Sajber-partizani na vodi

Više od broja ljudi na protestu danas je važnije to što su autsajderi u stanju da uz pomoć interneta mobilišu one koje su političke elite marginalizovale – same građane

Prema procenama medija, na nedeljnom protestu protiv izgradnje „Beograda na vodi” u organizaciji građanske inicijative „Ne da(vi)mo Beograd”, okupilo se nekoliko stotina ljudi. S druge strane, jednostavno istraživanje na „Fejsbuku” pokazuje da je oko šest hiljada ljudi najavilo da će prisustvovati ovom protestu, dakle bar deset puta više nego što je zapravo došlo. Na prvi pogled, ovo je pokazni primer za pobornike teze o anestezirajućoj funkciji interneta, koji više nego očigledno dokazuje da je aktivizam na internetu zapravo pseudoaktivizam. Ali, dozvolite da ustvrdimo da je ovo tačno samo i jedino na prvi pogled.

Dakle, teza onih koji govore o anestezirajućoj funkciji interneta, a koja je pre svega proizvod medijskog a ne naučnog diskursa, glasi otprilike ovako: iako su građani kao i ranije zainteresovani za probleme koji ih okružuju, zbog toga što danas imaju mogućnost da svoje frustracije iskažu putem onlajn društvenih mreža, foruma i blogova, oni na taj način bivaju anestezirani, da ne kažemo pelcovani, od pravog građanskog aktivizma. Šta to zapravo znači? Da li, ukoliko na „Fejsbuku” „lajkujemo“ da biciklisti treba da imaju svoju stazu, psi lutalice azil, da su GMO štetni, da ,,Beograd na vodi” „davi” Beograd… to znači da se od nas zapravo očekuje da odemo na svaki protest koji se zbog ovih pojava organizuje? I da sada manje podržavamo sve ono što smo „lajkovali” samo zato što smo „lajkovali” ili se očekuje da „poginemo“ za sve što smo „lajkovali”?

Naravno da je teza o anestezirajućoj funkciji površna, prevaziđena i pogrešna. Ona je tačna otprilike koliko i teza da smo, budući da se ne družimo sa svih hiljadu „prijatelja“ sa „Fejsbuka”, zapravo otuđeni a naši roditelji, babe i dede, pošto su se valjda družili sa tih hiljadu prijatelja, nisu. Niti su prijatelji sa „Fejsbuka” prijatelji u tradicionalnom značenju te reči niti su „lajkovi” na internetu manifestacija naših društveno-aktivističkih potencijala. Oni jedino mogu biti indikatori naše društvenosti, u prvom slučaju, ili naše zainteresovanosti za društveno-političke teme, u drugom slučaju, samo to i ništa više. Ali od indikatora do prakse dug je put.

Da se vratimo našim sajber-partizanima i da postavimo stvari ovako. U nedelju se uprkos kišnom danu i brojnim policijskim snagama u Beogradu okupilo nekoliko stotina ljudi da izraze svoje neslaganje sa kršenjem zakonskih, arhitektonskih i ekonomskih načela. Dakle tamo su ih doveli neki opšti principi a ne strah od gubitka posla, povećanih kamata na kredite ili narušene seksualne slobode (niti sendvič i nekoliko stotina dinara). Ovi ljudi su se okupili zato što su se tako dogovorili na „Fejsbuku”, u čemu im je pomogla, takođe na internetu nastala, građanska inicijativa „Ne da(vi)mo Beograd”.

„Fejsbuk”, dakle, ima značajnu moć da generiše proteste, mobiliše ljude, olakša im komunikaciju i organizaciju javnih događaja, i to niko ozbiljan više ne spori. Makar to ne spore bezbednosne službe, ni vodeći naučnici koji se bave ovom temom, poput Manuela Kastelsa. Ipak, „Fejsbuk” nije alhemičarsko oruđe koje će od stotinu puta prevarenih, umornih, i nakon dve decenije permanentnog protestovanja potrošenih ljudi najednom stvoriti horde razdraganih protestanata. Sada dolaze neke nove generacije, kako ih Mark Prenski naziva, digitalnih urođenika. Njihov prostor za druženje, trgovanje pa i politički aktivizam je drugačiji od onog u kome su odrastali njihovi roditelji i zato ga ne treba meriti tradicionalnim merilima. Ne tvrdimo da je lošiji ili bolji, ali je drugačiji. Uostalom, da bismo to shvatili, ne treba da se vraćamo na „arapsko proleće“, grčku Sirizu ili španski Podemos, dovoljno je da zavirimo u dvorište susedne Hrvatske. U tom dvorištu je jedan dvadesetpetogodišnjak koji je, iako se po tradicionalnim merilima pojavio niotkud, sa 15 odsto osvojenih glasova na izborima za predsednika Hrvatske zauzeo treće mesto. Naime, reč je o Ivanu Viliboru Sinčiću, predvodniku takođe jedne male i samonikle organizacije na internetu pod nazivom „Živi zid” koja je na svojim protestima okupljala ne više od nekoliko stotina ljudi. Više od broja ljudi na protestu danas je važnije to što su autsajderi u stanju da uz pomoć interneta mobilišu one koje su političke elite marginalizovale – same građane. A građani znaju kako da im na tradicionalan način, dakle na izborima, uzvrate.

Autor je sociolog, docent Univerziteta u Beogradu