Propaganda, laži i video trake

Srpski novinari moraju da brane svoje pravo da slobodno misle i govore. Nedopustivo je da srpska policija poziva novinare na razgovor u policiji, kako se desilo u četvrtak, a da prethodno ne obavesti javnost zašto ih poziva i po kojoj osnovi

Da li se i vama učinilo da je cela „Kurirova” operacija kriminalizacije Aleksandra Vučića nekako traljavo i amaterski izvedena? Tu se ipak radi o gazdama dugogodišnjeg iskustva i zavidne veštine u ujdurmama. Pogledajte samo kako su, bez ijednog uloženog dinara, zaradili pravo bogatstvo na samo jednom poslu, preprodaji najuglednijeg i najstarijeg lista na Balkanu.

Ako Dragoljub Žarković i Miroslav Bogićević ne lažu, evo kako Rodići trguju i zarađuju. Boris Tadić 2011. godine u najvećoj tajnosti daje zeleno svetlo Aleksandru Rodiću da od Nemaca uzme vlasnički udeo u potraživanju VAC-a od „Politike”. Rodić „kupuje” na osnovu pozajmice, tako snalažljivo da Nemci ne dobijaju ni evra, ali zato taj fiktivni ugovor vrlo brzo preprodaje Miroslavu Bogićeviću za milion evra u kešu.

To je ono što o menadžerskim sposobnostima Aleksandra Rodića znamo zahvaljujući poligrafu, Bogićeviću i Žarkoviću. Ali, Rodić je u saopštenju javnosti pre mesec dana sam rekao kada je i kako počeo njegov sukob s moćnim srpskim premijerom: bilo je to prvih dana novembra, kada je od Nemaca saznao da ih je Aleksandar Vučić obavestio kako je Vlada Srbije protiv toga da svoja preostala prava i potraživanja od „Politike” prodaju Rodiću.

Tako počinje Rodićev radikalni zaokret, odnosno preobraćaj vlasnika prizemnog tabloida u borca za evropske vrednosti i srpski patriotizam. To je ključ za čitanje svih novijih brojeva dobro nam znanog starog „Kurira”.

Moguće objašnjenje za traljavost kojom je taj prvi podzemni napad na Vučića navrat-nanost izveden je brzina s kojom Rodić od tog časa preventivno deluje.

U toj je priči sve i neprovereno i neproverljivo, tu nema ni datuma ni činjenica, ni svedoka ni nezavisnih izvora, tu se premijer krije u kafanskom podrumu kako bi od Aleksandra Kornica u zamenu za 120 evra iznudio lažne dokaze protiv prepoštenog Aleksandra Rodića. Priča je do te mere neutemeljena da se zasniva isključivo na iskazu očito labilnog čoveka koji je u policiji brzo promenio ploču, ali ne pre nego što nam je prikazan „Kurirov” video na kom Kornicu neko, reklo bi se možda i iz redakcije „Kurira”, suflira.

Bila je to neka vrsta domaće, napravi-sam „sting” operacije, pokušaj srpske „Žaoke” ali bez Pola Njumena i Roberta Redforda, uz koje bi možda bila zabavna. Ideja je bila da poverujemo da premijer učestvuje u „navlakušama”, ne bi li se lično dokopao lažnih dokaza protiv ljudi za koje u stvarnom životu ima mnoštvo indicija da su upleteni u sumnjive poreske i krivične radnje.

Kurirova „žaoka” kolabirala je veoma brzo, najavom istrage Kornica zbog lažnog prijavljivanja. Ljudi kod nas inače žive u uverenju da je podnošenje krivičnih prijava bezbolna i bezopasna stvar slobodnog sudijskog uverenja, iako zakon teoretski predviđa sankcije za one koji bez ikakvih dokaza druge optužuju za teške zločine. Te sankcije je doduše lako izbeći, što znamo iz primera krivične prijave NUNS-a, koji je 2009. Tužilaštvu za ratne zločine prijavio pedesetak srpskih novinara iz „Večernjih novosti”, „Politike” i RTS-a pod sumnjom da su počinili genocid, odnosno zločin podstrekavanja na genocid.

Udruženje novinara Srbije bezuspešno je angažovalo advokata koji je od suda tražio da povede istragu zbog lažnog prijavljivanja. Neki od oklevetanih autora su doduše u julu, punih šest godina od početka spora, ipak dobili neku satisfakciju jer je Prvi beogradski sud presudio da NUNS mora da im isplati po 200.000 dinara odštete zbog povrede časti i ugleda. Jedan kolega je posle objavljivanja krivične prijave NUNS-a doživeo infarkt miokarda.

