Robert Čoban: Tabloidizacija je prava mera našeg društva

Nije on samo gradska faca, već faca šireg formata. Novosađanin koji gotovo svakodnevno putuje za Beograd, izuzev kad putuje negde po svetu, ali sebe i svoju budućnost vezuje za ovaj grad koliko god ga posao i tržište vukli ka prestonici. Davno je dobio nadimak “kralj žute štampe”, a iza njega ozbiljna medijska imperija Color press group, sa pregršt izdanja, koja se gotovo svakodnevno razvija. Ali Robert Čoban je i pored svega toga čvrsto sa obe noge na zemlji, sa jasnim stavom o svetu i životu. Ne o „Svetu“, magazinu koga je osnovao i pomoću koga je izgradio medijsku imperiju sa sedištem u Novom Sadu, već o svetu u kome živi i u kome se, možemo primetiti, odlično snalazi

Kada je 1988. godine došao iz Bača da studira pravo, Novi Sad, kako kaže, izgledao je potpuno dugačije.

– Novi Sad je bio poprilično zatvorena sredina sa zatvorenim društvima i uhodanim mehanizmima. Deo mojih kolega je već unapred znao gde će imati advokatske kancelarije, roditelji su im radili u sudu ili u Sremskoj Kamenici, stvari su bile izvesne. Govorimo o periodu tri godine pred rat i sedam dana pred „Jogurt revoluciju“. Već posle tih sedam ili deset dana, čitav stari svet, kao američki jug, se raspao i propao i tada sam prvi put na ulicama Novog Sada video smeće. Došao je 5. oktobar i ispred Izvršnog veća organizovani su protesti. Bio sam sa devojkom u bioskopu „Jadran“, gledao sam Bertolučijevog „Poslednjeg kineskog cara“, koji je trajao tri sata. Kada smo izašli, sve je već bilo gotovo, a gomila smeća je ostala na ulicama. Tada sam prvi put video smeće – kaže Robert Čoban za mojnovisad.com.

Kako je momku iz provincije bilo da se uklopi u jedno takvo zatvoreno društvo?

– Sa te tačke, nikada nisam imao problem u komunikaciji, probijanju, uvek sam nekako lako sebi zauzimao mesto i na fakultetu i kasnije u novinarstvu i izdavaštvu. Međutim, s druge strane, činjenica je da je društvo u kojem smo živeli tada, krajem 80-tih pa čak i 90-tih godina imalo veću socijalnu propustljivost nego današnje društvo. Znači, u tom društvu je bilo sasvim moguće da neko dođe iz Bača, da mu je otac poljoprivrednik, majka domaćica, da nema apsolutno nikavu vezu u Novom Sadu i da nešto ostvari. Nisam siguran da bi u društvu, kakvo je srpsko društvo 2015. neko mogao da dođe sutra u Novi Sad iz Kovačice ili iz Tavankuta, Rume, bez da se učlani u političku stranku ili da ispuni ne znam ni ja koje već uslove koje današnja vremena nameću.

I studirali ste pravo, a obreli se u novinarstvu…

– Studije bukvalno nisu imale nikakve veze sa novinarstvom. Većina stvari na tim studijama me nije ni zanimala, osim istorije sociologije i nekih društvenih nauka. Pravne norme su mi bile manje zanimljive. A novinarstvo kao ideja mi je bilo privlačno od malih nogu. Recimo 1980. imao sam 12 godina, a na globalnoj političkoj mapi počele su turbulencije tipa iransko-irački rat, sovjetska invazija Avganistana, kriza u Poljskoj sa Lehom Valensom i pokretom „Solidarnost“. To sam baš pratio, vodio dnevnike o zbivanjima u inostranstvu. Tada je i Tito umro, počinje lagani raspad Jugoslavije. Drugi nivo dnevnika su bila sva ta neka dešavanja u SFRJ, a treći nivo dnevnika bila su dešavanja u selu Baču iz kojeg sam potekao. Već sam sa 12 godina imao tu crtu, to nešto što sam tada radio i pisao za sebe i vodio evidenciju o filmovima, serijama koje sam gledao i pločama, da ću se možda jednog dana i time i baviti i od toga živeti i zarađivati. Počeo sam da radim u januaru 1990. godine, ali sam momenat da se baš počnem baviti novinarstvom bio je možda 1989. godine kada sam gledao film „Godine opasnog življenja“ sa Mel Gibsonom koji u tom filmu glumi novinara. Radnja se dešava 60-tih godina u Indoneziji, praćena napetošću, političkim nemirima, Mel Gibson je pušio Lucky strike bez filtera. Sve to mi je bilo jako privlačno i zanimljivo da se živi takav život, ne sluteći da ću za koju godinu već živeti u zemlji u kojoj je rat. Doduše, imao sam tu sreću i želju da ne budem ratni reporter i da ne idem na ratišta.

