REM proizvodi skandale, a ćuti o temama važnim za elektronske medije

Ugled Regulatornog tela za elektronske medije niži je nego što je ikada bio: afere smenjuju skandali, a svega šestoro članova Saveta, na ivici kvoruma, odlučuje o svemu u oblasti radio-difuzije, podržani vlastima kojima je jedino važno da u Savetu REM-a imaju svoje ljude

Malo je institucija u Srbiji koje su tokom svog postojanja uspele da proizvedu makar približno afera i skandala koliko je to za rukom pošlo Regulatornom telu za elektronske medije (REM). Tek što se koliko-toliko zaboravilo na imenovanje Upravnog odbora RTV-a, koji je praktično uništio tu kuću, stigla je i nova priča – sasvim sigurno jedna od onih posle kojih će ugled REM-a biti niži nego što je bio.

Ta afera, međutim, samo je vrh ledenog brega. Ključno je u ovom trenutku da Savet REM-a, koji upravlja tom institucijom i ima vrlo široka ovlašćenja u oblasti radio-difuzije, već mesecima radi sa šest umesto sa devet članova, da je regularnost izbora novih članova već sada više nego sumnjiva, da su mnogi od onih koji sada odlučuju u Savetu tu došli po političkom ključu i zbog političkih zasluga, kao i to da će – uprkos toj i takvoj situaciji – NUNS i UNS, kao dva najreprezentativnija novinarska udruženja, ostati bez svog predstavnika isključivo sopstvenom zaslugom.

Šlag na torti predstavlja nekoliko pisama anonimnih insajdera iz REM-a koji već nekoliko dana na ciljane medijske i NVO adrese šalju dojave o nepočinstvima u Regulatornom telu, iznoseći detalje o međusobnoj povezanosti onih koji upravljaju ili su upravljali tom institucijom.

Antena i odašiljači

Firma MTS „Antena TV d.o.o.“, koju su zajedno registrovali JP „Emisiona tehnika“ i „Telekom“, počela je probno da emituje 26 televizijskih kanala putem servisa „Antena plus“. RTS, TV Prva, TV Hepi i TV B92 pobunili su se i najavili tužbu zbog „nezakonitog emitovanja medijskih usluga koje se pružaju, jer za njih nisu izdate dozvole na osnovu javnog konkursa“, tj. zbog nelojalne konkurencije.

Istovremeno, Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS) tražilo je od REM-a da „hitno reaguje i zaustavi nezakonito emitovanje“. Udruženje novinara Srbije, s druge strane, pozvalo je REM da se „odredi“ i onemogući „nelojalnu konkurenciju“.

Za širu javnost, nenaviknutu na tehničku terminologiju i verovatno neupućenu u problematiku „Antene plus“, ovde je glavna vest zapravo bila to što je direktor firme MTS „Antena TV“ ni manje ni više – nego bivši predsednik Saveta REM-a Goran Karadžić.

U trenutku nastanka ovog teksta, nesmanjenom žestinom traje prepucavanje između onih koji ovo „probno emitovanje“ označavaju kao nezakonito i onih koji ga vide kao potpuno legitimno, a sigurno je samo to da se ime jednog čoveka već godinama pojavljuje u svim najvećim aferama u vezi sa REM-om.

Iako su organizacije civilnog sektora odlučile da predlože Snežanu Stojanović Plavšić i Milana Antonijevića, predstavnici vladajućih partija u Odboru za kulturu i informisanje učinili su sve kako bi progurali svog kandidata Gorana Pekovića, a od procedure napravili – cirkus

Goran Karadžić je član Saveta REM-a od februara 2005, potpredsednik tog tela od 2008, a na njegovom je čelu od 2014. do isteka mandata ove godine. Osim činjenice da su baš u periodu njegovog potpredsednikovanja i predsednikovanja članovi Saveta redovno „žmurili“ na zakonske odredbe o medijskom monopolu, ponašanju emitera, zaštiti dece i mnoge druge, ostalo je zapamćeno da je 2014, prilikom usvajanja Zakona o elektronskim medijima, jedva sprečen pokušaj Gorana Karadžića da u nacrt zakona bude uneta odredba o neograničenom mandatu, odnosno mogućem doživotnom članstvu u REM-u (?!).

