Premijerovi čuvari zaleđa: Državni udar na zdrav razum

Slučajnosti se, moguće, i dešavaju. Negde drugde naravno. U Srbiji od slučajnosti postoje samo slučajevi kad se hapsi dramaturški, rez po rez, uz TV kamere, koji se nikad ni slučajno ne završe presudom, najčešće rijaliti produkcija Država Srbija plaća odštetu na silu izabranim naturščicima. I psiho slučajevi koji ubijaju svoje najbliže, ili komšije kad im u glavi nešto pukne. Ali, Srbija ima i slučajeve koji ubijaju mentalno sve nas, koji izmiču bilo kakvoj stručnoj  kontroli i izolaciji, koji civilizaciju vraćaju na buzdovan kao sredstvo komuniciranja, i mazanje govnima kao najveće dostignuće istog

Dan pre ili baš istog dana, objavljeno je da će izvesna Sanja Vučić iz benda ZAA biti predstavnik Srbije na 61. Pesmi Evrovizije sa pesmom Goodbye. Biće da to ne bih ni primio k znanju jer sam shvatio da je ta odluka bila oktroisana odnekud, da pomenuta pevačica o kojoj ne znam ništa i tu se ništa neće ni promeniti, nije zazvečala svojim prezimenom. Koje je, uostalom, kao i svi ostali, nasledila bez da je iko pitao. Ostalo mi je u glavi goodbye.

Tog dana, Dragan J. Vučićević, koji u svom prezimenu sasvim sigurno ne vidi slučajnost nego karmu, ustao je možda i pre Premijera. Valjalo je sabajle stići na televiziju koja obično u to doba prekida izveštavanje sa Farme, i započinje sa direktnim uključenjem u Rijaliti Vučićević. Tog  jutra, omiljeni novinar i urednik Premijera sa kojim se on lično u mnogo čemu ne slaže, po ko zna koji put, vratio je u vertikalu one koji su taman saznavši sve na Farmi pokušavali da spavaju. Zaurlao je tako jako da su njegovi slušaoci koji izbegavaju da mu budu i gledaoci saznali i šta je Krik.

“Portal Krik sprema do sada neviđenu medijsku hajku na premijera Aleksandra Vučića i njegovu porodicu”, izgovorio je onaj koji se, u slobodno vreme kad ne domaćinuje po televizijama čiji se glavni urednici prezivaju isto kao on ili se odazivaju po potrebi režima, potpisuje kao glavni i odgovorni urednik nečega što se zove Informer.

Ne bi ova priča imala smisla da se radi samo o osobi koja na milion načina izaziva gađenje a ni na jedan bar sažaljenje. Ova priča, nimalo slučajno odnosi se na društvo, sistem vrednosti, stanje jedne profesije, civilizacijski nivo jedne sredine koja na milion načina zaslužuje sažaljenje. Sredinu u kojoj jedan prepošteni i prevredni Premijer u pozitivnom smislu poimence pominje samo jednog novinara iako mu je u okruženju donjeg dela leđa gužva kao na stadionu

Nastavio je on da će to biti najprljavija kampanja do sada, sačinjena od laži o imovini premijera i njegove porodice, sa ciljem da koalicija oko SNS izgubi na izborima 24. aprila. I poentirao – “Portal Krik uveliko sprema tekstove u kojima će se najstrašnijim lažima ustremiti na Aleksandra Vučića i njegovu porodicu”, objasnivši pospanim pratiocima Farmei svima koji slušaju instrukciju da pre polaska na posao mogu da ne operu zube ali ne mogu da ne urade klik na Pink, da su izvor tih lažnih informacija centri moći sa zapada u sprezi sa domaćim političko tajkunskim centrima moći. Sve to, zapenivši tvrdi on, nema veze sa istinom, već samo sa pravljenjem medijskog haosa u zemlji sa ciljem da se sruši vlast SNS.

Nekoliko dana zaredom Informer je na naslovnim strana objavljivao fotografije urednikaKrika Stevana Dojčinovića nazivajući ga saradnikom mafije, stranih špijuna, sadomazohistom i teroristom. Jedna od tih fotografija izdvojena je kao posebno zanimljiva jer se na njoj, objašnjava Informer, vidi Dojčinović sa čovekom iz “francuske obaveštajne službe” koji je neposredno pre toga u haustoru isplatio urednika Krika.