Počeli ste u dnevnom listu?

– Studirali smo pravo, odlazili u kantinu na Filozofskom fakultetu i tamo sam 10. januara 1990. godine pročitao oglas da dopisništvo „Večernjih novosti“ u Novom Sadu traži dopisnika. Velja Đurović (Velibor Đurović, jedan od suosnivača Sveta) i ja smo se prijavili. Tog dana kada smo trebali ići na razgovor Velja se uspavao i ja sam došao i primili su me. Kao i svakog početnika, poslali su me da uporedim cene štofova u „Bazaru“ i „Norku“ i tada sam napisao prvi novinski tekst: „Niže cene štofova“ sa R. Č. potpisom. Sutradan, koleginica koja je radila kulturu se nešto razbolela pa sam išao u Vojvođansku akademiju umetnosti da izveštavam sa sednice, oni su mi tekst objavili na stranici kulture, na četvrtini strane što je za mene bilo „vau“! To je bila zanimljiva anegdota, jer je tekst bio  potpisam sa Robert Čoban i urednik iz Beograda je zvao da pita zašto se potpisujem sa pseudonimom, ne verujući da se ja stvarno tako zovem. Nastavio sam da pišem za „Novosti“ i ta škola koju sam prošao, zaista je za početnike jako dobra. I dan danas. Tu su se svi ispraksali u raznim žanrovima: crnoj hronici, sportu, kulturi… svemu. Kasnije sam počeo da tezgarim za gomilu novina, „Index“, “Stav“ koji je tada izlazio u Dnevniku, beogradsko „Vreme“, zagrebačku „Arenu“, sarajevske „Naše dane“, pisao sam za desetak novina u našem celom regionu i onda se desilo da se za vreme rata 1991. studentski list „Index“ ugasi.

Sa današnje distance možda malo neverovatno izgleda ali taj isti „Index“ je preteča današnjeg „Sveta“. Kako ste se tamo obreli?

– Bora Novaković, potonji gradonačelnik, bio je urednik rubrike „Društvo“ u tom listu. Pošto je počeo da se bavi politikom u Demokratskoj stranci, meni su ponudili da uređujem tu rubriku, a to je bilo 1990. A onda se „Index“ ugasio 1991. Za vreme rata i 1992. godine smo krenuli da ga obnavljamo izašla su dva broja u februaru i martu te godine. To je bio period između rata u Hrvatskoj i rata u Bosni kada je delovalo da će sve biti normalno, ali već posle dva broja smo smenjeni i izbačeni iz redakcije, a kompletna redakcija otišla je u Nezavisno društvo novinara do Mileta Isakova, tadašnjeg predsednika NDNS, pošto sam pola godine ranije aktivno učestvovao u akciji NDNV „Prozor“. Sećam se, govorio sam sa prozora NDNV-a o incidentu kada su avioni JNA tokom rata za Vukovar 15. septembra greškom bombardovali Bač misleći valjda da je Vukovar. Ostao je u senci vremena moj tekst o tome, a ja sam govorio sa prozora kako je šest-sedam ljudi poginulo. U prostorijama NDNV u Zmaj Jovinoj 4, izašao je „Nezavisni indeks“ i tu smo negde ostali do septembra-oktobra, nakon čega se odvajamo od NDNV-a i pokrećemo „Novosadski index“ koji ’93. godine promenio ime u „Svet“ i onda je sve išlo svojim tokom.