Poznato je takođe da je Karadžić s mesta predsednika Saveta otišao u možda još udobniju fotelju – na poziciju direktora tada tek osnovane firme MTS „Antena TV“. Inače, o pravoj funkciji ovog preduzeća spekulisalo se mesecima pre početka spornog emitovanja 26 kanala.

U tekstu u kojem se vrlo detaljno i precizno iznose veze Gorana Karadžića s članovima novog UO RTV-a, a koji je objavljen na sajtu Autonomija, u antrfileu se navodi: „Dobri poznavaoci medijskih prilika tvrde da je cilj ovog novoosnovanog preduzeća da bude konkurencija SBB-u. U javnosti se takođe tvrdi da postoji mogućnost da ETV postane sastavni deo ‘Telekoma’, pa da zajedno budu privatizovani…“

Kakva je i da li postoji ikakva veza između Karadžića i odluke REM-a da, kao i uvek, ćuti o tekućoj aferi – zasad je nemoguće saznati. Sam Karadžić u izjavi za nedeljnik „Vreme“ objašnjava da probni period „Antene plus“ traje do srede, 28. septembra, posle čega, zasad, i prestaje emitovanje.

On inače tvrdi da se u vezi sa „Antenom“ ni sa kim iz REM-a nije čuo i da REM tu nema nikakvu nadležnost. S druge strane, ni eksperti nikako da se slože da li je za čitavu tu stvar nadležan REM ili pak RATEL (Republička agencija za elektronske komunikacije i poštanske usluge).

Epilog će u svakom slučaju biti na vidiku u trenutku kada „Antenin“ paket ne bude besplatan i probni deo „Telekomove“ usluge, već – kao što je najavljeno – nešto za šta korisnici plaćaju. Sve do tada, status programa koji se u tom paketu nalaze i pravi cilj njegovog pokretanja samo su predmet spekulacija.

Čekajući sedmog

U pozadini te najaktuelnije afere i dalje je situacija sa Savetom REM-a. Iako ima najšira moguća ovlašćenja u oblasti radio-difuzije, iako bira i nadzire upravne odbore javnih servisa, kontroliše rad elektronskih medija i dodeljuje ili oduzima dozvole za emitovanje, ovo telo je već skoro godinu dana u krnjem sastavu: umesto sa devet, ono radi samo sa šest članova.

Po Statutu, za bilo kakvu odluku neophodno je da se složi bar petoro članova. Kada su u pitanju važnije odluke, neophodna je dvotrećinska većina, što znači da bi svi izabrani članovi Saveta morali da budu jednoglasni. Sve ovo dalje podrazumeva da je normalan rad tog tela zapravo onemogućen, ali i da su politički uplivi i uticaji veća opasnost nego inače.

Ostalo je zapamćeno da je 2014, prilikom usvajanja Zakona o elektronskim medijima, jedva sprečen pokušaj Gorana Karadžića da u nacrt zakona bude uneta odredba o neograničenom mandatu, odnosno mogućem doživotnom članstvu u REM-u

Prema Zakonu o elektronskim medijima, od devetoro članova Saveta, dvoje predlaže Skupština, a po jednog Skupština Vojvodine, univerziteti, medijska udruženja, udruženja filmskih, scenskih i dramskih umetnika i udruženja kompozitora, udruženja koja se bave slobodom izražavanja i zaštitom dece, saveti nacionalnih manjina i crkve i verske zajednice. U ovom trenutku, predstavnike nemaju medijska udruženja, udruženja koja se bave slobodom izražavanja i zaštitom dece i Skupština Vojvodine.

