Ples sa cenzurom

Izgleda da ne primećujemo da se nešto promenilo u pravnom statusu medijskih organizacija. One su u najvećem broju privatizovane.

Sloboda javnog delovanja ima problem i u demokratiji. Ovom iskazu može da se stavi odmah prigovor – nije problem u slobodi za javnost, već u tome što nema demokratije u Srbiji. Ako prihvatimo ovu tvrdnju, preti nam jalova rasprava o opštim mestima. Zaobiđimo je. Da vidimo način nastupanja onih kojima neki događaji u elektronskim medijima „mirišu na cenzuru”. Proširićemo ovaj miris i na druge pojave koje se kvalifikuju kao cenzura. Kao da u srpskoj javnosti postoji jedan magnet za samopredstavljanje žrtve. Lako se poseže za teškim optužbama o zabrani kada se nešto uskrati na terenu javnog delovanja.

Privatni medij, štampani ili elektronski, ima svoju tržišnu i uređivačku politiku, baš kao i svaki drugi privatno-poslovni subjekt. Ako odluči da skine sa programa neku emisiju, to je njegovo pravo.

Kada se jedna emisija skine sa određene TV stanice, odmah se pokazuje prstom na cenzuru. O čemu se zapravo radi? U jeziku se skriva prava suština promena na medijskoj sceni. Najpre, pojam cenzure ne označava prosto zabranu. To je zabrana koju organizuje i sprovodi država prema javnim delima i rečima. Demokratija, eh, demokratija lišava državu prava da pomoću zakona zabrani javna dela i delovanje. (Ali, gle čuda, u staroj demokratskoj Velikoj Britaniji, država zna da cenzuriše neki skaredan film). Pristalice slobode štampe su smatrali da je pravo sučeljavanja javnog mišljenja neograničeno i neprikosnoveno. Njihovi argumenti su bili: to je Božija volja, prirodno pravo čoveka da govori i javno saopštava mišljenje, maksimiziranje sreće svakog pojedinca, i traganje za istinom kroz raspravu. Sve ovo možemo da potpišemo i mi u Srbiji. Ko onda stvara probleme javnoj slobodi u Srbiji?

Da nekim slučajem država svojim zakonima i odlukama zabranjuje alternativna mesta za javno nastupanje, onda bi morali da podignemo glas protiv cenzure. Ovako, moramo izbeći zamku koju pletu nedobronamerni gosti iz inostranstva, a poneki među nama uleću u njene stupice.

Izgleda da ne primećujemo da se nešto promenilo u pravnom statusu medijskih organizacija. One su u najvećem broju privatizovane, a uskoro će i ono malo „države izaći iz medija”. Privatni medij, štampani ili elektronski, ima svoju tržišnu i uređivačku politiku, baš kao i svaki drugi privatno-poslovni subjekt. Ako odluči da skine sa programa neku emisiju, to je njegovo pravo. Da li se ovoj tvrdnji može staviti neki prigovor? Teško. Zašto? Najpre, odlučivanje je povezano sa vlasništvom. Zatim postoje i drugi mediji na kojima može da se potraži mesto. Ali ta mogućnost se zavija u maglu i koristi reč cenzura da bi se optužila vlast. Tipično pomeranje agresije javnog delovanja. Umesto da se pažnja posveti posrednicima u javnom delovanju, njihovim vlasnicima i načinu rada, okreću se reflektori ka vlasti da bi se prikazala kao progonitelj jednog mišljenja (jedne emisije) kako to sugeriše nedeljna karikatura na prvoj strani „Politike”.

Analitičari medija u Srbiji, lako će pokazati da je ona („drugosrbijanska”) borba za slobodu medija, morala da ovu poveže sa vlasničkom strukturom koja je postala mešovito privatna. Kad kažeš sloboda medija, rekao si slobodno vlasništvo, a rekao si slobodno medijsko tržište. A to ima sasvim jasne praktične posledice. Glavni posrednik u javnom delovanju je vlasnik medija i njegov finansijski račun.

Srbija kao pluralno društvo ima više institucija i organizacija u najvećem broju osnovnih područja rada. Zaposleni su u situaciji izbora. Prelaze iz jedne u drugu organizaciju iz nekih motiva. Upravljači tih organizacija biraju radnike koji odgovaraju njihovim planovima. Nije jasno zašto u pluralnom medijskom prostoru neko ko je autor emisije ne bi prešao u drugi medij ako onaj prvi iz nekih razloga ne želi da ga emituje? Da nekim slučajem država svojim zakonima i odlukama zabranjuje alternativna mesta za javno nastupanje, onda bi morali da podignemo glas protiv cenzure. Ovako, moramo izbeći zamku koju pletu nedobronamerni gosti iz inostranstva, a poneki među nama uleću u njene stupice.