„Politika” je istorijski potvrđen javni servis

Dramatična ostavka Ljiljane Smajlović suočila je i državu (kao vlasnika 50 posto ”Politike NM”) i celu javnost s pitanjem kako da se, u javnom interesu, sačuva „Politika” kao list koji se uređuje u skladu s visokim profesionalnim standardima

U poslednje tri godine, pod uredništvom Ljiljane Smajlović, „Politika” nije bila samo najprofesionalniji i najbolji dnevni list u Srbiji.

Po kvalitetu informacija, po otvorenosti za različita mišljenja i spremnosti da bude forum u kojem će se raspravljati pitanja od javnog interesa, ona je postala stožer nezavisnog javnog mnjenja, koje je danas glavna brana poplavi političkog, kulturnog i moralnog kiča u sve brojnijim tabloidima i na njima sličnim televizijskim stanicama.

Za takav rezultat podjednako su zaslužni i glavni urednik, i kolegijum lista, i cela redakcija „Politike” – zato nije čudno što je redakcija lista gotovo jednoglasno pozvala Skupštinu „Politike NM” da ne prihvati ostavku Ljiljane Smajlović i da što pre reši zamršena pitanja vlasničkih odnosa, koja su – pored neodgovornog ponašanja menadžmenta – glavna smetnja normalnom funkcionisanju „Politike”.

Svi vole da kažu da je „Politika” jedna od nacionalnih institucija, tim dragocenija što, za razliku od Beogradskog univerziteta, Narodnog muzeja ili Narodne biblioteke, nije osnovana kao takva, nego se vremenom nametnula svim slojevima srpskog društva profesionalnošću svoga rada i kvalitetom svojih saradnika. Ali, nacionalne institucije u današnjem svetu mogu to stvarno biti jedino ako nisu privatna nego javna svojina.

Prva petooktobarska vlada bez mnogo razmišljanja je sklopila poslovni aranžman s nemačkim medijskim koncernom VAC, kojem je prepustila 50 posto vlasništva nad „Politikom”.

Da, na sreću svih nas, VAC uskoro nije rešio da se povuče iz Srbije, od „Politike” kao nacionalnog dobra i oslonca demokratskog javnog mnjenja ne bi ostalo mnogo – tačnije, ostalo bi onoliko koliko je spojivo s normalnim finansijskim interesima medijskog koncerna koji traži profit poslujući u inostranstvu.

Dramatična ostavka Ljiljane Smajlović suočila je i državu (kao vlasnika 50 posto ”Politike NM”) i celu javnost s pitanjem kako da se, u javnom interesu, sačuva „Politika” kao list koji se uređuje u skladu s visokim profesionalnim standardima i, držeći se tih standarda, ne oblikuje se suštinski se podređujući zahtevima profita.

Po važećem zakonu o javnom informisanju, donetom pre dve godine, država (kao ni bilo koja javna ustanova) ne može biti vlasnik medija. Jedini izuzetak su mediji osnovani kao javni servis, što su u Srbiji trenutno samo RTS i RTV.

Socijalne, političke i kulturne prilike u Srbiji su takve da bi izlazak države iz „Politike” prodajom njenog udela – kao i preostalog udela čija je vlasnička struktura javnosti nedovoljno poznata – značio kraj „Politike” kao nacionalne institucije. Novi vlasnik, strani ili domaći, pokušao bi od „Politike” da napravi unosan posao i, samim tim, morao bi i da se prilagodi trenutnim tržišnim uslovima.

Ti uslovi danas ni u bogatijim evropskim zemljama, a kamoli u Srbiji, ne idu naruku ovakvim listovima; ali, prenoseći bez uprošćavanja i ideološkog izvrtanja najvažnije informacije i otvarajući raspravu o njima, takvi listovi ipak predstavljaju ključni činilac postojanja nezavisnog javnog mnjenja.

Zato bi, po mom mišljenju, država trebalo da povuče dalekosežan potez i donese poseban zakon koji bi „Politici” dao status javnog servisa, pravno je izjednačavajući sa RTS i RTV.

Po ulozi koju ima u našem političkom i kulturnom životu, „Politika” to suštinski već jeste – takav zakon ne bi samo bio u skladu s najboljim tradicijama srpskog društva, on bi pokazao i državničku mudrost kakvu nisu imali oni koji su svojevremeno uveli VAC u „Politiku” da bi rešili njene trenutne finansijske probleme.

Ti problemi tu su i danas, i država bi morala da izdvoji sredstva za njihovo rešavanje. Ali, ako to ne učini i naprosto proda „Politiku”, i ona i svi mi ubrzo ćemo gorko zažaliti. Trg ispred zgrade „Politike”, od nedavno s pravom nazvan po njoj, u tom slučaju je samo uspomena na još jednu tekovinu srpske istorije koje smo se bezrazložno odrekli.