Pretnje

U ovom moru užasa, kojem smo izloženi svakoga dana, setila sam se jednog simpatičnog momenta koji se dogodio u emisiji “Utisak Nedelje”, pre mnogo godina. Jedan od gostiju Olje Bećković bio je i Željko Mitrović, vlasnik TV Pink. Tema su, svakako, bili mediji

U nekom trenutku diskutovalo se o programu i estetici TV Pink, pa su se sagovornici osvrtali i na devedesete. Osvrnuo se i Željko, uz staloženo objašnjenje da je uveo turbo folk – jer je narod to najviše želeo da gleda. To je bio jedini način da brzo stekne veliku gledanost, kojom može da utiče na mase. Željko je stručno objasnio (ovo kažem bez ironije, jer ga smatram najvećim poznavaocem elektronskih medija u regionu) kako je najpre važno steći kontinuiranu gledanost i poverenje gledalaca, a posle se program može i menjati, može se narodu puštati bilo šta – gledaće se. Evo Pink baš namerava da iskoristi svoj stečeni uticaj, planira da izbaci španske serije i da uvede emisije sa drugačijom vrstom muzike: sad se narod, jelte, može edukovati.

– Pretiš operom? – upitala je Olja, kroz smeh. Nasmejao se i Željko. Verovatno su se nasmejali i mnogi gledaoci.

Što je najgore, Željko je bio u pravu. Mogao je da iskoristi uticaj svoje televizije u ovom pozitivnom kontekstu, ali ni tadašnjoj vlasti nije išlo u prilog da narod bude pismen, ponajmanje medijski pismen. Najlakše je manipulisati neobrazovanim delom stanovništva, te je bolje da takav udeo bude što veći.

Posle petooktobarskih promena, Željko je više puta javno priznao da se stidi grešaka iz mladosti, da je njegovo bavljenje politikom bila velika mladalačka zabluda, te da je neće ponoviti. Od Petog oktobra će ga zanimati samo njegov posao: mediji i zabava, a politika – nikako. Nekoliko godina tako se i ponašao. Smatrala sam to veoma mudrim poslovnim potezom, uprkos tome što nisam slušala operu. Mnogo godina nakon neostvarene pretnje operom, dakle sada, ne možemo videti ni Olju – a programi i estetike svih televizija su gotovo istovetne. Pink je apsolutni pobednik u medijskom nadmetanju: sve televizije su postale Pink, a od prošlogodišnjih poplava TV Pink je postao i novi, privatni Javni Servis Vučićeve vlasti u Srbiji.

Međutim, danas Željko koristi poverenje svojih gledalaca da bi im ovog puta pretio: istinom. Trenutno u povodu ličnosti i dela Zaštitnika građana Saše Jankovića, protiv kojeg je tabloid Informer započeo hajku, kojoj se priključila i TV Pink. Naime, pre 22 godine prijatelj tadašnjeg studenta Saše Jankovića izvršio je samoubistvo u Sašinom stanu, iz legalnog pištolja koji je bio u Sašinom vlasništvu. Janković nije bio prisutan u stanu, u trenutku kada se dogodio ovaj strašan događaj. Već dve nedelje javnost u Srbiji je izložena stravičnoj zloupotrebi informacija, poluinformacija i dezinformacija; tačnim, selektovanim ili nepotpunim detaljima; izjavama izvađenim iz konteksta; i medijskim užasima svake vrste – koji traju dugo i van ovog slučaja. Željko Mitrović nam je u svom ličnom Saopštenju, koje je pročitano na TV Pink pre nekoliko dana zapretio istinom. Na ovu ću se istinu vratiti. (Primetićete da se kasnije neću osvrnuti na sadržaj Saopštenja koja, inače, Željko voli često da piše.)

Pretnje kao takve

Za ovaj moj tekst postoji nekoliko povoda. Prvo, želim da se zahvalim pristojnim ljudima koji su prethodnih dana reagovali na pretnje i tvitove koje sam dobijala (nisam jedina, ali kao javna ličnost magnet sam za budale svake vrste). Pretnje su bile grozne, a uključile su čak i želju da mi se dogodi nesreća sa decom, koja se desila roditeljima pokojnog prijatelja Saše Jankovića. Za sve ove godine na društvenim mrežama nisam pročitala ništa bolesnije, upućeno meni.

