Realiti programi i deca

Mediji su moćan alat i trebalo bi da se odgovorno odnose prema publici. Čini se da su neke stvari krenule kako ne valja. Realiti programima pripada zamašan deo naše popularne medijske kulture. „Realna televizija“ se raširila celim spektrom kanala od broja jedan na daljinskom, pa sve dokle skala seže. Zatrpani smo raznolikim medijskim sadržajima koji nam nude isečke onoga što teži da bude predstavljeno kao stvarnost

Realiti televizija, ovakva kakva je, svojim načinom funkcionisanja i, naročito, našom domaćom izvedbom danas je najsavršeniji oblik antiobrazovanja koji možemo da zamislimo.

Kao da unatraške obrće procese selekcije, evolucije i emancipacije favorizujući i banalizujući kriminal, stimulišići agresivnost i nasilje, distancirajući seksualnost od osećanja, podstičući konzumerizam i potcenjujući rad. Sve se odvija na način posebno štetan za decu i omladinu, kojima je teže nego odraslima da jasno sagledavaju granice između života i fikcije. Njihovo iskustvo je daleko više zaokupljeno fantazijama sa TV ekrana i računarskih monitora nego realnošću sveta u kojem žive. Šta je u realitiju stvarno stvarnost? Kao da ni mnogim odraslima nije baš sasvim jasno da u svetu ovih programa nije sve tako realno kako im ime kazuje. Posebno pitanje je kako deca i adolescenti doživljavaju, shvataju i prihvataju svet realitija.

Realiti televizija, ovakva kakva je, svojim načinom funkcionisanja i, naročito, našom domaćom izvedbom danas je najsavršeniji oblik antiobrazovanja koji možemo da zamislimo.
Deca ne bi ni trebalo da znaju da neki ljudi postoje. Nije im razvojno važno da znaju imena raznih nasilnika, secikesa, prevaranata, robijaša, prostitutki, sponzoruša, starleta, a oni im za tili čas, klikom na dugme, postaju susedi, ukućani, uzori.

Stvarno, pitate li se zašto je generacijama koje stasavaju ponuđeno toliko prizora rizičnog seksualnog ponašanja, verbalnih i fizičkih sukoba, ogovaranja, podmetanja, prevara, poročnosti, kriminala, pa čak i hapšenja uživo? Medijski prizori deci pružaju obrasce koji pokazuju da li će neka ponašanja biti nagrađena ili kažnjena. Brinete li da će mali gledaoci da nauče da ponašanje iz realitija vide kao poželjno, a zatim ga i sami prikažu u stvarnom svetu? Čemu realiti televizijski program može da nauči mlade o tome šta ih čeka i šta se vrednuje u stvarnom svetu? Zapitajmo se kako utiče na njihove stavove, uverenja, sliku o sebi i ponašanje.

Koje su teme (vrednosti) najčešće zastupljene u realiti programima?

Većina realiti emisija prikazuje (prevashodno žene) na način koji ističe u prvi plan i idealizuje fizički izgled. Na ceni su lepota, mršavost, provokativno oblačenje, hirurška „poboljšanja“. Ovo stvara snažan utisak da se nečija vrednost zasniva gotovo kompletno na fizičkom izgledu. Popularnost je izvedena iz lepote, a kriterijum lepote postavljaju pomenuti programi i eto začaranog kruga.

Takva praksa strpljivim ponavljanjem učvršćuje uverenje da i „stvarni“ ljudi mogu da napuste svoju svakidašnju anonimnost i steknu toliko željeni status samim fokusiranjem na vlastiti fizički izgled. Dodatni kvalitet se postiže ako je lična slika manje ili više (bolje više) opervažena naglašenom seksualnošću. Pa još ako sve ovo koketira sa vulgarnošću… Šta da se radi, gledalište se svačega nagledalo u vremenima bivšim i sadašnjim, pa se sve teže uzbuđuje i šokira. Stvarno je tako. Čak je i navek šokantni i dekadentni Plejboj prestao da objavljuje prizore golih ženskih tela. Stvarno, više nije bilo svrhe. Golotinja je svuda prisutna i svima je dostupna u svim mogućim pojavnim oblicima.

Vrednosti koje usrdno propagiraju realiti šou programi podrazumevaju materijalizami idealizaciju selebritinačina života, bez obzira na posledice.

Vrednosti koje usrdno propagiraju realiti šou programi podrazumevaju materijalizami idealizaciju selebritinačina života, bez obzira na posledice. Prikazani su životi naizgled privilegovanih, koji troše puno novca, nose dizajnersku odeću, piju alkohol, uživaju u ponudi svakovrsnih zadovoljstava, a čak ne moraju ni da rade. Uprkos njihovom očiglednom lošem ponašanju i donošenju loših odluka, njihova popularnost nastavlja da raste. Deca idealizuju životni stil lakih zadovoljstava, sadržan u trač magazinima i realitiju, pa ga često prenose i u svoju stvarnost, pokušavajući da u svom ambijentu otkriju pogonsko gorivo za ovaj način života. Ovakvi sadržaji „pomažu“ da se dečji sistem vrednosti usmeri ka materijalizmu i pukoj prekomernoj zabavi.

