Platiću za ovu kolumnu

Nastavak rata protiv ćirilice, drugim sredstvima

Tek ćete čitati o tome kako je Savet za štampu u četvrtak odlučio da je NIN prekršio Kodeks novinara Srbije. Čime se redakcija poznatog nedeljnika ogrešila o novinarsku etiku?

U Kodeksu piše da novinar mora da poštuje pravo na odgovor, a samoregulatorno telo smatra prekršajem to što je NIN odbio da objavi odgovor Pere Višnjića na intervju ovog časopisa sa Sašom Jankovićem. Ispostavilo se, naime, da je NIN 14. maja, na čitavih 14 strana, objavio ekskluzivni intervju sa zaštitnikom građana pod naslovom „Moj odgovor na sva pitanja o aferi ’Pištolj’”, ali da posle toga porodici 22-godišnjeg Predraga Gojkovića, koji je 1993. pronađen mrtav u Jankovićevom stanu, redakcija NIN-a nije dozvolila ni da se post festum oglasi na stranicama ovog lista.

Čitaocima „Politike” odranije je poznato da rodbina nikad nije prihvatila zvaničnu verziju po kojoj se Predrag pod nerazjašnjenim okolnostima sam ubio u dnevnoj sobi svog prijatelja. Mladićev ujak Pera Višnjić posetio je redakciju NIN-a s molbom da mu se dozvoli da čitaocima predoči dileme Predragovih najbližih, koji misle da NIN Jankoviću nije postavio nijedno od pitanja na koja Gojkovići godinama čekaju odgovore. NIN je odbio da štampa njegovo pismo, koje čitalac može da nađe na sajtu Saveta za štampu (www.savetzastampu.rs), institucije kojoj se Višnjić požalio kada je NIN odbio da objavi „drugu stranu”. Na istom se sajtu lako daju pronaći i protivargumenti NIN-ovih advokata, pa svaki čitalac može da proceni ko je tu u pravu.

Ali, kako je moguće da je za nešto tako elementarno, kao što je u novinarstvu pravo na odgovor, neophodno kucati na vrata Saveta za štampu? Zar zanatska pravila ne zahtevaju da se „druga strana” uvek i blagovremeno konsultuje? Zašto nacionalnom nedeljniku nije zanimljiv drugačiji ugao priče, kojim se malo koji medij bavio? Kako je moguće da za sveto novinarsko pravilo, „audiatur et altera pars”, NIN nije mario ni posle priče o aferi „Pištolj”, a kamoli pre?

Kako? Lako.

NIN je pošao od toga da se protiv zaštitnika građana vodi hajka i odlučio je da stane na njegovu stranu. Kada u srpskom novinarstvu jednom izaberete stranu, po pravilu ostajete gluvi i slepi za sve suprotne argumente.

Usuđujem se reći da se tako ne uređuje „Politika”, ali naš je list u današnje vreme pre izuzetak nego pravilo. Akcident, što bi rekle neke naše kolege.

I te kolege, naravno, znaju da je ono što rade neetično i neprofesionalno, ali pravdaju to borbom za više dobro, za zaštitu evropskih vrednosti od primitivne Srbije, zaštitnika građana od tabloidnog linča u režiji vlasti.

Zavodljiva je ta vera u sopstvenu moralnu nadmoć. Ljudi su i inače skloni da o sebi misle lepše nego o drugima, a kad poveruju da su u posedu istine s velikim slovom I, počnu da misle da ih činjenice ne obavezuju i da pravila za njih ne važe.

Na našem političkom i medijskom tržištu toga ima koliko hoćete, s obe strane političke vododelnice. I kod tabloida za koje je Janković lovina, ali i kod uglednih listovi koji ga brane od linča tako što ga štite od neprijatnih pitanja. Reč je o univerzalnom konceptu, a ne o lokalnom izumu.

