Plaćeni protiv plaćenika

„Cenzolovka” zamera „Politici” da je „ostavila širok prostor za pogrešne interpretacije i opasne zaključke”. Zanima me da li je naslov „Zveri srpske” iz „Peščanika” uopšte moguće pogrešno interpretirati i izvući neki zaključak koji nije opasan

Izgleda da je na Drugu Srbiju udarilo zlo veće od Islamske države, Martina Škrelija, zika virusa i raketa Kim Džong Una zajedno – „Politikini” plaćenici. Prema bizarnom zapletu dostojnom holivudske fantastike, ovi podli klerofašistički plaćenici napadaju tako što poštene antinacionaliste, od kojih su mnogi fantastično plaćeni, difamiraju kao plaćenike.

Sad, izgleda da „Politikini” loši momci zabušavaju, pa Rokfelerovi dobri momci upadaju u krizu identiteta (ili novčanika) – neke mukice morale su same sebe da nazovu „stranim plaćenicima”. Biće da su američki milijarderi, ludo zaljubljeni u dozirane medijske slobode, skloni da u oklevetanoj Srbiji dolarima celivaju „antifašiste” koji kažu da su targetirani. Sećam se tako i da je posle 5. oktobra u listu „Danas” jedan nedovoljno donirani profesionalni građanin sam sebe obeležio kao „izdajnika”. Nije lako, sve je manja donatorska bara, a sve je više gladnih NVO krokodila.

Onima koje, umesto Rokfelera, plaća „Politika” bavila se i Biljana Srbljanović. Ona je napisala da Ljiljana Smajlović deli „ne baš tako sitne mrvice svojim saradnicima koji su spremni na sve” i istakla mene kao glavni primer plaćenika koji vrši „difamatorski zadatak”. Da bi laži delovale dramatičnije, naša najpoznatija doktorandkinja je dodala i da je „novac koji se vrti oko Ljiljane Smajlović zaista zamašan”.

Dakle, koliko zarađuje jedan domaći plaćenik koji je honorarno angažovan „i to na više načina”? Koliko kula i gradova dobija jedan „plaćeni saradnik ’Politike’”? Kako se bogati predavač na školi novinarstva UNS-a? Konačno, zašto je sve ovo važno?

Laži lako počnu da liče na istine. Glavni urednik „Cenzolovke” izmišljotine iznete u citiranom tekstu, koji je nedeljama bio najčitaniji na ovom sajtu, iskoristio je kao opravdanje da ispod jednog, kako sam ističe, naručenog teksta, doda: „Negde početkom idućeg meseca, autorka će za svoj rad biti i plaćena, mora se reći – više nego skromno.”

Nažalost, ne može skromnije od onoga što „Politika” plaća za polemičke tekstove koje pišem. Čak i dok sam kao redovni kolumnista bio plaćen, to je bilo – mali je Beograd, a čak i „dekontaminirani” Balkanci su brbljivi – nekoliko puta manje i sporije od onog što „Cenzolovka” plaća lumene NUNS-a.

Tačno je da UNS plaća – za godinu dana dobio sam devet hiljada dinara, tokom dva vikenda, i to 1.500 po predavanju. To je suma zbog koje novinarski krem Druge Srbije nedeljom ne bi ustao iz kreveta, a kamoli došao da predaje. Zašto to tvrdim?

Danas su aktuelne i neke teme koje ne zanimaju stručnjake koji, kada kažu „ceo svet”, misle na Zapad, pa sam video šta su „mrvice” i šta je „skromno” u rokfelersko-štiftungaškom tranzicionom Diznilendu. Jednom su mi se, zbunjenom, izvinjavali što nemaju da mi daju više od, čini mi se izdašnih, 9.000 dinara za jedno predavanje. (Posle sam saznao da je poznati „građanski” intelektualac rekao da je to za njega ponižavajuće mala suma.)

Kao prevodilac i novinar koji je radio za zapadne medije, nekada sam i sam bio odlično plaćen – i gajio slatku iluziju da je to samo zato što sam imao sreće i bio vredan. Znam da ima i (selektivno) antinacionalističkih kolega koje su zaradile kuću u Londonu – jedan od njih danas voli da vređa koleginice koje rade za tridesetak hiljada dinara mesečno.

Ono što ne znam, mada mi se tu ponešto javlja, jeste da li bi Biljana Srbljanović bila velika dramaturška zvezda – i „Njuzvikova” „žena za 21. vek” – da su njeni utučeni likovi imali drugačiji moralni ili ideološki predznak. Da li bi i tada najprestižnija zapadna pozorišta plaćala da postave njene tekstove? Pitam se i koliko bi joj honorari bili mrvičasti da zlo u njenim komadima ne miriše na Srbiju i da, na primer, nije alkaidizovala Mladu Bosnu.