Isplati se…

Pa, dobro, zašto realiti programi imaju toliko prostora u medijima? Jednostavno, jeftini su za proizvodnju i imaju dobar odziv u populaciji. Ako uporedimo troškove produkcije filmskog programa i realne televizije, dobijamo velike brojke koje nedvosmisleno govore u prilog ovog drugog.

Mehanizmu poistovećenja je isto tako daleko lakše da obavi svoj posao. Zapravo, koliko god glumci onako ulickani, sređeni i talentovani bili dobri televizijski uzori, lakše je poistovetiti se sa ovim prostonarodnijimpojavama koje u punom „sjaju“ otelotvoruju i mane našeg društva. Sličan se sličnome raduje. Tako su čak i najslabije karike društva i marginalci dobili svoje televizijske predstavnike. Ovi su postali njihove medijske lučonoše i predstavljaju ih, budeći veru u pet minuta slave baš za svakoga ― „Danas on, sutra ja“, kao heroj ili antiheroj, pukovnik ili pokojnik, manje je bitno.

Agresija i nasilje

Realiti televizija je odavno u poziciji da ugrozi ustaljeni sistem vrednosti upotrebom prekomerne sile koju je stekla i nagrizajući osnovni temelj vladavine prava, što podrazumeva odbacivanje nasilja. Ovi programi pozivaju na nasilje, seks i senzacionalizam u daleko većoj meri u odnosu na to koliko toga zaista ima u društvenom životu i iskustvima svakog od nas, posebno dece. Principi teško izvojevane pobede civilizacije nad varvarstom, ljudskih prava i vrednosti naspram zakona džungle, kao da gube svaki smisao u svetu u kojem sve prolazi i gde najjači postavljaju pravila. Pojava i glorifikacija besprizornika i kriminalaca svake svrste dobro korespondira sa mračnom stranom svih onih koji je imaju.

Realiti programi tipično prikazuju neprikladno ponašanje unutar grupa učesnika, međusobne sukobe, podmetanja, agresivnost i maltretiranje. Ogovaranje, blaćenje, niski udarci, verbalna i fizička agresija, potcenjivačko ponašanje pružaju deci ideju da je sve ovo normalan deo međuljudskih odnosa, da je u prirodi ljudi da budu neprijateljski raspoloženi i konkurentni jedni drugima. Kroz magičnu televizijsku kutiju pozivaju se i prizivaju primitivni demoni i daju im se velika ovlašćenja. Usporava se proces civilizovanja i oslobađaju moćni impulsi koji se usmeravaju protiv okoline. Ono što proističe iz ovog oslobađanja, zapravo, nije pročišćenje već opremanje novih čoveku vukova, spremnih da urone u rat svih protiv svih. Dok se, s jedne strane, trudimo da različite oblike međuljudske agresije suzbijamo, realiti pokazuje deci da se odrasli upravo ovako ponašaju jedni prema drugima. U realiti programima većina važnih životnih vrednosti potpuno odsustvuje. Umesto toga, deca gledaju i uče kako da pobeđuju, potkopavajući i rušeći druge. Sve za popularnost u mejnstrim medijima.

U realiti programima većina važnih životnih vrednosti potpuno odsustvuje. Umesto toga, deca gledaju i uče kako da pobeđuju, potkopavajući i rušeći druge. Sve za popularnost u mejnstrim medijima.

Šta može da se učini?

Ne zavaravajmo se, za početak. Televizija i internet postaju deci i dadilja i još jedan roditelj. Ne možemo da sklonimo decu od neprikladnih medijskih sadržaja. Stroge zabrane, svi to znamo, mogu samo da pojačaju želju. Kako da zaustavimo ili popravimo loš uticaj na decu? Kako da ih odučimo od onoga što su već naučili? Ima li puta nazad? Nekada je bila dovoljna preporuka da ako smatrate neki sadržaj neodgovarajućim za decu, možete jednostavno da ih sklonite od toga. Moglo je dosta toga da se postigne prostim pritiskom prekidača. Sada stvari stoje malo drugačije. Mediji svoje sadržaje ne upućuju samo na TV ekran, pa situacija uopšte neće da se reši time što nećete da držite televizor u dečjoj sobi. Medijske poruke su svuda oko nas. Svojim najmlađim konzumentima stižu na telefon, u slušalice ili će ih, jednostavno, čuti od ostalih.