„Ja živim za svoje ideale, živim za ove mostove i tunele, meni ne trebaju vile i ne trebaju mi da me nalaze po haustorima da mi daju pare, bilo koji stranci ili bilo ko drugi“, prokomentarisao je na svoj proleterski način ovu priču Premijer. Dodajući da izgleda da Dojčinovića „niko ne sme ni na ulici da slika“, štiteći osnovno građansko pravo da i njegove obaveštajne službe imaju pravo da fotografišu koga gde stignu, podrazumevajući valjda da samo Vučićević ima pravo i na selfi, i to televizijski.
Premijer je još na jednoj drugoj televiziji koja emitovanje rijalitija prekida samo kad on nađe vremena da gostuje rekao da nikome ne treba da smeta što vlasnik Informera Dragan Vučićević „misli drugačije“, jer je „u Srbiji svako slobodan i vlastan da piše šta želi“. Premijer nije našao za shodno da kaže kako to neko slobodan a posebno vlastan zna šta neko drugi trenutno radi ili planira, a da pritom ne koristi neke nove metode istraživačkog novinarstva u Srbiji, a da to nije detektor laži koji se definitivno pokvario. Premijera to niko od prisutnih kao i običajno nije ni pitao.

Ministar unutrašnjih poslova dodao je tim povodom da se „nekim novinarima ne sviđa kada se o njima objavljuju tekstovi koji ih bole“ i dodao da policija neće sankcionisati medije, te da ako neko misli da je praćen i prisluškivan neka to lepo dokaže. Zlopamtila bi se setila da je i njegov stranački šef onomad kad se medijima svojeručno bavio savetovao novinare da se u cilju sopstvene bezbednosti na ulici u toku protesta mogu popeti na drvo. Ministra niko nije pitao da prokomentariše glasine da čaršija pomenutu štampanu stvar zoveSlinformer, ali na to ionako ne bi umeo da odgovori.

Ne mnogo pre toga Premijer se nekim od povoda kojih je bezbroj a neke ćemo i pomenuti, u jednom od televizijskih razgovora sa samim sobom, već izjašnjavao o uredniku štampane stvari Informer sa kojim se inače u mnogo čemu ne slaže. On je “častan i pristojan čovek”, zaključio je Premijer sam jer ga niko naravno nije pitao,  koji je “mnogo bolji novinar od onih koji se sa njim sprdaju”. Ostalo je nejasno po kojim to kriterijumima a da to nije detektor laži koji je tada još radio Premijer meri kvalitet novinara. I još važnije, zašto po tim kriterijumima vrednuje Vučičevića.

Sa Vučičevićem se naravno niko nije sprdao ni delić od onoga što je zaslužio. Ni delić delića od onog koliko se on sprda sa zdravim razumom, svima koji ga slušaju izbegavajući da ga gledaju, ili čitaju. Koristeći pritom sve tekovine elektronske civilizacije a posebno zornjak televiziji.

D. J. V. koji od početka svog neuspešnog pokušaja da postane novinar iz nepoznatog razloga koristi i srednje slovo, i izvan Srbije je postao poznat početkom 2015. kada je objavio članak sa fotografijom koja je potvrđivala postojanje tajnih snimaka navodnog seksa novoizabrane hrvatske predsednice Kolinde Grabar-Kitarović sa nepoznatim muškarcem. Žena na snimcima bilo kome normalnog vida i mozga nije ni najmanje ličila na gospođu Kolindu, u pitanju je bila čuvena američka porno-glumica Dajmond Foks, a D. J. V. se po prvi put u istoriji, a da za to postoje živi svedoci, javno izvinio tvrdeći da je snimke dobio od do tada skroz pouzdanih izvora iz obaveštajnih službi.

Ipak, priča broj 1 iz njegove kuhinje stara je pet meseci. U Jutarnjem programu TV koja se nalazi na Dedinju od vakta Mire Marković, gde je i tada stigao pre svih, bolji novinar od onih koji se s njim sprdaju upozorio je Premijera da ne putuje u planiranu posetu Kini, jer se u Srbiji sprema državni udar! Čuj upozorio, penio je u kameru. Ministarke Mihajlović i Udovički premijeru direktno rade o glavi, a Nikolić će sutra podržati štrajk policije, nastavio je D. J. V. paničnim glasom, sve vreme mlatarajući nekim zavežljajem papira na kojima su, kako zaurlaše, neoborivi dokazi za njegove tvrdnje. Koristeći samo njemu znane prečice ubrzo potom u predpodnevnom programu TV čija se urednica sasvim slučajno preziva kao i on, a skroz namerno na isti način radi i savladava se da ne razmišlja, svoje istraživanje nadalje razvio. Rekao je da će Aleksandar Vučić biti ubijen do sledećeg petka. „Pratite šta će se dešavati do srede. Haos će kulminirati u petak“, ustreptalo je tvrdio svestan da je slobodan i vlastan da priča šta hoće, jer tako omogućava Premijer. Ostala je zapamćena i izjava da je Premijer budala ako ode u Kinu, a sam D. J. V. je to isto ako se njegova predviđanja ne ostvare. Premijer je u Kinu otputovao, a petkovi su prolazili. Vučićević je i dalje ustajao ranije od svih na makar dve televizije.

