Poklonite sve televizore neprijateljima

Novogodišnji i božićni TV program – sedmodnevno ulepšavanje uveliko ulepšane stvarnosti

Novu godinu pamtim po čekanju da se završi Novogodišnji bečki koncert i da počnu skokovi u Garmišu. Beše tu i poneki blokbaster koji se gleda uz ostatke novogodišnje klope.

Danas, rezultate skakaonice pratim na netu, filmove rabim, moram priznati, mahom ilegalno, a televizor godinama stoji u ormanu, zapečaćen kao da je radioaktivni otpad.

Međutim, dok sam čekao da na kupindu konačno neko pljune tri hiljade za divan komad ekrana pedesetčetvorke, 1. januara rešavam da krenem u avanturu surfovanja kanalima. Što da ne, doživotno robovanje principima odlika je ne baš najbistrijih ljudi, možda zaista postoji neki super program koji će me naterati da TV ponovo postane centralni artefakt u sobi.

Poslednji, peti stub nacionalne frekvencije – Hepi TV za mene nikad nije postojao. To je hologram, opsena, dejstvo tatule i neko će kad-tad odgovarati jer nas zajebava

Prvi utisak – reklame su nekad bile samo banalne, a sada su perfidne. Nema ciljne grupe, svima se podjednako podilazi. Harmonika, tamburica, truba, džez, klasika, folk, Beograd, Gornja Toplica… sve to staje u molekul poznatog domaćeg piva. „Zakoračimo u svet mogućeg“ – generički pretenciozan slogan za jednu organizaciju kojoj su osnovne delatnosti čuvanje i ustupanje novca uz procentualnu dobit. Deda Mraz nesebično daruje 20 posto popusta na račune preko iznosa prosečnog dohotka u nerazvijenim opštinama. Može li bolje?

Može. Kreću reprize programa iz najluđe noći za sve sladokusce koji zbog bacanja petardi i spavanja u ovalu sa roštiljem nisu stigli da ih gledaju. Grandovo narodno veselje (ili kako se već zove sad nakon šizme između Mitrovića i Popovića) i dalje traje od 31. po podne pa tamo negde do 20. januara, uz poneki predah za vesti i nacionalističku upadicu iz Kursadžija. Pink je, dakle, ostao veran svojoj filozofiji.

Čast tradiciji, prazniku i njegovom obeležavanju, ali ne postoji univerzum u kome su Vukola Marjanović iz sela kod Bajine Bašte, koji sa unukom ide da seče badnjak, i božićno popodne u domu poznate ličnosti bitnije vesti od masakra u Parizu

Njihov arhineprijatelj Prva TV odradio je „copy-paste“ narodnog veselja, samo sa drugim likovima i nazivom. Za razliku od Pinka, Prva je ozbiljan projekat pa su vodu sa Ivanovih korita i pljevaljske tamburaše sasekli već 3. januara u 18 sati kada je nacija gledala Novogodišnje rezolucije Premijera i još jednom bila upoznata sa strategijom „biće bolje za dve godine“.

Novogodišnja kombinacija programa javnog servisa jedna je od najpoznatijih konstanti u znanom univerzumu. Filigranski precizan algoritam: tri pesme, pošalica trenutno aktuelnog glumca, zdravica, pa tako ukrug do prvog radnog dana, neprolazan je od postojanja RTS-a do danas, a verovatno se ništa neće promeniti ni za 250 godina.

U vreme dok sam još gledao televiziju, B92 je umeo da iznenadi kakvom super emisijom za Novu godinu, makar to bila ona dvojica iz Marke žvaka koji dočekaju 1. januar sa beskućnicima i piju vruću rakiju. Danas Devedesetdvojka ima etalon zla – emisiju Bulevar, u čijem je mutant novogodišnjem izdanju gost bio Ivica Dačić. Troje iritantnih voditelja izrešetalo je nesuvislim pitanjima ministra vanjskih dela, a on je, očigledno u stanju u kom nije dozvoljeno upravljati motornim vozilima, pričao o hrani, piću, muzici, ortakluku sa srpskom majkom, ili – da karikiram Vudija Alena – „Sve što nikad niste želeli da znate o Dačiću, a saznali ste“. Na sreću, paradu jednoumlja nakratko je predvideo Kesić sa svoja „24 minuta” spakovana u dobrih 60, gde je dodelio prigodne nagrade najboljim glumcima na domaćoj političkoj sceni.

Proslava Badnjeg dana u prostorijama SNS-a je lajtmotiv ovdašnjeg doživljaja praznika. Breaking news prilozi gde je u prvom planu stranačka trpeza na kojoj ima jela da se nahrani provincija u Etiopiji verovatno je trebalo da pokaže skromnu prirodu posta i hrišćansku umerenost

Poslednji, peti stub nacionalne frekvencije – Hepi TV za mene nikad nije postojao. To je hologram, opsena, dejstvo tatule i neko će kad-tad odgovarati jer nas zajebava.

Nove godine su uvek bile prilike za medijsko svođenje računa, ali ne onako kako, recimo, jedno profitabilno preduzeće uradi. Televizija izbegava cost-benefit analizu. Dobrobiti se prenaglašeno istaknu, troškovi se pomenu u fusnoti, pa u očima običnog čoveka 100 evra u džepu izgleda kao 150, a dve svinje u oboru su tri.

Drugi dnevnik RTS-a 31. decembra izgledao je kao govor lekara koji pacijentu treba da saopšti da boluje od raka, a rekao mu je „Ma, biće to okej“. Poseta nasmejanom klincu koji živi u zabačenom selu i 10 kilometara pešači do škole je super. I nije problem ni što ministar policije obiđe jedinicu MUP-a koja Novu godinu zadovoljno dočekuje na svojim radnim mestima. I seljak kojem je država dala kredit da zasadi useve je odlična vest. Ali to je izvlačenje iz konteksta i selektivnost.

Za Novu godinu nigde nije bilo pomena o rastućem kursu evra ili spoljnom dugu. Ali je zato rečeno da struja nije poskupela i da je nezaposlenost smanjena za, valjda, osam procenata. Naravno, nije napomenuto da se nezaposlenost ne smanjuje zapošljavanjem već brisanjem iz evidencije ako se zakasni jedan dan na overu radne knjižice.

Božićni TV program bio je loš nastavak propalog blokbastera. Proslava Badnjeg dana u prostorijama SNS-a je lajtmotiv ovdašnjeg doživljaja praznika. Breaking news prilozi gde je u prvom planu stranačka trpeza na kojoj ima jela da se nahrani provincija u Etiopiji verovatno je trebalo da pokaže skromnu prirodu posta i hrišćansku umerenost. I ove godine je verski događaj bio maltene jedina vest na svim televizijama u sekularnoj državi.

Čast tradiciji, prazniku i njegovom obeležavanju, ali ne postoji univerzum u kome su Vukola Marjanović iz sela kod Bajine Bašte, koji sa unukom ide da seče badnjak, i božićno popodne u domu poznate ličnosti bitnije vesti od masakra u Parizu.

 art by Banksy