Sećate li se kako je počelo? Demonizacija srpske strane rata u zapadnim medijima započela je „hitlerizacijom” Slobodana Miloševića, da bi se posle mnoge gadosti pravdale potrebom da se Srbi „denacifikuju”. Svaki je srpski nacionalni interes zgažen pod izgovorom da je Milošević bio „balkanski kasapin”. Dok se spremala vojna intervencija protiv Beograda, zapadni mediji su vrveli od apsurdnih pohvala snazi naše vojske, tobož „četvrte u Evropi”. Uoči bombardovanja NATO-a na isti je način preuveličavana snaga naše nepostojeće vazdušne odbrane, valjda da bi se lakše opravdala surovost zapadnog obračuna s malim balkanskim protivnikom i oružana intervencija u korist jedne terorističke „vojske” koja je iz zasede ubijala šumare, policajce i posebno ranjive „lojalne Albance”. To im posle nije smetalo da likuju, pa je Vesli Klark čak i u crnogorskom „Monitoru” proglašavan „pobednikom vazdušne bitke nad Jugoslavijom”. Kakve crne vazdušne bitke? Bilo je to gađanje ribica u akvarijumu.

Najave uplitanja u naše građanske ratove po pravilu su pravdane željom moćnih država da se na terenu ujednače suprotstavljene snage, da se „level the playing field”, jer međunarodni posrednici nisu mogli da gledaju kako jači tlače slabije.

A onda smo se, na Balkanu ali i u Iraku i Avganistanu, Faludži i Kandaharu, uverili da moćne države u stvari nisu ni za kakvu jednakost oružja. Za sebe preferiraju upotrebu „nesrazmerne sile”, kako se to stručno kaže u ženevskim definicijama ratnih zločina.

Na retoričkom se planu sličnom taktikom služe i neki njihovi lokalni đaci, naše dvorišne siledžije odskora u verbalnom ratu protiv zaštite izdavaštva na ćirilici.

Ideja da se štampi, a ne i drugima, oprosti pola PDV-a kako bi država poreskom politikom podsticala naviku čitanja, načelno je bila svima prihvatljiva: jasno je da su izdavači novina ugroženi i da im je potrebna pomoć države.

Ali, ideja da se dodatno podstiče zaštita ugroženog ćiriličnog pisma, odnosno ćiriličnog čitanja i pisanja, odjednom je izazvala moralnu paniku jednog broja ovdašnjih licemera naviklih da svemu što je srpsko mirno prikače nacionalističku etiketu, a da niko ne sme ni reč da im kaže. U svetu se posebnim merama štite i gmizavci kojim preti nestajanje, ali neki ovdašnji javni radnici ne bi da se ćirilica čuva od izumiranja. Hteli bi da država za njih reaguje, PDV da smanjuje. Ali, kad nestaje ćirilica, ’ladno zaključuju da oni tu ne bi ništa dirali. Primaju čestitke čitalaca koji potvrđuju da je ćirilica „ćira među jezicima” i da s njom „ostajemo mimo sveta”. Novinari „Slobodne Evrope” kao iz topa pogađaju da je reč o napadu „konzervativnih društvenih snaga”, da se javnost godinama nepotrebno alarmira zbog „navodne” ugroženosti ćirilice, pa zabrinuto konstatuju da se „i na gradskim fasadama mogu videti grafiti s porukom ’Piši ćirilicom’”. Ti specijalisti za prepoznavanje ugroženosti znaju da je kod Srba, kao i kod Rusa, „navodna ugroženost” najčešće paravan za represiju prema drugima, u ovom slučaju valjda latinici. Znaju da NATO uvek samo „projektuje bezbednost” i nikad nikog ne ugrožava, nego je prisiljen da se širi jer Putin „zvecka oružjem”, ili Sadam proizvodi oružje za masovno uništenje. Drugi su uvek ti koji napadaju, a „mi” se uvek samo branimo.

Te lažljive retoričke veštine lepo je kod nas savladao Svetislav Basara. Uglavnom se drži tema koje dobro pozna – ulizica, izdajnika, palanačkog duha i manjka kuraži. Ali, ne želi da deluje mučki i kukavno, pa u protivniku obično prvo otkrije Hitlera, ili neku drugu veliku gadost, pa tek onda prima borbu. Ove smo sedmice, zahvaljujući „Politici” i ćirilici, imali priliku da vidimo kako izgleda kada mu popuste sve kočnice i otpadnu sve inhibicije. Nije lep prizor, mukica.

Znam, platiću i za ovu kolumnu. Juče je i redakcija „Blica” nevešto pokušala da se uključi u ovu kampanju, „otkrivajući” da je „Država poklonila 100 miliona ’Politici’”. Valjda će umeti da otkriju i da „Politika NM”, koja izdaje list „Politiku”, nije isto što i „Politika AD”. I da „list Politika AD”, koji se pominje u ovom tabloidu, ne postoji.