Gledajući sa ove vremenske distance da li ste mogli pretpostaviti da će to postati tabloid? Oni koji se sećaju tog perioda znaju da je „Svet“ bio ozbiljan magazin sa prilično malo prostora koji su zazimali estradni tračevi. Do kada je „Svet“ bio politički magazin?

– Do 1995. i praktično Dejtonskog sporazuma. Tome je prethodio moj odlazak u Ameriku gde sam boravio pet nedelja. Otišao sam sa stavom da su samo političke teme bitne i da je to jedino što treba da me zanima. Dolazio sam iz zemlje koja je u ratnom okruženju, hiperinflacija, u kojoj je zadnji broj „Sveta“ pre nego što sam otišao koštao 500 milijardi dinara. Par puta dnevno smo od prodatih novina za dinare kupovali marke na ulici. U Americi sam bio prvi put svedok da je više ljudi u TV sali hotela u Atlanti gledalo izveštaj o Majkl Džeksonu i njegovu aferu „Neverland“, nego Klintonov prvi izveštaj o stanju nacije. Tada sam shvatio da ukoliko se i mi opredelimo za promenu koncepta, da ćemo izabrati stranu koja je mnogo konvencionalnija, da neću zavisiti od stranih fondacija ni od političkih partija, nego od čitalaca, kasnije i od oglašivača i onda negde 1995. godine počinjemo da menjamo koncept. Te godine prestaje rat, ovde počinje neka malo normalnija situacija posle Dejtona i „Svet“ kreće u taj šoubiz segment, a posle 2000. kada smo počeli da uzimamo licence i da radimo strane magazine, na boljoj hartiji i u raznim drugim temama ulazimo u lajfstajl segment, hranu, tinejdžerske teme, ali naravno ništa u to vreme nije ukazivalo da će razvoj „Sveta“ ići u tom pravcu, jer ono što me bazično zanimalo i kao klinca sa 12 godina nije bio šoubiznis. U mom životu nije bilo Lepe Brene, slušao sam Azru i novi talas i nije me zanimalo tada da postanem novinar te vrste. Čitao sam zagrebački „Danas“ i mnoge ugledne kolumniste. I mrzeo Slobodana Miloševića 1989. kada ga je 90 odsto Srbije volelo. Bio sam baš politički baždaren. I danas privatno čitam sve političke magazine, a ako razmišljam, trudim se da odvojim svoj lični ukus i percepciju od onoga što je percepcija tržišta i onoga što ljudi žele da čitaju i kupuju. S te tačke gledišta je to normalno, a ako se posmatra to kao jedan tok, onda je iznenađenje. Lični ukus i tržište sam razdvojio u jednom momentu.

Hipotetički, da ste danas na početku karijere i želite da napravite prvi korak u novinarstvu da li biste otišli u „Novosti“ ili posao potražili u nekom od šarenih idanja Color press grupe?

– Jako je teško govoriti na tu temu, jer se taj naš novinarski posao za ove 23 godine izmenjao više puta, padao, gomila ljudi je odlazila u druge profesije – u PR, postajali PR političkih partija, odlazili u PR agencije… Mnoge velike kuće su propadale. U momentu kada smo mi kretali, imali smo „Politikinu“ kuću sa svojim izdanjima, „Borbinu“ sa svojim brojnim izdanjima i BIGZ kao treće jato. Danas imamo BIGZ koji ne postoji, potpuno je zbrisan, od „Borbe“ ostale su još „Večernje novosti“, sve ostalo je pogašeno, i „Politiku“ koja je jedino živa. Sad čitav taj stari svet ne postoji. U međuvremenu, stotinu drugih novina je ugašeno. Mi smo neka konstanta, nikada nismo imali ni najviše plate ni najniže, ali smo svakog petog u mesecu delili plate čak i u aprilu 1999. godine za vreme bombardovanja, lično sam svoj novac izvadio za slučaj ako se nešto desi. Jako je teško danas. Ako je nekom do stabilnosti i kvaliteta preporučio bih mu da dođe kod nas ili u neku sličnu firmu, nema ih baš mnogo, a često se desi da se pojave novi izdavači, strani izdavači, nove kuće, ponude visoke plate, ljudi se obraduju i napuste prethodni posao zarad novog i posle tri meseca se to promeni, prepolove im plate, pa onda traže da dođu nazad i tako 23 godine se to stalno ponavlja.