No, sve je to već viđeno i ako lažno prijavljivanje Vučića ikada dođe na sud, optuženi može mirno da „posudi” odbranu NUNS-a, čija je predsednica pred sudom izjavila da joj nije bila namera da nijedan od pedeset primera genocidnog novinarstva koje je navela u prijavi bude optužen ili osuđen, već je „samo htela da ih dostavi Tužilaštvu za ratne zločine kako bi oni u okviru svojih nadležnosti ocenili ima li odgovornosti i čije”.

Ali šta je moglo navesti urednike „Kurira” da objave privatnu krivičnu prijavu čiju istinitost nisu potvrdila makar dva nezavisna izvora, kako nalaže Kodeks novinara Srbije? Šta je moglo naterati glavnog urednika da na naslovnoj strani optuži premijera bez dokaza? Time je prekršio čak i obaveze iz prve lekcije novinarstva o odgovoru na pitanja ko, šta, kada, gde, kako i zašto. Dobro je što u tome nije učestvovala njegova zamenica koja sedi u Komisiji za žalbe Saveta za štampu. Ona kolege možda može da podseti na stav iz Kodeksa novinara Srbije da „ekonomski i politički interesi izdavača ne smeju da utiču na uređivačku politiku na način koji bi imao za posledicu netačno, nepotpuno i neblagovremeno informisanje javnosti”.

Šta god da je „Kurir” nameravao da postigne, to nije imalo nikakve veze s novinarstvom. Ali, još manje je imalo veze s „kritikom vlasti”, kako su poteze „Kurira” okarakterisale dve evropske gospođe od koje za jednu, Korneliju Abel iz Transparensija, nikada ranije nismo čuli i ne znamo za njenu ekspertizu u novinarskim ili bilo kojim drugim lokalnim poslovima. No, zato je Dunja Mijatović dobro poznata zbog njenih ranijih nezgrapnih intervencija u domaće političke stvari. Kćerka jedine žene članice ratnog Predsjedništva Bosne i Hercegovine (njena majka bila je Tatjana Ljujić-Mijatović, koja je u ovo telo ušla kada je Nenad Kecmanović iz Sarajeva pobegao u Beograd, da bi već 1993. postala ambasadorka BiH u Beču, gde Dunja i danas živi), gospođa Mijatović upravo završava drugi mandat na položaju predstavnika OEBS-a za slobodu medija. Premijer Srbije seća je se po tome da je svojevremeno optužila njegovu vladu za napade na nezavisne i opozicione sajtove, ali neki ovdašnji članovi Međunarodne federacije novinara pamte kako je 2012. u Moskvi deo novinara tražio od nje da se angažuje u odbrani Džulijana Asanža. Odgovorila je da ne vidi da je Asanžu ugroženo pravo na slobodu govora.

S istim istančanim osećanjem za finese bira kome će u Beogradu dati izjavu ili intervju, pa izbegava „Politiku”, za koju je prenatrpana sastancima, a preferira „Kurir” i „Danas” za koje je poslednjih dana govorila. Gospođe Mijatović i Abel izgleda smatraju da je svaka kritika na njihov račun „napad”, dok je svaki napad na one koji im nisu simpatični samo „kritika”. Ne znamo kako Dunja Mijatović objašnjava to što joj kritika Sergeja Lavrova toliko smeta da je odmah proglašava „napadom”, dok istovremeno vlastima u Srbiji savetuje da budu što trpeljiviji prema „kritici” kakvu kroz krivičnu prijavu protiv premijera objavljuje „Kurir”.

Ne znam od koga na terenu gospođa Mijatović dobija informacije o stanju slobode medija u Srbiji, budući da se najvećem novinarskom udruženju u zemlji nikad nije obratila. No, njena bečka kancelarija upravo je objavila novi izveštaj o „Propagandi i slobodi medija”, u kom se naše podneblje pominje i u jednom širem, istorijskom kontekstu. Možda i čitalac iz jednog isečka pomisli da je gospođa Mijatović u Beču došla do zaključka kako su Srbi izmislili i propagandu:

„Nedavna stogodišnjica početka Prvog svetskog rata dobro je podsećanje kako je sve zapravo počelo. Austrougarski ultimatum Srbiji, koji je ubrzao početak sukoba, imao je za važan cilj zaustavljanje nacionalističke propagande čiji je efekat na postojeće kontroverze bio zapaljiv. Ideja je bila da se kazne oni koji su u javnim i vojnim službama Srbije bili odgovorni za domaću kao i za transnacionalnu propagandu protiv Austrougarske monarhije u Bosni i Hercegovini”.

Koliko je utemeljen bio „Kurirov” napad na Vučića, toliko je utemeljena i ocena Mijatovićkine kancelarije o Srbiji kao kolevci propagande.

 Foto: Medija centar Beograd