Ove reči napisane su mi samo zato što sam protestovala (kroz tvitove) zbog linča Zaštitnika građana i protiv jučerašnje medijske zloupotrebe velike nesreće, u kojoj se već 22 godine nalaze roditelji pomenutog pokojnog mladića. Osudila sam medije koji učestvuju u organizovanom linču, uz iskreno saosećanje sa roditeljima koji su dovedeni u situaciju da mediji manipulišu njihovim bolom, koji nikada neće proći. Osudila sam i političare, pre svih ministra policije i premijera koji su svojim izjavama svesno i namerno doprineli u sticanju utiska da se dogodilo ubistvo a nesamoubistvo, što je detaljnom istragom utvrđeno pre više od dve decenije (naknadno smo videli dokumenta koja je MUP pod pritiskom javnosti stavio na uvid, prvo delimično a potom u celosti.) To je, verujem, u velikoj meri uticalo da nesrećni roditelji pristanu da govore baš za ove medije, koji ni na jedan način ne doprinose njihovom miru.

Uprkos svim neprijatnostima, otišla sam sinoć, 30.04. ispred zgrade TV Pink, jer smatram da je doslednost važna i u malim stvarima. Trudim se da živim tako. A mala stvar je neorganizovani protest, na koji nisam dovela nikoga. Mogla sam, bar stotinu prijatelja, rođaka ili kolega da dovedem. Nisam zvala niti jednu osobu, jer sam smatrala da je ovaj protest lični čin. Na tviteru sam predlagala da inicijatoriApela upozorenja demokratskoj javnosti, pozovu na protest oko 5000 ljudi koji su potpisali ovaj Apel u kom se, između ostalog, moli za prekid linča Saše Jankovića. Apel sam potpisala još 16.04. pre nego što je linč otišao predaleko. I danas stojim iza svog potpisa. Verujem da stoji i svih 5000 ljudi, iako nisu bili pozvani pa se, logično, nisu ni pojavili na protestu.

Došlo je oko 30 ljudi. Nisu ništa izvikivali, nisu zviždali, nisu nosili transparente, samo su stajali preko puta zgrade televizije za vreme emitovanja emisije, koja je ranije snimljena u kući roditelja pokojnog mladića. Ljudi su stajali u mirnom građanskom protestu, mahom u tišini. Oko zgrade je bilo više policije nego nas. Ova me je činjenica malo iznenadila. Potom smo dobili informaciju da će se tu uskoro pojaviti grupa “klinaca navijača” i da će nas jednostavno prebiti. Da o tome u medijima ništa neće biti, ali eto: premlatiće nas. Ta nas informacija “iz pouzdanih izvora” nije uznemirila. Cenim da se svih 30ak ljudi (koje lično ne poznajem) nadobijalo batina tokom života, na različitim protestima. Ostali smo da stojimo još neko vreme, a kada smo zaključili da je naše simbolično okupljanje završilo svoju svrhu, razišli smo se.

Pretnje istinom

Ono što mene jeste iznenadilo bio je poziv Željka Mitrovića, nešto nakon protesta. Nisam očekivala, iako sam pretpostavljala da je morao znati da stojim dole. Znamo se 20 godina ali čujemo se veoma retko. Željko ne zove tek tako. Mene naročito ne, jer zna šta mislim o nekolicini tema kojih bismo se mogli dohvatiti. Dakle, pozvao je. Uz šaljivo pitanje što se nisam popela kod njega na kafu, kad sam već bila dole (sic!) zamolio me je da pogledam emisiju. I da kažem šta o njoj mislim. Rekao je i svoje mišljenje: da je emisija “za Pulicera”. Rekla sam da je to što radi, zajedno sa Vučićevićem, jeziv linč. “Ma kakav Vučićević”, rekao je, “pogledaj ovu emisiju, očekujem od tebe javno izvinjenje”. Uz to je rekao još nekoliko reči iz kojih sam mogla da zaključim da sam ja ta koja je, zapravo, izmanipulisana. I da će mi emisija otvoriti oči. Ubrzo sam otvorila link sa emisijom, koja traje oko 33 minuta.