Godinama vas zovu „kraljem žute štampe“. Međutim, istini za volju, tabloidi koje izdaje vaša izdavačka kuća su suviše meki u odnosu na današnje dnevne novine?

– Žuta štampa po meni je stvar forme novina. Daje se značaj fotografiji, naslovu, paparaco fotografiji, drugačiji je pristup tekstovima… Tada kad je „Svet“ postajalo tabloid, to je bio jedini tabloid u zemlji – svi ostali koji su se bavili zabavom poput „Sabora“ ili „TV revije“ su radili to na retro način iz 70-tih godina. Ljude je privukao zapadni sistem koji smo mi uveli. Velike fotografije, veliki naslovi, provokativne izjave, sukobljavanje tih ličnosti i to je tada bio jedini list, jer su dnevne novine bile ozbiljne novine. Danas imamo situaciju da izdajemo 4 tabloida, a još 2-3 izlaze mimo nas, tu mislim na nedeljne tabloide. Sve dnevne novine sem „Politike“ i „Danasa“ su praktično tabloidi i došlo je do potpune tabloidizacije celog društva i kroz TV emisije, neke ozbiljne televizijske kuće sada imaju isključivo rijaliti emisije zabavnog karaktera.  Mi smo sve to već shvatili još 1995. godine. Imali smo vremena da prođemo sve to i da danas organizujemo između ostalog i književne konferencije i konferencije o hrani, tinejdžerima, ženama, a oni koji su se  pre dve-tri godine zgražavali nad tabloidima danas su u situaciji da grcaju i moraju da uvode najtabloidnije moguće formate da bi opstali i podelili ljudima plate. To je taj paradoks, što smo se mi prvi dosetili, a sada imamo dovoljno lufta da možemo da radimo i neke društveno-korisne stvari, da možemo da biramo šta ćemo da objavljujemo. Naravno, tabloidi su, ako govorimo baš o tabloidima, kod nas samo „Svet“, „Skandal“ i „Star“, dok su sve ostale novine koje izdajemo drugog žanra. To je stvar tržišta, čitaoci vole tabloide, oni su tiražni, ali oglašivači ih ne vole i ne oglašavaju se. Zabluda je da su tabloidi ne znam ni ja koliko profoitabilni, možda  su bili nekad, pre interneta, a sada, u ovoj ekspanziji interneta kada sve imate na netu, a pritom od neta ne možete da zarađujete da ga naplatite, jer baneri nisu dovoljno skupi, to je jedno vrzino kolo. Mi smo napravili miks na više nivoa. Jedan je miks po pitanju samih dnevnih medijskih proizvoda pa imamo štampane medije, nedeljnike, mesečnike, dvomesečnike i specijalna izdanja. Drugi nivo su portali, od tabloidnih portala do najjopštijih tipa „Lepota i zdravlje“, „Bravo“, a treći nivo su događaji, znači konferencije koje organizujemo poput „Book Talk“-a koje se održava u Novom Sadu do 5. septembra. Po  pitanju teritorije proširili smo se toliko kolika je bivša Jugoslavija u smislu poznavanja mentaliteta, jezika, zabavne, muzičke i glumačke scene, te izdajemo novine u svih šest bivših republika Jugoslavije. Bez tolike diverzifikacije izvora prihoda sa raznih strana bilo bi nemoguće opstati, a da ne primate neku ozbiljniju pomoć iz inostranstva ili da niste strana firma, ili da vam država neprekidno pokriva gubitke i slično, a sva tri primera postoje na tržištu.

