Samopoštovanje – važna stvar

U svim drugim zemljama „banana republika” ima sasvim drugu konotaciju. Sticajem okolnosti, i u tom drugom, ružnom značenju, termin je nastao u Hondurasu početkom prošlog veka kada je nekoliko stranih (uglavnom američkih) kompanija kontrolisalo praktično celu ekonomiju, stalno šireći svoj uticaj. U jednom trenutku, kada je režim Hondurasa ipak odbio da im, protivno zakonima svoje zemlje, učini i nove dodatne ustupke, one su organizovale puč i zamenile ga drugim režimom, koji je to spremno učinio. „Sekundarni proizvod” ove akcije bio je geopolitički pojam „banana republika” – nekad vezan za zemlje Centralne i Južne Amerike, a danas „univerzalan” – kao oznaka za države koje ne poštuju princip vladavine prava i zakone podređuju raznoraznim „interesima”, posebno za one koje ispoljavaju preterano „uslužan”, servilan, odnos prema stranom kapitalu ili korupcionaškom uticaju.

Samo se po sebi pretpostavlja da nije u interesu nijedne države da ga „zasluži”. Ni voljno ni nevoljno, ni svesno ni nesvesno. To važi za svaku zemlju, pa i za našu, naravno. I o tome odgovorni državni funkcioneri i službenici u svakom trenutku treba da vode računa. Zato ozbiljnu pažnju zavređuje sve evidentniji i jači trend „ekscesa” na relaciji vlast–javnost, u vezi sa dostupnošću informacija o investicionim i komercijalnim pravnim poslovima. Trend potvrđuje i rastući broj žalbi povereniku za informacije. O nekim od slučajeva već sam govorio i pisao. A na ovaj tekst podstakao me je ovih dana posebno aktuelan Ugovor o pružanju usluga upravljanja i savetovanja u poslovanju PD „Železara Smederevo”, povodom koga sam od Vlade Srbije, u skladu sa ovlašćenjima i obavezama poverenika, zatražio da prinudnim merama obezbedi da ga Ministarstvo privrede učini dostupnim javnosti. Prethodno je Ministarstvo privrede, više puta povredivši zakon, odbilo zahtev Transparentnosti Srbija i platilo kazne koje je poverenik na zahtev tražioca izrekao, a potom se oglušilo o još nekoliko istovetnih zahteva.

Kojim i čijim interesima se, na primer, može objasniti to da srpsko ministarstvo privrede smatra normalnim da srpskoj javnosti uskrati bukvalno sve informacije iz pomenutog ugovora o „Železari Smederevo”, uključujući i veliki broj priloga uz ugovor?

Načelno, nije sporno da se u ugovorima sa stranim partnerima može predvideti da su određene informacije poverljive i da se shodno tome javnosti može ograničiti pristup. To se, pre svega, može odnositi na informacije čiji je izvor sam strani partner, informacije koje njemu „pripadaju”, kao što su tehnička i tehnološka rešenja, planovi proizvodnje i plasmana, marketinški planovi, njegove konstrukcije i izvori finansiranja… Takve informacije mogu, razume se, biti zaštićene, pristup javnosti može biti ograničen. Zakon o slobodnom pristupu informacijama daje mogućnost za to, utvrđuje uslove i način.

Ali, mogu li takav tretman imati sve informacije? Ko misli i čime opravdava stav da se javnosti mogu uskratiti informacije neophodne za ocenu, sa stanovišta javnih interesa, opravdanosti raspolaganja javnim novcem i resursima (ustupanje državne svojine, subvencije i drugi podsticaji, oslobađanja od poreza…)? I da je objašnjenje za uskraćivanje informacija to što se on „tako dogovorio sa stranim partnerom”?!

Kojim i čijim interesima se, na primer, može objasniti to da srpsko ministarstvo privrede smatra normalnim da srpskoj javnosti uskrati bukvalno sve informacije iz pomenutog ugovora o „Železari Smederevo”, uključujući i veliki broj priloga uz ugovor?

Šta sve može biti „objašnjenje” ovakvog postupanja?

I bez upuštanja u spekulacije o tome i svakako ne polazeći od najlošijih pretpostavki, izvesno se može i mora konstatovati da ovakvo (ne)postupanje ne otklanja (i inače uvek) prisutne sumnje.

A u najboljoj od mnoštva, nažalost, uglavnom loših pretpostavljenih varijanti objašnjenje bi moglo da bude uverenje da se garancijom apsolutne tajnosti mogu privući strani investitori. Ali to, prvo, ne može biti nikakvo opravdanje za kršenje naših zakona i, drugo, nije istina nego krupna zabluda. Ozbiljnim investitorima apsolutna tajnost nije potrebna. Za njihovo privlačenje treba obezbediti druge, neuporedivo ozbiljnije pretpostavke – moderne zakone i njihovu doslednu primenu, dobro pravosuđe i efikasnu pravnu zaštitu, ekspeditivan rad uprave a, sasvim sigurno i – neophodan nivo samopoštovanja.

Autor je Poverenik za informacije