Nije najjednostavnije, ali pokušajte da odgledate sa svojom decom neku od ovih emisija. Upoznajte protivnika. Nije loša ideja – em ćete da pojačate povezanost kad podelite zajednički interes (uslovno rečeno), em ćete da steknete uvid koliko su programi koje vaša deca gledaju (ne)odgovarajući za njihov uzrast i zrelost.

Budite otvoreni i ispričajte deci sve što znate o „stvarnosti“ stvarnih programa. Neće vam odmah poverovati, ali ne bi bilo loše da im natuknete da se tu stvari dešavaju mimo realnih životnih scenarija. Ove scenarističke bravure kojima svedočimo, namenjene su tome da otelotvore senzacionalizovanu medijsku realnost. Najčešće (ma, uvek) i za njih postoji prethodno ispisan skript. Gotovo ništa nije stvarno i spontano. No, samim tim nije ništa manje opasno. Viđeno u TV emisijama lako može da posluži kao osnova za imitaciju.

Potrudite se da saznate šta vaše dete smatra realnim

Nema drugog načina da saznate kakav je utisak već postignut. Možete da postavite par pitanja deci o realiti programima uopšteno, ili o određenoj emisiji koju vole da gledaju. Zatražite da vam prepričaju šta se dešava u emisiji, šta je loše ili dobro (ako ga ima). Pitajte šta misle kako ljudi na slične situacije reaguju u stvarnom životu i kolika je razlika između toga i viđenog na televiziji.

Saznajte da li medijske slike utiču na vaše dete, da li mu zamagljuju ili menjaju sliku o sebi i životnim vrednostima. Realiti i popularna kultura često diktiraju šta je „kul“ i šta znači biti prihvaćen. Saznajte da li vaše dete oponaša vrednosti prikazane u šou programu. Da li zavidi likovima na načinu života? Postoji li nešto što želi da menja kod sebe u skladu sa viđenim? Razgovarajte sa svojim detetom o tome zaštomu se dopadaju pojedini likovi. Ovo može da bude vrlo poučno i pružiće vam priliku da saznate zašto i kako vaše dete pravi određene izbore. Može i da ukaže koje su mu vrednosti u prvom planu. Zašto neke likove smatra privlačnim? Istražite zajedno da li su ti likovi zaista za divljenje ili postoji nešto drugo što čini da dečjem oku izgledaju dobro. Da li su ti likovi dobri uzori? Ko nije dobar uzor?

Većina dece gleda iste emisije jer im to pruža zajedničku platformu za razgovor i učestvovanje u društvenom životu. Pitajte dete šta njegovi drugari gledaju ovih dana. Šta oni misle da je kul? Da li žele ili pokušavaju da imitiraju viđeno? Šta misli da bi uradio neko od njegovih prijatelja u sličnoj situaciji?

Iako realiti programi na prvi pogled deluju kao neobavezna zabava i umeju da budu na svoj način zanimljivi, važno je da deci pomognemo da postanu svesni poruka i vrednosti koje ovakve emisije prikazuju i promovišu. Što je još važnije, iako na to ne možemo sasvim da utičemo, hajde bar da i mi probamo da budemo svesni šta nam deca to gledaju. Tako lakše možemo da ih naučimo kako da prepoznaju i procesuiraju često dobrano zakrivljene i korodirane vrednosti koje dolaze do njih ovim prečim putem. Jeste, nezgodan je to zadatak, jer ovi programi lako obmanu i zavedu mlade gledaoce da poveruju da su pravi odraz stvarnog sveta.

Biće od pomoći i da bolje obavestite svoju decu o ovim emisijama i pomognete im da shvate da su osmišljene isključivo u svrhu zabave i dobre zarade. Obavezno naglasite da ovo nije način na koji većina ljudi živi svoje živote i da ponašanje koje se prikazuje NIJE NORMALNO. Najbolje bi bilo da se potrudite da im pružite i neke druge zabavne alternative za provođenje slobodnog vremena.

Mladi umovi još uvek nemaju razvijene pune logičke funkcije i veoma su osetljivi i prijemčivi na spoljašnje uticaje. Signale iz spoljašnjeg sveta upijaju poput sunđera i bez mnogo provere ugrađuju ih u svoj sistem, stvarajući stavove i uverenja. Deci su potrebni fizička aktivnost, druženje sa prijateljima, živa porodična interakcija, školske obaveze, učenje. Treba da znaju da su voljena i ne postoji ništa što bi moglo da zameni kvalitetno provedeno vreme sa roditeljima.

Najmlađi mogu da nauče da ne uzimaju zdravo za gotovo i bezrezervno prihvataju ono što je prikazano na realiti televiziji kao istinu, već da kritički promišljaju o tome šta rade lica sa ekrana, i zašto se ponašaju na ovaj ili onaj način. Ovo će vašem detetu pružiti novi alat za razvoj sistema vrednosti, više čvrstine i samopoštovanja, delimično oslobođenog od uticaja realiti programa.

Autor:
Predrag Đorđević
Dipl. psiholog