Postoji li na srpskom tržištu časopis koji zadovoljava vaš ukus?

– „Vreme“ čitam, mislim da sam svaki broj pročitao, kao i „Nedeljnik“. On mi je od novih novina nekako najzanimljiviji, pokreće neke teme, bude kontroverzan. U nedelju sam baš uhvatio vreme za sebe pa par sati čitao. Ta vrsta njuz političkih nedeljnika tog tipa koji obrađuju i neke društvene teme, to je ono za šta mogu da kažem da imam vremena tokom nedelje. Nažalost, ono što mi je najveći problem je što ne stižem da čitam knjige, bukvalno samo na putovanjima, a toliko knjiga imam koje sam kupio i dobio, koje planiram da pročitam, a koje stoje. Kada sam kući počnem da gledam neki film pa zaspim. Zbog načina života kojim živim jako je teško čitati, jer za knjigu čovek mora da bude odmoran, ispavan i koncentrisan da bi je čitao. Eto, to mi je manjak iako evo organizujem književnu konferenciju, a delili smo proteklih dana u susret „Book Talk“-u knjige putnicima koje smo zatekli da čitaju u gradskom prevozu.

Činjenica je da ste sa pričom zvanom „Svet“ našli slabu tačku sadašnjeg društva i dobro prošli sa tim projektom. Međutim, u odnosu na ondašnji tabloid, današnja tabloidizacija društva više ne poznaje ni mere ni granice ukusa, pogotovo u nekim dnevnim listovima. Ali istovremeno, smatrate li se odgovornim za današnju tabloidnu medijsku scenu lišenu bilo kakvog morala i novinarske etike?

– Mi smo se u našim tabloidima bavili muzičkim, glumačkim zvezdama, manekenkama, sportistima, sada su to i zvezde rijalitija, ali se nismo bavili političarima, nismo slikali njihove žene, nismo to koristili za ucenu, nismo zvali direktore firmi i govorili: „mi ćemo objaviti nešto kompromitujuće o tebi ako ne platiš reklamu“. Sve to što se danas masovno dešava na sceni. Tako da smo mi radili ono što na zapadu rade „People“ ili „National Enquirer“, nismo ništa izmislili. Isto to bi došlo u Srbiju, možda ne 1995. ali par godina kasnije. S tim što taj zapadni kapitalista možda ne bi imao senzibilitet taj koji smo mi ponekad imali, da ne puštamo tekstove i fotografije zbog porodice ili zbog deteta ili zbog nečeg drugog, a s druge strane, to tako što jeste tabloidno i što jeste problematično možda sa neke moralne tačke, je s druge strane stvorilo kompaniju koja danas na stotinu drugih načina zajednici vraća to, i kroz zapošljavanje i kroz CSR aktivnosti, i kroz razne konferencije, tako da mislim da to što nas je podiglo i dalje postoji. Tabloidi nisu ništa blaži nego ovi dnevni tabloidi, ali se ne bave političarima. Dobro evo na naslovnoj stranici „Skandala“ se nalazi Šapić. On jeste političar, ali je isto tako bio u rialitijima, bio vaterpolista, istetovirao se, tako da je ušao u taj krug selebritija. Mislim da je mnogo dublji problem to što je društvo dekintirano, mi smo jedno malo bedno tržište u kojem, Biljana Srbljanović je to lepo rekla, ti možeš za 100 evra da od sudskog pisara dobiješ podatke da je neki otac osumnjičen da je silovao svoju ćerku i da uništiš 15 života tako što je neko dobio 100 evra i taj novinar je dobio bonus od 50 evra. Znači, za 150 evra je uništeno 15 života u toj priči koju se dnevne novine objavile gde možda taj otac nije ni kriv, ali su svi uništeni. Problem je što za 150 evra možeš da ideš ko sa mitraljezom i ubijaš sve oko sebe. Problem je što nema dovoljno oglasa, dovoljno tiraža pa mediji podležu blekmejlingu, ucenjivanju političara, firmi, stranih kompanija… Tabloidi postoje svuda u svetu, naravno ako slažu neštio u Engleskoj ili Americi budu tuženi, kažnjeni, zatvoreni poput „News of the World“ koji je izlazio više od 100 godina. Kod nas se sve tako vrti, sudski sporovi se otaljavaju ako ih ima, otaljavaju se godinama. Kod nas je sve slika i prilika društva. Naši političari nisu ništa gori od nas, da smo i mi bolji imali bismo neke političare kao Nemačka, a mi smo upravo to, takvi su nam tabloidi, novine… sve je tako. U tom moru ima ljudi u firmi u tom kolektivu pojedinaca koji mogu da odskaču ili ne, ali jednostavno naša tabloidizacija je prava mera našeg društva.