Još od kraja prošle godine, najaktuelnija je drama u vezi s izborom predstavnika civilnog sektora. Pošto je dotadašnjem članu Goranu Pekoviću isticao mandat, 38 organizacija koje ispunjavaju uslov da budu predlagači, sastale su se 10. decembra da bi izabrale dva imena – novog člana Saveta, od to dvoje kandidata potom bi birali poslanici republičkog parlamenta. Ali, ne lezi vraže! Iako su organizacije civilnog sektora odlučile da predlože Snežanu Stojanović Plavšić i Milana Antonijevića, predstavnici vladajućih partija u Odboru za kulturu i informisanje učinili su sve kako bi progurali svog kandidata – Gorana Pekovića, a od procedure napravili – cirkus.

Posle borbe u kojoj se nije prezalo ni od čega, Odbor za kulturu i informisanje konačno je 4. februara Skupštini uputio predlog kandidata za troje članova REM-a koji su tada nedostajali: predstavnika Vojvodine, verskih zajednica i civilnog društva. Pošto taj predlog nedeljama nije stizao pred poslanike, predstavnici 29 organizacija tražili su od predsednice Skupštine da odlučivanje o članovima Saveta pod hitno uvrsti na dnevni red.

Umesto toga, Odbor za kulturu i informisanje pozvao je 1. marta Skupštinu da iz dnevnog reda izbaci izbor predstavnika civilnog društva. Istovremeno, u Skupštini nije izabran nijedan kandidat kojeg je predložila vojvođanska skupština, dok je u Savet „prošla“ jedino Aleksandra Janković kao predstavnica verskih zajednica.

Dva sprata sa zidom

U ovom trenutku očekuje se izjašnjavanje Skupštine o vojvođanskim kandidatima, Siniši Isakovu i Đorđu Vozareviću, za kojeg insajderi iz REM-a tvrde da je kum Gorana Karadžića. Izjašnjavanje o predstavniku civilnog sektora nije ni zakazano, iako prethodna procedura nije poništena, a kandidaturu Milana Antonijevića i Snežane Stojanović Plavšić niko u međuvremenu nije osporio.

S druge strane, na dnevnom je redu izjašnjavanje o predstavniku medijskog sektora, koje je zanimljivo na više nivoa. Pre svega, na listi kandidata opet je – Goran Peković. Bivši član Saveta REM-a tako se pokazao kao vrlo uporan igrač, a oni koji ga pošto-poto žele u Savetu kao vrlo uporni i domišljati nalogodavci. Misterija je ipak zašto baš taj čovek, zašto toliko uporno i bezobzirno.

Podjednako mistična jeste i činjenica da je listu od četvoro kandidata predložila grupa tri medijska udruženja: Društvo novinara Vojvodine, Udruženje radio-stanica RAB Srbije i Udružene radio-televizijske stanice Srbije. Udruženje novinara Srbije (UNS) i Nezavisno udruženje novinara Srbije (NUNS), kao dva najreprezentativnija novinarska udruženja, nemaju svog kandidata, iako sigurno imaju članove koji od njih očekuju da se aktivno uključe u rad Regulatornog tela.

Tim povodom, kao i povodom kandidature Gorana Pekovića, NUNS je izdao saopštenje u kojem „izražava žaljenje zbog činjenice da Udruženje novinara Srbije nije predložilo svoje kandidate“. NUNS ističe da to udruženje nije želelo da direktno učestvuje u izbornom procesu jer je u prethodnom sazivu Saveta imalo svoju predstavnicu – Gordanu Sušu.

Ostaje misterija – zašto baš Goran Peković, zašto toliko uporno i bezobzirno?

„Smatrali smo da bi ovog puta svog kandidata trebalo da predloži UNS“, objašnjava za Cenzolovku predsednik NUNS-a Vukašin Obradović. „U nezvaničnom razgovoru, generalni sekretar UNS-a Nino Brajović nagovestio je da će jedan od kandidata biti i Ljiljana Smajlović. Imajući u vidu stavove koje ona zastupa kada je u pitanju naše udruženje, mi nismo želeli da je direktno podržimo. Međutim, istovremeno smo smatrali da time što nećemo predložiti svoje kandidate, zapravo otvaramo vrata UNS-u da predloži dvoje kandidata.“

Obradović ističe da je bilo najava o tim kandidatima i da je zato: „za nas bilo veliko iznenađenje kada nas je Odbor informisao da UNS uopšte nije predložio kandidate za REM“. Po njegovim rečima, Ljiljana Smajlović je bolji kandidat od svih koji se trenutno nalaze u opticaju završnog procesa izbora, i da je sve to velika šteta.

