Rama i Obama

Kao bos po trnju proveo se Barak Obama pre dva dana na konferenciji za štampu sa kineskim kolegom Si Đinpingom. Srpskim medijima je to promaklo, ali američki o „incidentu” još nadugačko i naširoko raspredaju.

Prvo je Bela kuća izvršila pritisak na Kineze da dvojica predsednika „uživo” odgovaraju na pitanja novinara u Pekingu. A onda je Obama dobio više nego što je tražio, kada je novinaru „Njujork tajmsa” pružio priliku da naljuti kineskog predsednika pitanjima o tome zašto Kinezi odbijaju da izdaju vize reporterima, zašto vrše represiju u Hongkongu i kako objašnjava antiameričko raspoloženje u kineskoj štampi. A onda se Obami to malo diplomatsko lukavstvo vratilo kao veliki bumerang.

Kina ne dozvoljava stranim vladama da se mešaju u njene unutrašnje poslove, kao ni stranim novinarima da krše njene zakone.

Si Đinping je očitao bukvicu i američkom predsedniku i američkom novinaru: Kina ne dozvoljava stranim vladama da se mešaju u njene unutrašnje poslove, kao ni stranim novinarima da krše njene zakone. Američki novinari su zaključili da je zbog toga Obami propao naum da se trijumfalno vrati iz uspešne posete Kini u koju je otišao posle nedavnog izbornog debakla njegove stranke.

Nešto slično se ove sedmice desilo na konferenciji za štampu u Beogradu, samo sa drugačijim posledicama po domaćina. I Aleksandar Vučić bio je vidno iznerviran „dronom” Edija Rame, koji je rešio da Srbima u Beogradu objasni šta je njima Kosovo.

Taj incident je bio sličan, ali je velika razlika između zemalja, aktera i odnosa snaga. Zategnutost na pres-konferenciji u Pekingu dobro je odslikala tenziju u američko-kineskom odnosu, koji valjda spada u najkomplikovanije bilateralne odnose na svetu i u kom je kineska strana ta koja se nalazi u usponu.

Drskost Edija Rame u Beogradu odslikala je nešto drugo: trenutni rejting koji u Vašingtonu drže Srbija i Albanija. Albanska zvezda tamo još blista, pa je Rama u Beogradu samo demonstrirao koliko se komforno i superiorno oseća u američkom zagrljaju i da ga je baš briga za srpsko-albanske odnose, zbog čijeg su tobožnjeg unapređenja Amerikanci licemerno pohvalili Srbiju i Albaniju.

Nije bilo prijatno gledati kako američki klijent u Beogradu radi ono što u ozbiljnoj i moćnoj državi ni američki predsednik ne može da radi. Ali kad iz beogradske vizure posmatrate šta se daleko od nas zbiva, paralela i poređenja sa ovdašnjim prilikama ima napretek. Posebno je, primera radi, poučno saznati zbog čega se Amerikanci žale na hladnoratovsku satanizaciju njihovog predsednika u kineskoj štampi.

Da ga kineska štampa nije slučajno nazvala iračkim kasapinom, kao što je „Njujork tajms” predsednika Srbije poslovično proglašavao balkanskim kasapinom? Ili su ga možda poredili sa Hitlerom, kao što ovih meseci vodeći američki mediji čine kada je reč o predsedniku Rusije Vladimiru Putinu?

Varate se. Za vrhunac „antiamerikanizma” „Njujork tajms” je proglasio to što je kineski „Global tajms” Obamu nazvao „banalnim” i „nezanimljivim” liderom. Samo ne znam kako će nestašnim kineskim medijima oprostiti Amerikanci.