U prošlosti ste zbog političkog stava imali mnogo pretnji i problema. Da li i danas imate političkih pritisaka ili sugestija šta da objavite, iako se kroz svoja izdanja ne bavite politikom?

– Ima toga, ali u manjoj meri i to ne u tabloidima nego ovako, ako neka ministarka izađe u „Lepoti i zdravlju“ ili u magazinu „Hello“ u tim nekim finijim pakovanjima, ili ako je neki političar u vezi sa nekim, ali to je vrlo retko. Problem je bio devedesetih godina. Mi nismo izašli iz politike zbog pretnji, ali smo izašli zbog opasnosti koja je postojala, a to je pisanje o kriminalu, potpuno otvoreno o organizovanom kriminalu na beogradskom asfaltu, mafijašima i sve. Nakon 2000. kada je ubijen Arkan, pa Lainović iz Novog Sada, svaki dan telefon je zvonio, negde je neko ubijen… ubijen je na kraju Ćuruvija, pa šta se desilo novinaru iz Jagodine Milanu Pantiću… Nakon svega toga rekao sam da je to stvar koju ne želim ni sebi ni svojim novinarima, nije vredno toga i mi smo iz tog segmenta izašli. Nije bilo direktnih pritisaka da prestanemo da pišemo o organizovanom kriminalu ali, bilo je nekih sitnijih događaja vrednih pomena sa Lainovićem, jedan sa isto pokojnim beogradskim mafijašem, pa sa državnom bezbednosti kada je na suđenju Miloševiću zaštićeni svedok priznao da nam je postavio prislušne uređaje 1995. u redakciju u stanu na Grbavici gde smo bili. U današnje vreme politika može da se bavi delimično, da ljudi imaju tu vrstu kočnice da ne iznose svoj stav, kako ne bi izgubili oglašivača zbog straha od nekoga. Ja tu vrstu kočnice nemam, uvek sam iznosio i iznosim javno stav na razne teme i preko društvenih mreža. Mislim da nema te vrste represije u kojoj će uhapsiti šminkerku jer je nešto rekla, zaista, ta represija je u glavama ljudi koji nisu ekonomski dovoljno sigurni i onda izaberu opciju da ne čačkaju i ne bave se škakljivim temama. Kritička javnost se više ni ne primeti, kao da je nestala.

Voditi takvu kompaniju, putovati… u takvom ritmu teško je imati privatan život. Imate dve ćerke, da li im nedostaje tata i koliko uspevate da im posvetite vremena?