Ono u šta sam, i iz sopstvenog dugogodišnjeg iskustva, sasvim siguran, jeste da je divno kad neko svojom voljom piše ono što se na Zapadu očekuje i, pri tome, prelepo plaća. Čak i kad nisu pametni i elokventni kao slavna doktorandkinja, autokolonijalni umovi i „korisni idioti” nemaju cenu.

Naravno, postoje i pravi plaćenici – ljudi koji govore ono što ne misle i u šta ne veruju, samo da bi bili plaćeni. Ali, nezahvalno je suditi o motivima. I „izdajnici” i „fašisti” imaju i mozak i svoju volju – novac, po pravilu, nije njihovo pogonsko gorivo. Čini mi se i da mnogi od onih koji su odlično plaćeni sasvim iskreno veruju u, nažalost isplativu, crno-belu sliku Srbije. Zato svi koji insistiraju na plaćeništvu samo hrane dva velika srpska zla – šovinizam ekstremnih desničara i autošovinizam umišljenih kosmopolita. Oni time vređaju mnoge dobre, iskrene i poštene ljude i navode ih da budu još netolerantniji.

Nažalost, fama o plaćenicima danas u Drugoj Srbiji biva instrumentalizovana na dva veoma ružna načina. Jedan dovodi do toga da, koliko god da je monstruozan ili nehuman tekst koji citirate, ako navedete ime „antifašističkog” autora, stiže tviter čerečenje i medijski „topli zec”, opravdan lažnim optužbama za lov i pravljenje lista.

Rastislav Dinić je tako činjenicu da je pomenut kao tvorac nedopustive sintagme „zveri srpske”, predstavio kao deo „aktuelne hajke na ’strane plaćenike’” u „Politici”. Čak i ako ostavimo po strani (retoričko) pitanje šta bi naša „Druga UDBA”, neumorna NVO policija misli, uradila onome ko bi objavio tekst pod naslovom „Zveri albanske”, ostaje, valjda neupitna, ljudskost – možemo da pišemo o životinjama u nama i zverskim postupcima, možda i o ljudima kao zverima, ali onda one ne smeju da „imaju” nacionalnost – ni srpsku, ni hrvatsku, ni bilo koju drugu.

„Cenzolovka” zamera „Politici” da je „ostavila širok prostor za pogrešne interpretacije i opasne zaključke”. Zanima me da li je naslov „Zveri srpske” iz „Peščanika” uopšte moguće pogrešno interpretirati i izvući neki zaključak koji nije opasan. Zar citiranje ljudi koji javno iznose gnusne stavove ne predstavlja temeljni princip svakog novinarstva koje pretenduje da bude profesionalno i odgovorno. Ili za „Cenzolovku” i „Peščanik” pravila važe samo kad je reč o njima neprihvatljivim tezama, dok je sve drugo nedopustivo pravljenje spiskova.

Pritom, naši „pitomi” autorasisti previđaju da liste na koje aludiraju danas pravi vlast u uzornoj, sertifikovano evropskoj Hrvatskoj, a ne u Srbiji, koju ovdašnji dekontaminatori, neki plaćeni, neki ne, uporno izbacuju iz Evrope, nacifikuju i bestijalizuju.

„Cenzolovka” nudi i drugi, još opasniji, ućutkujući i satanizujući argument. Njihova autorka piše da je Srbija „iz ličnog primera Slavka Ćuruvije mogla da vidi koliko je kratak put od upiranja prstom do metka u čelo”.

Nažalost, Ćuruvija je i pre monstruoznog ubistva služio za ućutkivanje. Zamalo krajem devedesetih zbog njega nisam ostao bez posla. Moćna čelnica jedne „nevladine” organizacije, ne znajući da sam ja birao citate iz domaćih medija, zamerila je mojoj šefici na kraju intervjua što u tekstovima u uticajnom američkom dnevniku u pozitivnom kontekstu citira večnog „Miloševićevog čoveka”, „visoko rangiranog operativca tajne službe” – Slavka Ćuruviju.

Posao su mi sačuvali ugledni prištinski Albanci, koji su narednih dana na test pitanje redom odgovarali da od „srpskih novina” kupuju samo „Dnevni telegraf” i najviše vole da čitaju baš mudrog i hrabrog Ćuruviju. Njegov list tada je bio jedna od retkih stvari koje su ujedinjavale dva odvojena kosovska sveta – srpski i albanski. Kao i Đinđića, nekropolitička Druga Srbija i njena novinarska udruženja Ćuruviju su „zavoleli” tek posle streljanja.

Onog trenutka kad se javna kritika, citiranje i navođenje imena autora sramnih sentenci izjednače s „targetiranjem” i metkom u čelo, novinarstvo je osuđeno na smrt. Amovi koje novinarima na glavu nabijaju cenzori iz „Cenzolovke” i „Peščanika”, medija koji nam je već servirao „manje zlo” kome se ne nazire kraj, mogu da proizvedu samo jednu stvar – još neslobode i medijskog mraka.