Šabić: Vlast ima stav da javnosti ništa ne duguje

„Da je Beogradom prošetalo 30 ljudi s crnim maskama i palicama i da nikog nisu pipnuli, samo da su prošetali – to bi trebalo da nas digne na noge, zar ne? To je direktna asocijacija na fašiste. Ako ovo prođe, sledeća faza je da nas biju po kućama.“

Rodoljub Šabić, Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, prvi je upozorio javnost da je nepoznata maskirana i naoružana grupa ljudi u Hercegovačkoj ulici u Savamali rušila privatnu imovinu i pritvarala građane. Zbog angažovanja na ovom slučaju, Šabiću su upućene i pretnje.

To nije prvi put da se Poverenik našao pod pritiskom.

Šabić je stupio na funkciju Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti odmah po uspostavljanju ove institucije 2004. godine. Sa njim na čelu, ova kancelarija postala je sinonim borbe za prava građana, prepoznatljiva po insistiranju na većoj transparentnosti državnih organa i zaštiti ličnih podataka građana.

Za Mrežu za istraživanje kriminala i korupcije – KRIK Šabić govori o tome koji državni organi odbijaju da javnosti dostavljaju informacije, zašto su radni staž premijera i predsednika Srbije informacije koje treba da budu javno dostupne,  kao i tome kako državni organi zloupotrebljavaju podatke građana. Jedan od primera curenja ličnih podataka o kojem je detaljno pričao za KRIK jeste slučaj kada je neko iz Bezbednosno-informativne agencije (BIA) objavio fotografiju zamenika tužioca za organizovani kriminal u medijima bliskim kriminalcima.

Od donošenja Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja prošlo je više od deset godina. Čovek zadužen za njegovo sprovođenje kaže se od tada situacija promenila.

„Transparentnost je danas neuporedivo veća nego u trenutku kad je donet zakon. Njime se ne služe samo novinari već u velikom broju i građani. Ono što nije dobro je ogroman i rastući broj žalbi povereniku što ukazuje na mnogo problema“.

Državni organi i dalje odbijaju da dostave podatke na koje novinari i građani imaju pravo. To je, kaže Šabić, zbog stava vlasti da javnosti ništa ne duguje.

„Mislim da je u pitanju stav ,Ja sam vlast i ja ću da vam kažem šta hoću’. Vlast na ovaj način često pokušava i da prikrije skroman rezultat ili odsustvo bilo kakvog rezultata. Daleko od toga da se iza svakog incidenta krije kriminal i korupcija. Ali, oni koji na taj način izazivaju konflikt sa javnošću moraju da znaju da time izazivaju sumnju.“

Zbog malog broja zaposlenih i brojnih žalbi koje stižu jer državne institucije ne poštuju zakon, na odluke Poverenika čeka se duže.

„Problem je što postoji ogroman broj žalbi, a kancelarija ima malo zaposlenih. To je u poslednje vreme bitno popravljeno, ali i dalje imamo dve trećine broja radnika koji je predviđen u parlamentu. U ovom trenutku radimo, recimo, 5000 predmeta. To je dovoljno posla za šest meseci, bez ijednog novog predmeta, a svakog meseca stiže 700, 800 novih. Naravno da zbog toga trpe novinari i javnost. Nije moguće rešiti te žalbe u roku u kom bismo mi želeli.“

Često, kaže Šabić, nije neophodno da donese rešenje jer, nakon intervencije Poverenika, organi dostave podatke.

„U dve trećine slučajeva već na pitanje zašto nisu dostavili informaciju, oni kažu ,Dobro, daćemo’. Tu tačno vidite da se svesno kalkuliše sa nepoznavanjem prava. Ko se žali – dobiće informaciju, ko se ne žali – neće. To je nedopustivo i ružno. I to pokazuje da bismo sa malo truda u samoj administraciji, uz jačanje obaveze prema javnosti, imali mnogo bolji rezultat – manje žalbi koje guše ovu kuću, zadovoljenje građana i neku lepšu predstavu o transparentnosti.“

Šabić ističe da veliki problem predstavlja to što nijedan državni organ nikada nije kažnjen zbog kršenja Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.