– To mi je trenutno najvažnija misija. Često sam čitao na tu temu, gledao filmove i predstave. Uloga oca je jedina uloga gde je čovek nezamenjiv. U svim ostalim ulogama si zamenjiv, svako može da ode na sastanak, na prijem u ambasadu, poslovni ručak, ali to da se baviš njihovim vaspitanjem i budeš u njihovim životima – tu nema zamene. Ja se trudim da ih maksimalno vodim sa sobom gde postoji mogućnost za to. Evo, sad imamo konferenciju „Food Talk“ u Makedoniji 18. septembra, pa ćemo ih voditi tamo, jer najbolja drugarica moje mlađe ćerke se preselila u Makedoniju nedavno, pa hoće da je vidi. Vodimo ih po Evropi i Mediteranu, vodimo ih svuda na putovanja. Ja se trudim da, iako preko dana nisam tu, uveče provedem vreme sa njima. Gledamo seriju „Vratiće se rode“ svaki dan po jednu epizodu, filmove, razgovaramo… Baš sam u nedavnom razgovoru sa Slavišom Grujićem (pokrajinskim sekretarom za kulturu i informisanje) konstatovao da tek kada sa decom gledam našu domaću srpsku i jugoslovenske kinematografiju, tek onda primetim koliko ima psovki u njima, inače ne obraćam pažnju kao odrastao čovek. Mislim da je jako važno provoditi vreme sa decom i imam tu sreću da sam nekako uspeo život da organizujem, bar do sada, da i tašta, Sandrina mama, može da ih pričuva. Dosta putujemo i na ta putovanja idemo i sa njima. Putovanja su mi i izvor inspiracije, ideja za magazin. Mislim da je sve stvar dobre organizacije. Živim u Novom Sadu, ali sam svaki radni dan u Beogradu na nekom poslovnom ručku ili sastanku, sreća je da imam vozača i lap top na kolenima i za 45 minuta od Beograda do Novog Sada odgovaram na mejlove. Evo danas mi je ovo peti šesti sastanak, nisam umoran, otići ću i u teretanu, uveče ću popiti kafu u „Siciliji“ sa Teodorom i Eržikom i otići sa ćerkama da gledam „Vratiće se rode“ i to je to. (smeh)

Spontana noćna žurka u centru

Početkom aprila zaginuli smo u gradu i oko tri sata smo se vraćali kući i ispred Tanurdžićeve palate je bio ulični svirač koji je stalno svirao i stali smo s njim. Svirao je Azru, Prljavo kazalište, Bijelo dugme, pevali smo s njim i u jednom momentu je došlo deset ljudi, pa dvadeset, trideset ljudi i svi su pevali u tri ujutru. Istina svi su bili pripiti, ali je bio mir. Onda je došla policija videvši neprijavljeni skup u centru, prepoznali su me, a ja sam im rekao da puste ljude jer je sve ok. Udaljili su se i stajali sa strane. U jednom momentu je tu bilo već 100 ljudi i mi smo napravili tako vozić kroz Zmaj Jovinu do Katedrale i okolo. Tu su došli ljudi i sa narodnjačkih mesta i iz Laze Telečkog, i sve je proteklo super. Razišli smo se i sve je bilo super. U tom Novom Sadu o kojem sam imao percepciju da je postao jeziv, grozan, da se klinci drogiraju na ulicama, šutaju, bodu noževima, mačetama, taj događaj je meni na dva nivoa bitan. Prvi nivo je da je potrebno da neko prvi počne. Znači, da bi se neke stvari radile, potreban je neko koga nije blam, drugi nivo je da ako dođe neka opasnost koja može tu stvar da ugrozi, kao policajci, da imaš muda i da kažeš da je sve okej i da se ne povučeš. Kada se ta dva osnova ispune, onda Novi Sad i građani mogu da stvaraju fenomenalne stvari i da to izgleda u tom momentu da centar Novog Sada liči na Berlin ili Amsterdam, da izgleda potpuno karnevalski spontano, opušteno, bez ijednog incidenta. Treba preuzeti inicijativu i što više takvih stvari bude ljudi će se priključiti. Ljudi su normalni, samo zastrašeni svime i sa strane stoje, čekaju i ne pomeraju se. Ako neko povede ka nečem dobrom i normalnom, većina ljudi se priključi i Novi Sad onda pokaže to neko normalno lice.