Ne bi ova priča inače imala nikakvog smisla, da je priča o Vukićeviću, o slobodi medija u Srbiji, cenzuri, smeću i blatu na toj sceni. Ovo je priča o slučajnosti.

Krajem 1997. Vučićević je namerno pokušao da se kandiduje na izborima za predsednika Srbije, potpise je sakupio, ali nažalost, kandidatura mu je sasvim slučajno odbijena zbog administrativnog propusta, pa smo tek skoro shvatili da predsednik može da bude bilo ko. Svesno je počeo da se bavi “istraživačkim novinarstvom suočen na samom startu sa nerazumevanjem njegovog otkrića higijenskog uloška Dane Drašković kao dokaza da ona nije trudna, do koga je došao informerski pretresajući njene kese za smeće. Istraživanje je nastavio “brutalnim” ekskluzivama o saradnji Zorana Đinđića sa Zemunskim klanom. Slučajno, kako drugačije, posle akcije Sablja obelodanjeno je da je za ta štiva bio direktno plaćen od tog istog Zemunskog klana što su potvrdili snimci prisluškivanih razgovora između njega i Dušana Spasojevića.

Tekovinama najnegativnije selekcije u srpskom novinarstvu obreo se u vrhu Kurira, a bio zvanično zaposlen  u firmi izvesnog biznismena Krasnićija u Gnjilanu, kao njegov portparol. Po odlasku iz Kurira u Pres, drvljem i kamenjem obrušio se na bivšeg gazdu Raju Rodića, koji, naravno, u međuvremenu nije doktorirao kao neki njegovi naknadni poslodavci,  a nije ni slučajno postao ni pametniji, ni nepošteniji. I sledeći njegov poslodavac, sasvim slučajno prošao je isto. Većinski vlasnik Presa Miroslav Mišković koji ga je obogatio i odžipio, po odlasku D. J. V. iz firme postao je vođa zločinačkog udruženja, aPres pablišing grup kao izdavač deo tog istog udruženja u neregularnoj tržišnoj utakmici. Sasvim je, pak, slučajno svoje vlasništvo u toj kriminalnoj organizaciji ipak prebacio na suprugu. Sasvim namerno se sećam da je na početku svog pokušaja da postane novinar od čega nažalost nije odustao, provaljen da je izmislio razgovor sa nekim, izjavio da to nije ništa jer je jedan kolega izmislio i sagovornika. Slep kod očiju tad nisam prepoznao današnjeg medija-genija. Mnogo boljeg novinara od svih koji se sa njim sprdaju.

Ne bi ova priča imala smisla da se radi samo o osobi koja na milion načina izaziva gađenje a ni na jedan bar sažaljenje. Ova priča, nimalo slučajno odnosi se na društvo, sistem vrednosti, stanje jedne profesije, civilizacijski nivo jedne sredine koja na milion načina zaslužuje sažaljenje. Sredinu u kojoj jedan prepošteni i prevredni Premijer u pozitivnom smislu poimence pominje samo jednog novinara iako mu je u okruženju donjeg dela leđa gužva kao na stadionu. Sredinu u kojoj isti Premijer posle nekoliko dana od najave atentata na njega sa podsmehom prokomentariše da je njegov omiljeni novinar sa kojim se u mnogo čemu ne slaže malo preterao, ali da postoji orkestrirana kritika njegove vlade.

I konačno, i najtragičnije. Nimalo slučajno u pitanju je zemlja gde se proveravanje imovinskog stanja  visokog državnog funkcionera smatra najprljavijom kampanjom,  a da pritom priča o tome  nije ni objavljena. Zemlja u kojoj svaka šuša odlučuje ko će biti praćen i prisluškivan, okačen na krst petparačkog televizijskog i štampanog smeća i prepušten otvorenom lovu gomile budala koje ovoj sredini nikad nisu nedostajale.

Ona ista zemlja kojoj mladi i sposobni sistematski pevaju goodbye, izbegavajući da im najgori, sa dve od pet nacionalnih frekvencija, poželi dobro jutro.