„S kojim pravom možete očekivati da će neko poštovati zakon ako je on siguran da neće biti kažnjen ako ga prekrši? To je svojevrstan poziv na kršenje zakona. U nekim drugim zemljama Poverenik ima ovlašćenje čak i da izriče kazne. Kod nas ne može ni da pokrene prekršajni postupak, a nadležno ministarstvo nije pokretalo.“

Institucije koje su najmanje spremne da javnosti dostavljaju podatke nisu, kao što je to ranije bio slučaj, tradicionalne strukture poput policije ili Bezbednosno-informativne agencije (BIA). Problemi su se preselili, kaže Šabić, tamo gde je novac. 

„Dakle u javnim preduzećima, Ministarstvu privrede i državnim agencijama. Najviše je problema u dostavljanju informacija o raspolaganju javnim novcem i javnim resursima – javne nabavke, privatizacije i slično.“

Jedan od primera je preduzeće „Železara“ iz Smedereva, koje je pre prodaje kineskim investitorima važilo za kompaniju koja je najdrastičniji primer uskraćivanja informacija. Šabić napominje da velika raspolaganja javnim novcem i dobrima, kao što je to bio slučaj „Železare“, moraju da budu transparentna.

„To ne znači da se ne može štititi interes stranog partnera ili interes drugog privatnog partnera, ali zavisi koji. Investitor ne može da kaže da je njegov interes da sakrijemo koliko smo mu dali državne zemlje, subvencija, ili oprostili poreza – to je novac građana Srbije. Ako su prava javnosti ograničena zakonom, ona mogu biti ograničena samo našim unutrašnjim zakonom. Neki ministar reći ‘E ja sam se obavezao svom partneru da će to biti tajna’, ali to je principijelno neprihvatljivo.“

Često se kriju podaci iz biografija vodećih funkcionera.

Šabić kaže da građani treba da znaju gde su bili zaposleni predsednik i premijer Srbije – Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić. KRIK je pre dve godine tražio od Republičkog fonda za penzijsko i zdravstveno osiguranje (PIO Fond) podatke o radnom stažu predsednika i premijera Srbije. PIO Fond je odbio da dostavi odgovor, čak i nakon što ga je Poverenik kaznio sa 200.000 dinara.

„Radna biografija državnih funkcionera mora biti javno dostupna. Što je funkcioner viši, to je pravo pristupa javnosti tim podacima nespornije. Na primer, kada želite da saznate da li je poverenik, premijer ili predsednik republike bio službenik u nekakvoj zanimljivoj firmi, ili se bavio nekim poslom kojim nije smeo da se bavi. Ne vidim nikakav razlog da se to krije. U slučaju biografija premijera i predsednika republike, zaista mislim da je to birokratski strah od davanja podataka o tako važnim ljudima. Ni premijer, ni predsednik ne treba da imaju bilo kakav problem, tim pre jer veći deo tih podataka možete da nađete čak i na sajtovima predsednika republike i predsednika vlade.“

Lični podaci

Kancelarija Poverenika tokom prošle godine izvršila je oko 800 kontrola da bi proverila da li je bilo zloupotrebe ličnih podataka građana. Situacijom koju je zatekao, kaže Šabić, nije zadovoljan.

„Veoma je loše stanje, više puta sam upozoravao parlament, vladu, razgovarao sa Premijerom. Može Poverenik i udesetostručiti broj kontrola, ali je bitno i da država radi ono što treba.“

Šabić kaže da je bitno da se donese novi zakon koji bi jasno regulisao ovu oblast.

„Kada Vam traže podatake: ,Dajte mi kopiju lične karte, dajte mi matični broj’, tim podacima bi mogli da se bave samo oni kojima vi to date, dakle ako vi želite, i oni koji su za to ovlašćeni zakonom. Imali ste emisiju u kojoj je jedan vaš kolega novinar mahao zdravstevnim kartonom nekog čoveka što je sa stanovišta zakona nedopustivo. Podneli smo prekršajne prijave i protiv ministra i protiv direktorke psihijatrijske bolnice i podneli smo krivičnu prijavu.“

Pre oko dve godine Poverenik je vršio nadzor i u vezi sa pojavljivanjem fotografije zamenika tužioca za organizovani kriminal Saše Ivanića u medijima. Fotografija se 2014. godine pojavila u medijima koji su pisali o navodnim manjkavostima postupka koji se vodio protiv Darka Šarića, pišući negativno o zameniku tužioca Ivaniću. Neki od tih medija povezani su sa organizovanim kriminalom. Šabić kaže da je fotografija objavljena na način „kao da mu je meta stavljena na čelo.“ Poverenik je intervenisao po Ivanićevoj prijavi.