Stravična je bol roditelja koja se videla u toj emisiji. Potresno i pretužno. Nije neophodno da budem majka, da bih osećala veliku empatiju prema tim ljudima. Plakala sam. U više navrata, iz najmanje dva razloga: prvi je bol zbog neizrecivog gubitka. Drugi razlog je užasna manipulacija tim bolom; strahovito poigravanje prirodnom i razumljivom nevericom roditelja koja je, u to nema sumnje, dodatno podgrejana medijskom hajkom koju su podržali ministar policije i premijer Srbije. Roditelji, u svojoj teškoj muci, najgoroj od svih mogućnih muka, nemaju nikakve nove dokaze, hvataju se za slamke neformalnih izjava ili mišljenja ljudi čijih se imena neretko i ne sećaju: “nema šanse da je bilo samoubistvo”, neki su im govorili. Za mene je to bilo veoma potresno, sve to zajedno, iako u svemu što smo čuli nema nikakve nove istine, koju nam je obećao Mitrović, već samo autentičnog, velikog bola roditelja i njegove upotrebe – sa ciljem nastavka organizovane hajke. Kako komentarisati konstataciju spikera iz drugog minuta emisije, u kojoj kaže da je čovek poginuo u stanu Zaštitnika građana Saše Jankovića, iako je poginuo, pre 22 godine, u stanu tadašnjeg studenta Saše Jankovića? Ili kako se odnositi prema pitanjima sa kraja emisije koja je “u ime roditelja” grafički ispisala TV Pink, a da ih nismo ni čuli od roditelja? Ne treba napominjati da su sva pitanja upućena Zaštitniku koji se, svi to znamo, drznuo da čestito radi svoj posao, što se premijeru i njegovim poltronima nikako ne dopada. Još je u ovom mesecu, kao Ombudsman, dobio francuski orden u rangu viteza, uz ogromnu podršku javnosti i „elite“ za kojom Vučić, apsolutni gospodar svega, jedino plače – pa to se izgleda ne prašta. Satiranje do kraja. Do dna, koje ne postoji.

O tome je već napisano mnogo tekstova. Samo bih dodala da ovo smatram jednim od najvažnijih problema sa kojim se u ovoj autokratskoj vladavini susrećemo. Jer u sebi, na naki način, objedinjava sakrivanje svih drugih istina, za koje je javnost zainteresovana. Diskreditovanjem Zaštitnika građana, autokrata je na najboljem putu da pređe u novu fazu: totalnu diktaturu. Na korak je od. Ako to mora da nam se desi, u redu. Nije da sa tim nemamo iskustva, mada počinje da biva dosadno.

Zato ću ovim tekstom da stavim tačku na temu kojom se bavim danima. Građanski. Što bi rekao ministar koji je plagirao doktorat, Nebojša dr Stefanović: “zapeta, zapeta, tačka”. E, to. Ne možemo, naročito ne uz ministrovo svesno iskrivljavanje činjenica, kroz poluinformacije i insinuacije, da zaključimo šta se desilo pre 22 godine, osim onoga šta piše u zvaničnim dokumentima. Ako postoje novi dokazi o tom slučaju trebalo bi tužilaštvo odmah da se pozabavi time, bez obzira što je slučaj zastareo. Da otklone svaku sumnju. Jer, sve smo čuli. Videli smo, evo, i jeziv bol roditelja. Nadležni organi treba da im odgovore na sva pitanja, uključujući: zašto Skupština, kojoj su se i 2012. žalili na reizbor Jankovića, nije tada reagovala? Zašto ljudima nisu dali neki odgovor? Trebalo bi uneti mir nesrećnim ljudima koji su izgubili sina.

A mi treba da se vratimo na skorašnje događaje, o kojima možemo da donosimo zaključke, jer smo im svi na neki način svedoci i da pričamo: o odgovornosti za sedmoro poginulih ljudi u helikopteru; o donošenju mnogih Zakona po hitnom postupku a posebno o pitanju Lex specialis BgH2O; o ugrožavanju zdravlja premijera koji ne ide u toalet 14 sati – što rezultira nezapamćenim dranjem na poslanike Narodne Skupštine (ovo se ponavlja čak i kad ide u toalet, tako da nisam sigurna ima li veze sa nuždom); o uticaju na medije i njihovu kontinuiranu zloupotrebu; o zastrašivanju svakog političkog neistomišljenika; o vređanju celog naroda koji ne radi ništa, dok premijer čak i ne spava; o uvećanju javnog duga, platama i penzijama; o tome kako su utrošena prikupljena sredstva za poplave i zašto su mnogi ljudi još uvek bez svojih obećanih kuća; o svečanoj sednici Vlade u Rudarskom basenu „Kolubara“; o tome zašto još uvek lečimo bolesnu decu SMS porukama; o tome zašto toliko mladih ljudi odlazi iz Srbije, kad je sve – nikad bolje? O plagijatima doktorata i svih diploma – a najpre najviših državnih funkcionera, koji su uprkos tome još uvek na svojim funkcijama. Spisak tema je dug. Predug. Nema kraja.

I umalo da zaboravim: ne mogu čak ni da kažem zašto ne želim dalje da se bavim Željkovim pretnjama istinom i analizom raznih tabloida. Ako me razumete. Mnogo mi je neprijatno. Onako, baš. Ali istovremeno nekako mirno gledam svoje sinove u oči.