslovnoj strani, Informer na osnovu neistine da je dotični pištolj bio „nelegalan“ (a moglI su i morali da znaju da nije) gradi priču koja će se kasnije eksploatisati u ostatku „slobodnih medija“ (sva tri) kao maltene dokaz da je Saša Janković ako ne baš ubica, a oni tu negde. Tu je i ministar unutrašnjih poslova, Stefanović dr Nebojša osetio potrebu da aludira na takvu mogućnost, a ni premijer nije mogao da odoli.

Istina je, međutim, drugačija: kao prvo, Saša Janković u trenutku smrti tog nesrećnog Gojkovića uopšte nije bio u stanu; bio je na poslu i došao je 15 minuta kasnije, što je nesporno. Zatim, taj pištolj CZ 99 bio je uredno registrovan i ima službenu biografiju od fabrike Zastava do današnjeg vlasnika, ko god on bio. Da je pištolj bio neregistrovan, ne bi ga policija nakon uviđaja i okončanja postupka vratila Jankoviću, niti bi on mogao da ga kasnije proda sasvim legalno. Kada je laž o „ilegalnom pištolju“ propala, niko se nije potresao; prešlo se na priču o oružnom listu – da gde je, pa zašto je izdat dan ranije. Kopija oružnog lista naravno da je pronađena i ministar dr Stefanović je to slavodobitno objavio, mada je irelevantno. Niko se nije našao da objasni da izdavanje oružnog lista podrazumeva i određene provere i operativne radnje i hoće da potraje. Kad je ta podvala propala, ministar se setio da objavi „sva dokumenta“ iz kojih fale neka bitna; ali šta sad, zašto ste sitničavi? I to je bilo irelevantno, jer Saša Janković nije bio u stanu u trenutku tragedije. Istražni sudija bio je tada zaključio da nema mesta krivičnom gonjenju i predmet je bio zaključen – sve do pre neki dan.

Onda su se setili – i to je najodvratnije od svega – porodice Gojković koja da je podnela krivičnu prijavu još tada, jer smatra da nije bila reč o samoubistvu. Porodice samoubica i inače su nesklone da tu tužnu činjenicu prihvate i često traže neki drugi uzrok smrti; pitajte policajce, oni to najbolje zanju. Porodica je pritom sumnjala ne na ubistvo, nego na nehat: da su se prisutni igrali oružjem koje je slučajno ubilo Predraga Gojkovića. Pretpostavka je razumna: isuviše je ljudi poginulo od nehata i zastrela (kad neko sebe pogodi); čak i policajaca i vojnika, uključujući i jednog pripadnika elitne jedinice Kobri nedavno. Uprkos „junačkoj prošlosti“ i „vojničkoj tradiciji“ Srbi su notorno poznati po neodgovornom rukovanju oružjem i eksplozivnim napravama. Verovatno je i zato policija u ovom slučaju iz 1993. postupila pažljivo, proveravajući sve mogućnosti i saslušavajući višekratno prisutne (njih trojicu). Nisu došli do osnova za sumnju da je reč o nečemu drugome – osim samoubistva.

Sve to vlastima nije smetalo da iznova uznemire ionako traumatizovanu porodicu Gojković – jer im nije preostalo ništa drugo u „Aferi pištolj“: svi su im pokušaji da optuže Sašu Jankovića do tada propali, pa da probaju na sentimentalnost. Bastioni slobode štampe tada su se opet razgoropadili: reč „ubistvo“ postala je normalna u ustima nafrakanih voditeljki u mini suknjama, kao da je stvar već jasna i rasvetljena. Đuki, međutim, ni to nije bilo dovoljno: umesto da ostale „cenzorske“ medije optužuje za ono što su objavili, on ih sada optužuje da zašto nešto nisu objavili, a tako je važno. Važno je zato što on to govori. Pod gvozdenom petom „medijske cenzure“, Đuka i Vučić potegli su ključni argument: Zaštitnik građana bavi se politikom (politikantstvom), umesto da gleda svoja posla. A i kolika mu je tek plata! Na kraju, kao poslednja odbrana, Saša Janković je, ničim izazvan, proglašen za budućeg predsedničkog kandidata.

Aleksandar Vučić je tu bio u pravu: da, u državi kojom on vlada kaosamovoljni samodržac uz sasluživanje ulizica i poltrona, klijenata i partnera u raznim poslima, svako pitanje, pogotovo nepotrebno, jeste politika. Na primer: šta Janković ima da pita odakle bratu Andreju vojno obezbeđenje, protiv svih zakona i propisa? Gledaj svoja posla, budalo! Ne napadaj mi porodicu! Šta ima da pita zašto je posadi helikoptera naređeno da sleti tamo gde ne može, umesto tamo gde može i zašto nisu poštovane procedura i linija komandovanja? Ne dam moje ministre!

Ovde, plašim se, imamo posla sa vlašću koja je uzletela i ne ume da se vrati. Oni su bezgrešni i sve što im neko zameri mora biti da je tajkunska, izdajnička ili špijunska rabota, jer je pretpostavka da normalan Srbin to nikada ne bi pitao, ako je zaista rodoljub. Ako pita – e, to ćemo da vidimo. Na ovakav oblik vladavine upozoravano je mnogo puta: moć bez uprave, difuzna i opšta. Uprava je, naime, dvosmerna; moć je jednosmerna. Uprava znači odgovornost. Ne nasedajte samo na njihovu priču da će „preuzeti odgovornost“ il da su je „preuzeli“: to samo znači da će preuzeti vlast i da su je preuzeli; od odgovornosti tu nema ni traga, niti im na pamet pada.

Saša Janković se za sada drži čvrsto i na pamet mu ne pada da se povuče, što je ohrabrujuće. Eno je, TV B92 podvila rep i odustala od serijala na temu fudbala i navijača. Sinoć je umesto emitovanja nove, reprizirala staru Kesićevu emisiju. Zbog Saše Jankovića? I šta? I ništa, zaboravilo se i zaboraviće se. Saša Janković neće da podvije rep, a oni neka vide.