„U postupku nadzora utvrdili smo da je reč o digitalno-biometrijskoj fotografiji iz službene baze podataka gde se fotografije dalje koriste za izradu dokumenata za identifikaciju. Potom smo saznali da je toj bazi podataka, koja naravno ne sadrži samo fotografije, pristupalo pet službenika MUP-a.“

U svih pet slučajeva postojao je opravdan razlog da se pristupi bazi. Svi odgovori službenika MUP-a provereni su i u razgovoru sa Ivanićem i on ih je potvrdio. Postojao je, međutim, još jedan pristup bazi koji nije bio iz policije.

„Šesti je bio najinteresantniji jer je vremenski odgovarao – dogodio se dan ili veče pre objavljivanja fotografije. MUP nam je saopštio da je reč o pristupu iz BIA.“

MUP nije znao ko je iz obaveštajne agencije pristupio bazi.

„Zatražili smo izjašnjenje (od BIA) i na kraju smo dobili potvrdu da se kartica (za pristup podacima MUP-a) koristi isključivo preko jednog kompjutera. Rečeno nam je da tog dana taj kompjuter nije bio korišćen. U obrazloženju nam je saopšteno da cela organizaciona jedinica, veći broj ljudi koristi istu karticu, što je besmislica.“

Poverenik tako nije uspeo da utvrdi ko je tačno pristupio tužiočevim podacima. U ovom slučaju podneo je krivičnu prijavu protiv nepoznatog lica.

„Od više krivičnih prijava koje sam podnosio, nikada nijedna nije okončana ni presudom, ni optužnicom, koliko ja znam. Istini za volju, nijedna prijava nije ni odbačena. Na tim prijavama se radi  i odu u zastarelost.“

Šabić kaže da ne podržava rigidan pristup i drakonske kazne, ali stvari ne mogu da se korenito menjaju ukoliko se ljudima jasno stavlja do znanja da državu ovi problemi ne zanimaju.

„Priča o tome da ste vi kao državni službenik prodali ili predali lični podatak neke osobe, koji ste dužni da čuvate i koji smete da koristite samo službenim putem, mora da bude oštro kažnjena. Ako nismo na to spremni, onda je sve utopija.“

Pretnje zbog Savamale

U Srbiji postoje privilegovani mediji – dok jedni moraju da se žale povereniku da bi dobili informacije, drugi ih dobijaju bez ikakvih problema.

„To je kršenje ne samo zakona koji ja štitim, već i Zakona o informisanju. Vi imate očigledno, svakodnevno curenje gomile podataka koji bi morali biti nedostupni. Nije nikad novinar kriv za to. Za to je kriv onaj koji je plaćen da te podatke tretira na način na koji treba – državni službenik i državni funkcioner. Kad tu nema odgovornosti, onda se svakako sve ovo dešava.“

Za rušenje u Savamali saznao je slučajno – tokom jutarnje šetnje.

„Skoro nije bilo tako zastrašujuće situacije. To je neshvatljivo. Da se ja nisam oglasio, ne bi pisnuli. Da je Beogradom prošetalo 30 ljudi s crnim maskama na glavi i palicama u rukama i da nikog nisu pipnuli, samo da su prošetali mašući palicama – to bi trebalo da nas digne na noge, zar ne? To je direktna asocijacija na fašiste. Ako ovo prođe, sledeća faza je da nas biju po kućama.“

Nekoliko dana nakon Šabićevog oštrog komentarisanja rušenja u Savamali, upućene su mu pretnje da će se, ukoliko nastavi da „zabada nos u ovaj slučaj“, susreti sa fantomkama. Tužilaštvo je pokrenulo istragu, ali ubrzo i saopštilo da je Šabić odbio da sarađuje.

„Čak i da te pretnje jesu ozbiljne, kada nađemo ko je rušio u Savamali znaćemo i ko je meni pretio.“

Ovo nije prvi put, kaže, da su mu upućene pretnje. Kada se bavite ovim poslom, anonimne pretnje i uvrede su redovna stvar.

„Pre sedam, osam godina sam imao dve saobraćajne nesreće pod vrlo neobičnim okolnostima. Dva puta su mi na službenom automobilu otkazale kočnice. Rađeni su valjda nekakvi vanredni pregledi kako bi se utvrdio uzrok kvara, za koje ja nikada nisam dobio izveštaj.“

 Foto: Medija centar Beograd