Razbijeno ogledalo Kaićeve stvarnosti

Povodom teksta „Novi povod Škoru da skrene pažnju na sebe”, „Politika”, 15. avgusta. Da površno i neuko zaključuje, Ištvan Kaić uspešno dokazuje u svakom svom tekstu, pa i u ovom poslednjem. Najpre da razjasnimo jednu stvar. Više puta sam javno i pismeno, i u direktnoj polemici, demantovao tvrdnje i obrazloženja Ratka Dmitrovića koja je dao o mojoj smeni. Kaić je to morao da pročita, ako već pretenduje da ozbiljno piše o slučaju Škoro, pogotovu što je sve dostupno. Dakle, ponavljam, da bi Kaić lakše shvatio i zapamtio: nikad, nijednom rečju, ni javno, ni u četiri oka, ni na jednom kolegijumu „Novosti”, a održavaju se dva puta dnevno, Dmitrović mi, za deset meseci, nije zamerio kako radim ili vodim desk. Pošto Kaić očigledno voli nekakvo pozivanje na svedoke, moje tvrdnje lako može da proveri kod svakog člana kolegijuma „Novosti”, ukoliko budu smeli da kažu. Ovo je još jedan dokaz da nije dovoljno samo pisati ili misliti o nečemu, već je potrebno nešto i znati. Ali, Kaiću to izgleda teško pada, jer je unapred pripremio svoju presudu, kako i dolikuje saradniku Bebinog Instituta. Za moju tužbu protiv Dmitrovića Kaić zaista ne mora da brine, jedino nisam znao da o tim preduzetim koracima moram prvo njega da obavestim.

Dakle, ponavljam, da bi Kaić lakše shvatio i zapamtio: nikad, nijednom rečju, ni javno, ni u četiri oka, ni na jednom kolegijumu „Novosti”, a održavaju se dva puta dnevno, Dmitrović mi, za deset meseci, nije zamerio kako radim ili vodim desk.

Nisam skrenuo pažnju sam na sebe, niti sam se u RTS-u, ili bilo gde drugde, pojavio samoinicijativno kako bih se promovisao. Na mene su pažnju skrenuli, pre svega, bahatost i neukost vlasti i onih koje su oni odredili da budu nekakva mera naše vrednosti i stvarnosti. Ne pitajući se, nažalost, da li ti ljudi uopšte ispunjavaju uslove da procenjuju da li neko radi neki posao dobro ili loše. Na mene je, uostalom, pažnju skrenuo i sam Kaić, svojom neargumentovanom analizom.

Posle ovakvih i sličnih napisa osećam se kao pobednik. Nemam ništa protiv da Kaić više veruje Dmitroviću nego meni. To je za mene prirodno, kao što je prirodno i da Vučić hvali Kaićeve tekstove. Najprirodnije od svega jeste da u tom trouglu postoji Beba. I što se mene tiče, mogu nastaviti do mile volje da se vole i uvažavaju, ali postavlja se pitanje cene. A istina je nema. Ona je samo jedna. I tu ne može biti pogađanja ni lažnih priznanja. O cenzuri Kaić nema ni dovoljno znanja, a još manje saznanja, da bismo ozbiljno polemisali o tako važnoj temi. Da bih zadovoljio Kaićevu potrebu za primerima, ograničen prostorom, pomenuću jedan: Da li je cenzura kad se najpre objavi koliko je šta sve poskupelo od prehrambenih proizvoda u Srbiji, a onda, posle intervencije iz više ministarstava i usijanih telefona, napravi novi tekst kako je sve pojeftinilo i da nikad nije bilo povoljnije? Sve s obrazloženjem glavnog urednika kako smo vladin list i da slobodno novinarstvo ne postoji!

Ali prođe sve, a proći će i ovo. I to, naravno, brže nego što neki misle, a onda ćemo morati da se pogledamo u oči. Kaić će, nažalost, kad se postave istinska ogledala i uspostave pravi standardi, biti samo još jedan neuspešni projekat. Bebin ili Vučićev, svejedno. Žalosno za jednog relativno mladog čoveka koji je taman umislio da može da presuđuje o svemu važnom u jednom društvu. Ali, u svakom slučaju, dobra tema za analizu. Naravno, kad dođe vreme.