„Da smo znali da UNS neće predlagati svoje kandidate, mi bismo predlagali naše predstavnike, koji bi dostojno predstavljali i NUNS i medijsku zajednicu. UNS je odustao, o tome nas nije obavestio, a mi nismo želeli da budemo podvrgnuti kritici da opet želimo svog kandidata.“

Priča Nina Brajovića sasvim je drugačija. „Ja sam zvao Vukašina, rekao mu da se konkurs privodi kraju i da bi Ljilja bila dobar kandidat, ali da moram da razgovaram s njom i sa našom upravom. Kada sam to obavio, opet smo se čuli i on mi je rekao da će zvati ANEM u vezi s njihovom podrškom, kao i da će se izjasniti o našem predlogu. Više mi se nije javio, a nije bilo u skladu s konkursom, a ni sa zakonom, da smo konkurisali sami. NUNS sada kritikuje Gorana Pekovića, a svojim je nečinjenjem pomogao Pekoviću da nema pravog protivkandidata. Licemerno je zato da još na kraju kažu da im je žao što UNS nikoga nije kandidovao.“

Vukašin Obradović na ovo odgovara da je dogovor bio kako će se Brajoviću javiti „ako budemo imali podršku“. Ali, „pošto je zaključak bio da naš IO ne podrži Ljiljanu Smajlović, ali i da nikog ne kandiduje, nije bilo potrebe da se javljam“.

Sa ove distance, više možda i nije bitno ko se kome i zašto nije javio, a ko nije morao da se javlja. Bitan je rezultat – a to je da u Savetu REM-a neće biti predstavnika ni jednog ni drugog udruženja, koja čak ni činjenica da rade u istoj zgradi – jedno na drugom, a drugo na trećem spratu – nije sprečila da između sebe postave zidove previsoke da bi se preskočili čak i u vezi s tako važnom temom kao što je REM.

To nas konačno dovodi i do pitanja o funkcionisanju tzv. Medijske koalicije koja je okupljala značajna medijska udruženja i asocijacije (NUNS, UNS, NDNV, ANEM i Lokal pres), zajedno aplicirala za velike projekte i zajedno nastupala kada su u pitanju bile važne teme. Na pitanje da li priča o REM-u zapravo znači da ova koalicija više ne postoji, Nino Brajović odgovara:

„Ne znači da ne postoji, nego se na ovim pitanjima pokazuje da gubi smisao.“

U samom startu, važno je reći da su – prema propozicijama konkursa i slovu zakona – oba udruženja mogla da predlože po dva kandidata. Na to imaju pravo svi validni predlagači. Kada svi predlagači izađu sa svoja dva kandidata, u Odboru za kulturu i informisanje oni glasaju za ukupno dvoje njih: sa to dvoje izabranih, u vezi s kojima su se saglasili, predlagači potom nastupaju pred Skupštinom kao jedinstveni predlagač. UNS-ov kandidat možda u Odboru zaista ne bi dobio podršku NUNS-a, a NUNS-ov možda ne bi bio podržan od UNS-a, ali bilo je zaista važno da se s kandidatima izađe u javnost i da se u utakmici učestvuje.

Ovako, zlobnici bi mogli da pomisle kako je čitava stvar tako i nameštena da Goran Peković na kraju ispadne siguran pobednik, a udruženja žrtve sopstvenih sukoba i koja su sama odlučila da se povuku. Možda zvuči kao teorija zavere, ali ne deluje nimalo nelogično. Posebno ako imamo u vidu do kojih su granica spremni da idu oni koji upravljaju Savetom i koliko im je važno da u svom timu imaju isključivo „svoje ljude“.